Многи се питају због чега су тако високи званичници из Вашингтона и Брисела, који веома добро познају прилике и неприлике у БиХ, ставили своје ауторитете на коцку доласком у Бутмир.

Oпскурна (библио)графија Херте Милер бар нуди оптималне наслове за спиралу потеза покретача бутмирског процеса. Почело је са упозорењем: «Лисица је још тада била ловац». Завршиће строгом дијагнозом: «Дубоко доље». Корице њених књига садрже и добар подсјетник за РС: «Све што имам носим са собом».

Тако накарадан концепт уставне реформе, који је потпуно супротан ономе како се организује Европа, одговара једино нашим Бошњацима. Они своју перспективу виде у унитарној Босни и Херцеговини грађанског типа, у којој би као најбројнија нација имали главну реч.

Бриселска порука коју је формулисао Лајчак изазива неспоразуме. У Бањалуци се у тој поруци РС види као снажна федерална јединица, док у Сарајеву мисле да у Лајчакову формулу може да «стане» само БиХ са неколико региона, а без садашњих ентитета.

Ми само инсистирамо на поштовању међународног права. Нећемо да рушимо БиХ, али не дамо ни да се руши Република Српска. Ако било ко и било када угрози јасно дефинисану позицију РС и њена овлашћења из Дејтонског споразума, ми нећемо имати другог избора него да распишемо референдум.

Ситуација у БиХ је сасвим другачија извана и унутра. Све тешкоће које БиХ има мислим да не може отклонити један састанак. Не бих правио паралеле, јер ситуација сада и она када је одржан Дејтон је сасвим другачија. Сада је много боља. Није вријеме да дође до некаквог "Дејтона 2".

То је уобичајена прича да су кривци за све само Срби. Жели се наставити са стереотипима да су Срби једини злочинци. Када се докаже да су против Срба у првим данима рата чињени стравични злочини, то никако не одговара једној лажној перцепцији која постоји у Сарајеву.

Тадић притисак треба да очекује са две стране – с једне, тражиће од њега, ако већ и нису, да ломи руку босанским Србима да пристану на унитаризацију Босне, на шта ови пристати неће, и с друге стране да призна Косово.

Најзначајнија ствар је непостојање жеље код Срба и Хрвата да остану у БиХ. Чак је и Прудски споразум, који је требало да усмјери БиХ у новом правцу, у ствари мапа пута за њен распад. Све што се дешава данас води у правцу сепарације, а не унификације.