Шта ако је испровоцирана криза само планирани алиби за нову туру америчког наметања старих бошњачких фантазија о јединственој Босни у новој верзији? Издржаћемо, имамо искуства, а Русија и Европа су на нашој страни.

Да би ишли у корак са прокламованом политиком приближавања ЕУ, а да при томе не одустану од дејтонских принципа заштите положаја РС, српски политичари у заједничким институцијама БиХ у последње време су повукли неколико активних потеза.

Нико не ставља знак једнакости између РС и владајуће странке у ентитету, али, апаратура за ту врсту обрачуна лако се преноси на међунационални терен. Осим те упозоравајуће димензије, нема штете од наговјештаја елиминације СНСД-а из Социјалистичке интернационале.

Сада је тек јасно и ко и зашто Тадића гура у Сарајево. Није спорно што је то Сарајево, него што је уставно мјесто равноправног договора представника три народа постало полигон за унитарно-централистичке експерименте.

И као што је предсједнику „грађанске БиХ“ било сасвим нормално да се бави вјерским питањима, а реису да се ангажује у предизборним политичким кампањама, тако ни Тајипу Ердогану не изгледа ништа необично да се као премијер једне бар номинално секуларне државе препоручује за новог калифа.

На водећем вехабијског гласилу нико не очајава због смрти Осаме бин Ладена, нити било кога од исламистичких “хероја” са Кавказа, из Авганистана или из Ирака. Њихова смрт се слави. “Осама ће заувек живети” – објашњава имам Билал Боснић, вођа вехабија из Бихаћа.

Ја се само питам какву су то послије ратну демократију смислили творци Дејтона јер очигледно су је темељили на тешкој индоктринацији у коме се према представницима народа понаша као према досељеницима и људима који апсолутно не смију имати нека своја права послије проведених избора.

Претпостављам да ће новопечени академици БАНУ реис Мустафа и муфтија Муамер бити чланови умјетничког одјељења. Ниједан од њих не пише поезију, али у њиховом случају „умјетност“ треба схватити у смислу „вјештине“ у ширењу ислама.

Проблеми због којих би БиХ могла колабирати пре него што на ред и стигне озбиљна и темељна расправа о томе да ли је (не)потребан „Врховни суд“ тичу се ратних злочина, чије процесуирање спада у мало познату праксу у земљама ЕУ.

Док је Маловићева замуцкивала, сричући пар вуковски транскрибованих реченица са папирића, Србија је имала шансу да се још једном увери како изгледа када њена «народна власт» испуњава «облигејшн».