Српска историографија, научна дисциплина која се негује на српским универзитетима и у институтима, налази се у стању слободног пада. Она као да више нема ничег заједничког са оним што је била у време својих великих утемељивача: Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића, Михаила Гавриловића, Слободана Јовановића, Јована Радоњића, Станоја Станојевића, Владимира Ћоровића, Васиља Поповића, Николе Радојчића, Мите Костића и осталих српских историчара с краја 19. и из прве половине 20. века.

Простије речено, ако не желе да живе у Христовом свету, живеће у Хомеровом. Последице ове дехристијанизације западне цивилизације као глобалног хегемона већ смо имали прилике да осетимо на својим леђима. Можда неки од њих мисле да свет тако и треба да изгледа. Ако не мисле, најбоље би им било да се – радују Христовом доласку

У међувремену, можемо да кажемо само – духоклонуће пропо. „Пропо“ није баш лепа фраза, њена употреба је најчешће граматички неправилна и није у духу српског језика, али не може јој нико оспорити да је заживела у језику. И за разлику од „духоклонућа“, свакако ћете имати прилике да чујете да је неко употреби у реченици.

И најважније, кренимо у сусрет темама које су деценијама гуране под тепих у Србији –нашем идентитету, како га обновити, усагласити са савременим добом а да не изгуби себе, наћи начин у савременом добу да ради у нашу корист, и учинити од њега магнет који ће зрачити и привлачити не само у Србији, већ на Балкану и Европи. 

Такви људи данас одлучују о судбини америчке, а и глобалне сиротиње. Ентони за њих пева "брину што се сагорева угаљ, али не и људи који га копају". Интернетом кружи прича да је – насупрот миту о Роберту Џонсону – Оливер обећао Богу да ће се посветити музици и ширењу добрих идеја, ако му помогне да се отрезни и среди

Ипак, оно што је најважније, и што је највећи успех у овом тихом, герилском рату за српски језик и писменост, јесте раскидање отровне и споља наметнуте везе ћирилице са српским национализмом и шовинизмом. Ћирилица јесте и увек ће бити писмо спрских патриота и српских националиста, па и српских шовиниста, али она не припада само њима

Југославију су у другој половини прошлог века у целом свету знали “само” по Јосипу Брозу Титу и шахисти Светозару Глигорићу!

 И по други пут милиони гледалаца из целог света хрле у биоскопе да гледају нешто што је у основи анимирани филм о плавим људима из далеког свемира. Очигледно, холивудска фабрика маште није заборавила како да очара планету. Ствар је само у томе колико храбрости има да пусти ту машту са ланца. Од тога, у најмању руку, не зазиру стари лавови попут Камерона

Било кроз потресни Лутенов монолог, било кроз запаљиви Марвин говор који подиже Ферикс на устанак, Андор нам се обраћа директно, и тера сваког од нас да себи искрено постави питање: „Шта сам спреман да жртвујем за слободу?“ А то што нам то питање поставља један бездушни корпоративни производ оне исте Империје коју би требало да рушимо, то се може схватити као историјска иронија. Или, ако хоћете, као Лукавство Ума.

А суштински проблем све време остаје у томе што цивилизација која остракизује Хомера не може разумети Толкина. Она насилно покушава да га преобуче у „Игру престола“, која је и сама критика те цивилизације