Dević se nada da će Crkva preduzeti konkretne korake ka pomirenju, dijalogu i rešenju.

господине Девићу ваш коначан одговор што се то у Београду 15 десило је? Сигурни сте да нијесу странци? Можда се заклели у најбољој вјери да нијесу плаћени извана? Имате предлог како и куда даље? Избор Вучић/Ђилас? Неко трећи?
Е мој рођаче, тачно је да сви који се зову Вујица нијесу кумоубице, има их и под другим именима. Зар Србима није и превише и мартова и априла? И осталих славних датума? Можемо ли некако другачије, рецимо ''онако''?

Како коме, неком је 15-ти био успех а неком неуспех. Можда је то зато што је изостао "мотоцикл са приколицом" и танспарентом "боље гроб него роб". Кад човек "оде у гроб" друга страна нема ни роба ни противника. Зато, ваља се борити али тако да се преживи. То значи да се на моменте морате повлачити ради престројавања и поновног напада. Борба мора бити непрестана. Ово је основно правило борбе па док траје, траје.

Јадни су земља и народ којима је Вучић председник.

Pomuzi pa prospi, Devicu brate slatki sto mi uze 10 min zivota, jel rusi streljaju ako podrzis studente/smenu rezima, ili se svi pravite nablesikavi pa "relativizujete" kao botina smailovic. E a ovo sto igras na savest biznismena perica... Srecno sa tim...
Use i u svoje kljuse braco srbi moramo sve sami ovaj put, al sreca nasa pa smo navikli!

Овај текст је још подмуклији од Антонићевог. Све креће са неутралног полазишта и полако се усмерава ка подршци студентским протестима, како би читалац стекао утисак објективног извештавања, а онда нагли обрт и убацивање ЕXITA, Новосадске групе и Динка Глухоњића (?!)и као врхунац термин "наводно звучни топ".
Очекивати од младих људи, који су годишта после 2000. да буду носиоци револуције је стварно неозбиљно, да не кажем јачу реч.
Господине Девићу, не знам како ће Вас оценити и наградити онај за чију корист пишете овакав текст, али оно до чега сам ја дошла после читања Вашег текста је питање шта би мени требало да се деси да будем принуђена да напишем овако нешто. Не желим да верујем да је само пуки интерес. Можда би животна угроженост блиске особе и стим у вези постављање у стање уцењености, могло бити на неки начин оправдање за овакво чињење, не само Девића већ и свих оних за које сам некада веровала да су истински родољуби.

Након што нам је својим (не заборављамо његове старије колеге на истом послу!) историјским радом продубио знање о комунистима у Србији и Београду, нарочито у сумрак ослобођења 1944, и тиме оснажио национална осећања (и бол), г-дин Девић овом приликом у закључном пасусу свима нуди једну мисао. Било би драгоцено да буде спроведена у дело иако би, по моме уверењу, учесници били и они појединци који сада крајње недостојно управљају како нама тако и научницима, синовима, очевима, кумовима и сличним људима какав је Н. Девић!