Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |
Значај и моћ Дејтонског споразума |
среда, 23. новембар 2022. | |
Вријеме и догађаји иза нас, сада већ 27 година, показали су колики су значај и моћ Дејтонског мировног споразума. Његов значај и његова моћ није у томе, како погрешно сматра Европски суд за људска права у пресуди из предмета Сејдић-Финци из децембра 2009. године, да „заустави брутални сукоб“ и да је, како такође погрешно перципира тај суд, наводно „природа тог сукоба била таква да је било неопходно пристати на конститутивне народе како би се осигурао мир“ (став 45. наведене пресуде). Овакво поимање је лишено ваљаног основа, како правног тако и политичког и моралног, а осим тога је и опасно по будућност свих нас овдје у БиХ. Јер, управо одредбе Устава БиХ о саставу Дома народа Парламентарне скупштине БиХ, Предсједништва БиХ, Савјета министара и начину њиховог функционисања, одлучивања у њима, представљају истински conditio sine qua non постојања БиХ. Наиме, уз прихватање истине постојања три нације у БиХ, коју Европски суд неће да прихвати јер само тиме омогућује себи да изводи погрешне закључке о наводној превазиђености конститутивних народа и њиховој обавезној представљености у институцијама на нивоу БиХ, јасно је да управо само такве уставне одредбеомогућавају постојање и функционисање БиХ. Јер, оне спречавају наметање воље једног конститутивног народа оним другим конститутивним народима и не дозвољавају да представници једног ентитета у заједничким институцијама БиХ намећу своју вољу представницима другог ентитета. У супротном, сваки покушај наметања других квазирјешења не би значио само деконструкцију Дома народа и Предсједништва БиХ, већ и деконструкцију БиХ и пут у нове оружане сукобе и страдања људи на овом простору. Зато је судија Бонело, који је са осталим судијама Европског суда за људска права одлучивао те 2009. године у предмету Сејдић-Финци, био апсолутно у праву када је, у свом издвојеном неслажућем мишљењу у односу на већинску одлуку, тој већини судија отворено рекао да „не може подржати Суд који сије идеале, а жање крвопролиће“. Ето, у томе се, дакле, огледа суштински значај и улога Устава БиХ, а тиме и Дејтонског споразума у цјелини.
Када се имају у виду ти разлози, онда је сасвим јасно да Дејтонски споразум не само што није превазиђен, већ никада не може бити превазиђен. Напротив, само такав споразум омогућује постојање БиХ у којој ниједан народ и ентитет неће бити изнад других. Све друго ће водити у сукобе и трагедије, како појединаца тако и националних колективитета. А да је Дејтонски споразум нарушен, то је чињеница. Он је нарушаван, у континуитету од 25 година, од стране високих представника у БиХ и тзв. Савјета за имплементацију мира у БиХ. Наиме, нигдје у Дејтонском споразуму, ни у једном његовом анексу, није дато право високом представнику да може наметати било какав акт у БиХ, а камоли уставне амандмане и законе. А и како је могло бити дато такво нешто, када је БиХ држава чланица Уједињених нација која, као и све друге такве државе, ужива сва права која произлазе из врховног начела међународног права, прописаног Повељом УН, а то је начело суверене једнакости држава. То начело, у садржајном смислу, забрањује не само Уједињеним нацијама и органима те организације него и свакој држави и појединцу да се на било који начин мијешају у питања која по својој природи представљају унутрашња питања друге државе. Та питања правно уређује искључиво суверена држава, путем својих институција. Стога не само високи представник као појединац, већ и онај Савјет за примјену мира немају право да било шта намећу БиХ као сувереној држави, јер тиме повређују како Дејтонски споразум, тако и Повељу УН, а тиме и међународно право у цјелини.
Нажалост, упркос томе, бројни високи представници су овдје своју вољу наметали као уставне амандмане и законе. Да трагедија буде већа, при томе су се високи представници сваки пут позивали на тзв. Бонске закључке из децембра 1997. године,противправно наметнуте од Савјета за примјену мира у БиХ, тијела чије постојање није дозвољено ниједним извором међународног права. Дакле, тијело створено повредом међународног права и састављено од других држава, које према Повељи УН имају дужност да поштују начело суверене једнакости БиХ као државе чланице УН, је супротно међународном праву дало квазиовлашћење високом представнику да нама овдје у БиХ намеће своју вољу као закон, што је такво насиље и повреда међународног права какви нису забиљежени у историји. Стога узимајући у обзирсву претходну аргументацију, дубоко сам увјерен да Дејтонски споразум не треба мијењати него га се треба стриктно придржавати. Само тим стриктним придржавањем омогућавамо поштовање БиХ као државе чланице УН-а, на једној, те, на другој страни, поштовање Републике Српске и Федерације БиХ као конституенаса који су је изградили. Наиме, Република Српска и Федерација БиХ су пристале да се путем Дејтонског споразума уједине у БиХ као сложену државу, са конфедералним и федералним елементима, у којој БиХ има своје надлежности изван којих не може ићи јер тиме крши Устав БиХ, што једнако важи и за ентитете и њихове уставне надлежности. (Аутор је редовни професор уставног права из Бањалуке) |