Политички живот | |
"Промене" лепо звуче, али се тешко остварују - једно лично искуство |
четвртак, 30. новембар 2023. | |
Постоје људи, а њих није мало међу нама, који, начелно, у јавности чак жустро, подржавају оно што се у српској политици, колоквијално, назива променама. Мислим на људе који коментарима, приватним и јавним, лајковима и поделама објава на друштвеним мрежама, по кафанама и славама, врло гласно, често банално, изражавају своје лично неслагање са корупцијом, лажима, преварама и свему осталом лошем што, нажалост, заиста прожима наше друштво. Ти људи радо праве праву правцату буку о неопходности промена, а неопходност промена углавном своде на техничку смену владајућег режима. Они ће на прву лопту страсно поверовати да је Пошта редизајн логотипа заиста платила милион и по евра или да кинеска компанија у Смедереву заиста не плаћа струју и да је највећи дужник Електроприбвреде Србије (ЕПС). Када сам драгом познанику, који је тај спин поделио на свом “зиду” на једној од друштвених мрежа, скренуо пажњу да је највећи дужник ЕПС-а Железара а. д. у стечају која је дуг нагомилала до 2016. године, а не кинеска компанија која је те године део погона железаре купила из реструктурирања, одговорио ми је да истинитост објаве није важна, већ да је важно указати на стање у друштву. Овде морам да начиним малу дигресију када је Пошта посреди, јер ми је смедеревски случај, због чињенице да деценијама пратим српско-кинеску сарадњу, добро познат: нескромно за себе могу да кажем да сам осведочени борац против корупције у границама новинарске професије и не желим да кажем да у Пошти нема злоупотреба. Желим да истакнем да се наше друштво према политичким питањима већином одређује вредносно, а не чињенично.
Нити је “опозиција” са информацијом о наводно преплаћеном редизајну логотипа изашла са доказима, нити је власт, демантујући ту информацију, приложила ишта конкретно да докаже своју тврдњу. Зрело политичко друштзво сада би и од једних и од других тражило да докажу своје тврдње, уместо што смо се поклали међусобно око логотипа Поште. Нажалост, искуство нам говори да људи који виртуелно и вербално теже променама врло ретко личним примером сведоче промене. Када сам са неколицином људи, пре неколико година, покушао да укажем на девастацију можда најлепше улице у Србији, неладашњег Варадинског пута у Суботици, један од људи које овде помињем предњачио је у коментарима подршке и лајковима. Чинило се да је тај сајберправденик заиста против рушења три старе куће и промене архитектонске физиономије улице, као што је начелно подржавао остале случајеве злоупотреба које сам откривао. Када је накнадно оглашено да ће на месту три срушене старе куће бити подигнута стамбена зграда и када је оглашена цена станова у претпродаји, наш “борац за промене” тамо је купио стан. Пример други. Неколико људи који којима је Вучић крив дословно за све (Косово треба неодложно признати, око нас су све сами лопови, наши проблеми ће нестати са уласком у Европску унију и Нато...), који ми шаљу дирљиве поруке подршке када се бавим разоткривањем случајева корупције, а то ће после овог текста, вероватно, престати да чине, имају своје приватне фирме. Не кажем да је данас лако пословати, не кажем ни да је икада овде било лако пословати на поштен начин. Говорим искључиво о људима којима су уста препуна прича о неопходности промена, изговараних са позиције да се овде никада није горе живело. Разговарајући, сасвим спонтано, са њиховим радницима, утврдио сам да њихови радници раде званично за минималну зараду, а да им жустри “подржаваоци промена” остатак исплаћују “на руке”. Један од њих им чак закида и загарантовану зараду. Када су ми неки од тих “подржавалаца промена” рекли да су принуђени да то чине, одгвоорио сам им да су свакојака “морања”, такође, изговори оне друге стране.
Ова два проста примера, а таквих примера друштвеног лицемерја имате на сваком кораку, сведоче да прича о променама, чак и када је прегласно изговарана, лепо звучи, али да се тешко остварује. Постоји снимак сарајевског професора који је своје студенте питао ко се од њих тог јутра шверцовао у јавном превозу. Више од половине академаца подигло је руке. Нисте ви мангупи, одговорио им је професор, већ сте својевољно украли оно што сте могли, ви само нисте имали прилику да украдете више. То је драгоцена лекција о структури наших личности. Корен промена у српском друштву, дакле, не лежи у смени власти онда када то западни “партнери” процене да је у њиховом интересу и уложе новац у обојену револуцију. Корен промена српског друштва, судећи према стазама мог личног искуства, налази се у огледалу у које прво погледамло сваког јутра.
Надметање парних и непарних бројева унутар погрешно постављеног алгоритма увек ће производити погрешан резултат. Јавно предузеће “Суботица-транс”, којим сам се бавио ове године, приказавши конкретне примере злоупотреба, није уништено ове године. Локална политичка класа је за последњих двадесетак година, без имало сумње, циљано урушавала и урушила Суботица-транс, е да би ово јавно предузеће постало лак комерцијални плен оних којима та политичка класа у ствари служи. Мислим на тржишни потенцијал овдашњег јавног превоза. То је једино објашњење за на први поглед малоумне "пословне" потезе повлачене протеклих година и деценија: усложњавање возног парка, подизање трошкова, застарео ред вожње, бесмислена улагања, катастрофална кадровска политика, крађе, скандалозне јавне набавке... Проблем, дакле, није персонално садржан у једном објективно лошем директору и питању његовог “одласка” са функције, већ у ширем политичком систему који кроз свој “алгоритам” увек као резултат даје такве и сличне типове. Због тога два кључна аксиома предстојећих избора гласе: не, Косово не треба да признамо, зато што не постоји пример у историји да је држава стабилизована након што се, под снажним притисцима споља, одрекла дела своје законите територије; не, не треба гласати само за нечији одлазак, јер нас искуство учи да су на таласу принципа “само да ови оду” такозване нове политичке снаге и 2000. и 2012. одмах правиле договоре и дилове са центрима моћи “поражених” који то на крају ипак нису били. У сумрак четвртог октобра 2000. године отишао сам из своје редакције кући. Уређивао сам суботички “Инфо канал”. Сувласници фирме која је производила програм, њих двојица, ушли су у редакцију по мом одласку. Показало се да нису смели да дођу раније. Један од њих био је вичан програму у којем смо емитовали приграм. Убацио је политичке поруке и пароле о домаћим издајницима и потреби да се протести у Суботици обуставе, иако смо се, по договору, програмски држали подаље од страначке политике, Сутрадан ујутро, поднео сам оставку и отишао одатле. Комотно сам могао да се изговорим платом и животном егзистенцијом, да прогутам срамоту и навучем лим на образе. Након петог октобра те године, звали су ме из дела суботичког ДОС-а да са мном разговарају о успостављању редакције у неким новинама.
Где ћемо да се нађемо? Како где, одговорили су, па у канцеларији једног од тадашњих директора “Телекома”, истакнутог члана ЈУЛ-а. Када сам стигао на састанак, била је то једна срдачна атмосфера, гарнирана доскочицама, одложеним сакоима и засуканим рукавима. Све дијаметрално супротно од онога што смо слушали по трговима. Шта мислите, на чијој је страни био систем, од тога дана до данас? На мојој професионалној страни није био никада, нити ће бити када једног дана дођу “промене” призване реторички, из дубина личних фрустрација и личне неостварености, по друштвеним мрежама, кафанама и славама. Аутор “Врлог новог света” није узалуд записао да постоји само један једини кутак свемира који можемо да променимо, а то смо ми сами. |