Првомајски протести и уранци у Србији

Позив на протест испред Владе Србије, који су заједнички објавили студенти и неколико репрезентативних синдиката учинили су да обележавање Првог маја, маргинализованог и на роштиљање у природи сведеноог празника поново макар и на кратко добиије на значају

„Раденици изјавите Првога маја негодовање и протест против данашњег поретка који вас гура у сиротињу и разврат. Истакните заставу на коју су уписане жеље ваше - осам сати дневног рада и сва политичка права као што је опште право гласа“.

Ово је, пре више од 130 година стајала у позиву Занатлијског савеза упућеног београдским радницима пред 1. мај 1894. године. Они су послушали и одржали протесну шетњу од Калемегдана до Топчидера, где им се у кафани „Бурдељ“ обратио Васа Пелагић. Годину дана раније у Београду и Србији одржана је прва прослава „Празника рада“, како ће се много деценија касније, у време социјализма назвати Први мај. Прослава је уприличена у кафани „Радничка касина“ на улгу Дечанске и Скопљанске улице. Тамо су се, готово ниодкуда појавили шегрти и радници носећи црвене траке на којима је писало „Пролетери свих земаља уједините се“. Сат времена касније испред кафане одјекнула је „Марсељеза“ што је било довољно да дојуре жандари, окруже кафану  и натерају раденике на  „добровољни“ разилазак. Група од двадесетак њих ипак је успела да се пробије до Топчидера где је прчитан пооздрав Васе Пелагића „Младом српском пролетаријату“.

Тако је, крајем 19. века у сиромашној и за европске прилике неразвијеној Србији у којој је близу 90 одсто становништа живело на селу, а индустрија још била сведена на занатске радионице и неколико фабрика почео да се обележава Први мај. Било је то само неколико година после одлуке Првог конгреса Друге интернационале да се овај датум почне обележавати као дан посвећен радницима и њиховој борби за достојанствен живот и елементарна права, а поводом сећања на демонстрације америчких радника на тргу Хајмаркет у Чикагу из маја 1886. године на којима су избили нереди и било жртава.  

Ових дана када, услед позива студената и неколико репрезентативних синдиката да се, поводом Првог маја одржи протест испред владе Србије овај, чини се помало скрајнут и на роштиљање и уранке (оних који имају срећу да тога дана не раде ) сведени празник чини се поново је добио на значају

Ових дана када, услед позива студената и неколико репрезентативних синдиката да се, поводом Првог маја одржи протест испред владе Србије овај, чини се помало скрајнут и на роштиљање и уранке (оних који имају срећу да тога дана не раде ) сведени празник чини се поново је добио на значају. „Првог маја обележавамо шест месеци од пада надстрешнице у Новом Саду. Од овог тренутка наша борба прелази у следећу фазу, више не стојимо само у блокадама. Ово је корак ка радикализацији који ће омогућити нове видове притиска“... стоји у позиву студената у блокади на протест испред Владе Србије.  У њиховом саопштењу се спомињу и актуелни Закон о штрајку и Закон о раду, као темељи експлоатације и додаје „Они штите власт, а не радника. Ти закони се морају променити – масовна обустава рада. Боримо се за право на живот без страха“.

Остаје да се види на какав и колики одјек ће наићи њихов позив и какав ће утицај то имати на расплет велике друштвене кризе која је почела пре шест месеци, 1. новембра 2024. када се догодила трагедија на Жлезничкој станици у Новом Саду. С тим у вези поставља се и питање какав је историјат обележавања Првог маја на овим просторима и какав је данас положај „радничке класе“ у Србији. Јер, од тог положаја и њихове снаге, која је нажалост прилично упитна умногоме зависи и резултат заједничке акције.

