Студентска листа

Одлука студената у блокади свих високошколских установа у Србији да затраже распуштање Народне скупштине и ванредне изборе потпуно је разумна и веома храбра. Разумна је из простог разлога што актуелна власт већ пола године избегава да испуни студентске захтеве, па је самим тим једини начин да се до испуњења тих захтева дође смена владајућег режима. Храбра је самим тим што студентски покрет на овај начин отворено ступа на политички терен који је оличење баруштине и прљавштине. Коначно, ова одлука може постати и историјски далекосежна политичка прекретница јер отвара простор да државу вратимо народу, да не само сменимо једну катастрофалну власт огрезлу у корупцију већ и да променимо читав накарадни систем, обновимо отете и запарложене државне институције, оживимо посрнулу демократију и направимо поштене изборе и одговорну власт.

Студенти су ушли и у напредњачко бирачко тело јер су многи од њих деца, унуци, комшије оних који су донедавно били блиски властима, а сада су им њихови млади рођаци и познаници отворили очи. Све су то разлози зашто се власт плаши ванредних избора

Сада је на потезу владајући режим који се увек хвалио спремношћу да иде на изборе и победи. Међутим, овога пута њихове прве реакције су да нема потребе за ванредним изборима из чега се јасно може видети њихов страх од укључења студентске популације у изборни процес. Власт је 15. марта могла да види да је већинска Србија на студентској страни, а у то се  потпуно уверила на примеру краха свог контрамитинга. Студенти су постали не само морални и интелектуални ауторитет са великим угледом у друштву, отпоран на уобичајене негативне пропагандне методе режима против опозиције, већ и озбиљно организована снага која поред великог броја нових бирача доноси и армију мотивисаних и добро обучених чланова бирачких одбора који ће спречити изборну крађу. Студенти су ушли и у напредњачко бирачко тело јер су многи од њих деца, унуци, комшије оних који су донедавно били блиски властима, а сада су им њихови млади рођаци и познаници отворили очи. Све су то разлози зашто се власт плаши ванредних избора.

Зато је реално да се политичке странке и групе грађана из опозиције повуку мало у други план, а да се у први план истакне друштвени фронт на челу са студентским покретом

Кључно је сагледати контекст: први следећи избори нису идеолошки и програмски, већ егзистенцијални: ми или они, нормалан живот или мафија на власти. Кад победимо режимско зло, онда долази прелазна Влада стручњака орочена на 6-12 месеци да уреди систем, ослободи заробљене институције, испуни студентске захтеве и омогући слободне изборе на које онда сви политички актери излазе са својим идеологијама и програмима и такмиче се у фер условима. Шта се може замерити оваквом концепту? Ништа.

Да су политичке странке опозиције и њихови лидери имали знања, способности, ауторитета и храбрости да се обрачунају са садашњом влашћу не би ни дошло до политичке ситуације у којој се сада налазимо. Зато је реално да се политичке странке и групе грађана из опозиције повуку мало у други план, а да се у први план истакне друштвени фронт на челу са студентским покретом који је озбиљно уздрмао владајући режим у последњих пола године. Поштено, зар не?

Шта би могло бити спорно у томе да студентски покрет кандидује своју изборну листу? Ништа. Ево неколико чињеница које говоре томе у прилог:

Ако грађани кажу да је најбоље изаћи на једној изборној листи и да њу треба да кандидују студенти, шта ту има даље да се прича. Опозиција онда треба да прескочи овај изборни циклус и све своје ресурсе стави у функцију победе студентске листе

1. Студенти се не кандидују односно неће бити на сопственој изборној листи коју ће кандидовати и подржати. То много говори о томе да нису алави на функције и позиције, да не желе да употребе своју тренутну популарност за стицање друштвене моћи, иако имају сва права на то. Положили су још један велики и тежак испит.

2. Они желе да кандидују најбоље из разних друштвених сфера. Зар то није поента изборног процеса, зар то нису својеврсни предизбори, зар то није оно што смо одувек очекивали од демократије? Да ли ће сви њихови кандидати бити савршени – вероватно неће, али тек нису савршени они на власти и у опозицији. Да ли се свим њиховим кандидатима може веровати да ће остати доследни и по избору за народног посланика, као и да неће злоупотребити кандидатуру за своју будућу политичку каријеру – неки ризик у процесу смене садашње власти мора да се укалкулише.

3. Студентски пленуми увелико осмишљавају разне критеријуме за кандидате међу којима су заслуге у подршци протестима и антирежимској борби,  саборност у различитости професија, углед, стручност и морал изнад партијског и идеолошког, што су стари и велики идеали који су поново актуелизовани.  Овде би само требало да обрате пажњу да међу кандидатима не претегне било која идеолошка већина нити им дозволити да се о својим личним идеолошким уверењима јавно изјашњавају. Имамо други приоритет!

Уосталом, истраживања јавног мњења постоје да нам помогну у одлуци о начину изласка на изборе. Ако грађани кажу да је најбоље изаћи на једној изборној листи и да њу треба да кандидују студенти, шта ту има даље да се прича. Опозиција онда треба да прескочи овај изборни циклус и све своје ресурсе стави у функцију победе студентске листе која ће омогућити нормалан политички живот кога сада нема и у који ће се потом странке вратити. Ову логику може да спречи само сујета опозиционих лидера и лажна опозиција која ће добити задатак да поквари шансе студентске листе за изборну победу, што верујем да ће бирачи казнити.

Аутор је председник Политичког савета Српског покрета Двери.