Прослава Првог маја на масовности је посебно добила од 1903, када је основан Раднички савез Србије који је, само до Првог светског рата одржао шест конгреса. Посебно масовне биле су демонстрације из 1905. и 1912. године којима је умело да присуствује и више од пет хиљада људи, што је за тадашњи Београд велики број

Што се обележавања Првог маја, а самим тим и снаге „пролетаријата“ тиче после 1893. готово да није прошла година у којој овај датум није обележен. Прослава Првог маја на масовности је посебно добила од 1903, када је основан Раднички савез Србије који је, само до Првог светског рата одржао шест конгреса. Посебно масовне биле су демонстрације из 1905. и 1912. године којима је умело да присуствује и више од пет хиљада људи, што је за тадашњи Београд велики број. Остало је забележено – што је и симболика са данашњим протестима да су окупљања углавном почињала на Славији, одакле се после узвикивања парола ишло на Топчидер То је и из разлога што је Славија трг који се у то време налазио на периферији града, а власти су још тада издале наредбу да „раденичке“ поворке не смеју ићи поред Двора, Теразија и владиних зграда у центру Београда, што је одлука која је остала на снази све до Другог светског рата. Главни говорници били су Васа Пелагић, Димитрије Туцовић и други прваци радничког покрета углавном окупљени око Социјалдемократске партије, а основни захтеви – борба за боље услове рада, веће плате, признавање радничких права, ограничавање радног времена, солидарност..,

После Првог светског рата, са развојен индустрије и градова и под утицајем Октобарске револуције борба за остваривање радничких права, а самим тим и обележавање Првог маја све више су добијали на значају. У њима су учешће узимали и комунисти, чији је рад после „Обзнане“ прешао у илегалу, али је погрешно, истичу историчари обележавање „Дана рада“ повезивати само са њиховим деловањем. Било је ту различитих синдиалних организација, група и удружења која нису увек била у љубави... „Београдски пролетеријат обележио је јуче скромно, без уобичајених манифестација и поворки свој Празник рада. У ствари одржане су три прославе: код Славије, у Карађорђевом парку и Кошутњаку, пошто три радничка табора ни за прославу Првог маја нису успела да се сложе“... пренела је „Политика“ маја 1927. Радницима је на раслолагању и даље остајала Славија и тада периферни делови града, док је центар остао „резервисан“ за господу: „Од осталих делова вароши Врачар је одвојен шпалиром жандара и агената који су мотрили да људи са црвеним тракама не промакну на Теразије. Недељу и први мај власт је потпуно одвојила зидом наоружаних жандара“, пренела је „Политика“...

Током шестојануарске диктатуре јавних манифестација поводом Првог маја није било, јер је тада било забрањено и деловање синдиката. У другој половини тридесетих се, међутим наставило, уз присуство све већег броја људи на њима. Осим кроз залагања за права радника на њима је испољавано и нерасположење према ситуацији у Европи, а посебно против јачања фашизма. Међу тадашњим синдикатима најутицајнији су били Уједињени раднички синдикални савез Југославије близак појединим странкама „левице“ и Независни синдикат, који је био под утицајем Комунистичке партије. Имала је и власт свој синдикат ЈУГОРАС, радничко удружење тада владајуће Југословенске радикалне заједнице, преко којег је желела да покаже бригу према радницима.

Ствари су се, наравно из темеља промениле после Другог светског рата. Нова власт која је декларативно настојала да своје поданике одведе у „бескласно комунистичко друштво“ овом датуму посветила је велики значај. Зато је већ 1945. у Службеном листу Демократске Федеративне Републике Југославије објављена уредба о проглашењу Првог маја за државни празник. У уредби коју је потписао лично Јосип Броз Тито, поред осталог је писало: „Први мај проглашава се државним празником. У државним надлештвима, државним и приватним установама и предузећима тога дана неће се радити. Првога маја све радње морају бити затворене“. Овај се празник обележавао два дана. Првих послератних година, на „Празник рада“ одржаване су грандиозне војне и „народне“ параде, на којима је приказивано најновије наоружање, али и машине набаљене за тек основане фабрике, трактори и друга опрема.... Било је то време сиромаштва, партијских стега и присила, али иистинске солидарности и вере у боље сутра.

Касније су војне и радничке параде почеле да се одржавају само за „округле“ годишњеице, а Први мај се, уз понеку манифестацију, отварање фабрике, емисије и партизанске филмове на телевизији и сличне скупове почео све више сводити на „уранке“ и роштијање на оближњим излетиштима или на селу код родбине. Ипак, просечан југословенски радник није имао много разлога за незадовољство. Плате су биле редовне и за већину сасвим солидне, сигурност радног места готово загарантована, а настојала се поштовати и она позната девиза из социјалистичког периода „осам сати рада, осам сати одмора, осам сати спавања...“ Многи су празник користили да „скокну“ до Трста или другох градова на „западу“, а мањина која је тога дана радила добијала је дупле дневнице и остале бенефиције које су им по закону припадале....

Уместо бољег стандарда транзиција и промена система довели су до укидања радних места, губитка права за које се веровало да се више не могу доводити у питање и свођење радника на потрошну робу која се може изнајмити на „лизинг“, према потребама послодаваца

Ову, наизглед идиличну ситуацију прекинли су распад земље, грађански ратови и промена режима. Ако се „пут у социјализам“ на крају показао као илузија онда се, истичу стручњаци „пут у капитализам“ показао као време неостварених надања и период када је „радничка класа“ у потпуности равлашћена и маргинализована. Уместо бољег стандарда транзиција и промена система довели су до укидања радних места, губитка права за које се веровало да се више не могу доводити у питање и свођење радника на потрошну робу која се може изнајмити на „лизинг“, према потребама послодаваца. Осим промена у свету и технолошког напретка и других, глобалних трендова томе су, каже стручњаци допринеле и поједине „локалне“ специфичности.

У Србији је, још од деведесетих, а посебно у последњих 12-13 година то још више дошло до изражаја. Осим осталих карактеристика овај последњи период у Србији се, по њиховим речима може са правом назвати време диктатуре крупног капитала. Као својеврсни апсурд остаће забележено да је власт којој су уста пуна патриотизма и брига за државу и народ, када су у питању његова радничка права тај исти народ у потпуности развластила  Целокупна привреда је у рукама или домаћих (властима веома блиских ) „бизнисмена“ или инвеститора из иностранства чије ивестиције често трају колико и субвенције добијене од држае. Предузећа која су били истински „брендови“ у бившој земљи, а често и изван ње су пропала или купљена за мале паре, да би се на њиховим местима градили тржни центри или зграде у којима готово нико и не живи....

Ако ништа друго, да бар код запослених порасте свест да нису роба која се може изнајмити на лизинг и да се заједничим акцијама и уз солидарност неки циљеви, ипак могу постићи

У таквом систему запослени који раде за државу још и имају некаква права, у појединим областима регулисана и посебним колективим уговорима, али су у великој мери зависни од партијских моћника који се налазе на њиховом челу. Постоје и установе, агенције, предузећа у којима је запослење условљено поседовањем партијске књижице, или у најбољем случају „добровољним“ одласцима на митнге и беспоговорној лојаности надређенима. Синдикати у тим установама, част изузецима често су само прилепак властима, задужен за организовање „радничких игара“, нешто повољнијих летовања, набавку зимница, ваучера за осми март...

Остаје да се види хоће ли и ово обележавање Првог маја и протест студената и синдиката испред Владе Србије нешто ново донети

У приватним компанијама ситуације је (опет час изузецима који заслужују сву пажњу и похвале) много гора. Запослени који у њима раде некако су се и навикли да немају никаква синдикална права, већ да се по принципу „узми или остави“ морају прилагодити свему што се од њих тражи - да ћуте и раде свесни да сутра могу остати без посла, када „газде“ процене да за њима више нема потребе.

Управо ова обесправљеност радника и њихов подређени положај један су од разлога, што у Србији у протеклих шест месеци није реалиуован генерални штрај, без обзира на то што већина подржава студенте и њихове захтеве, као и грађанске протесте који их прате. Остаје да се види хоће ли и ово обележавање Првог маја и протест студената и синдиката испред Владе Србије, по том питању нешто ново донети....Ако ништа друго, да бар код запослених порасте свест да нису роба која се може изнајмити на лизинг и да се заједничим акцијама и уз солидарност неки циљеви, ипак могу постићи.