Српска је данас огроман потенцијал за Србију, која је за последње две године доживела два веома болна и трауматична ударца. Прво, ампутацију „Српске Спарте“, Црне Горе, од стране режима Мила Ђукановића.

Долазе дани, мјесеци, године... Скоро четири године смо се вртјели у зачараном кругу, у лавиринту извјесности и неизвјесности, у имагинарним условима и условљавањима, трагајући за евентуално могућим рјешењима везаним за реформу полицијских структура у БиХ.

Прије двије године, представници западних центара моћи у Босни и Херцеговини засипали су политичаре и становнике Републике Српске и Федерације константним медијским порукама да је неопходно усвајање такозваног априлског пакета уставних промјена. Тај подухват доживио је неславан крај.

Устав Босне и Херцеговине нигдје expressis verbis не спомиње право на самоопредјељење. Међутим, Устав се у преамбули позива на циљеве и начела Уједињених нација, у којима је садржано то право (чл. 1. ст. 2), као и на међународне пактове у којима је оно разрађено и прецизирано.

Феномен слуганства и(ли) поданичког менталитета оптерећује ме већ деценијама. Како нисам склон генерализацијама било које врсте, то не тврдим како је слуганство искључиво особина људи и народа са ових простора.

На три се множи и увођење вјеронауке у дјечије вртиће. Наводно је сада на реду Сарајевски кантон, јер су остали кантони, те Република Српска, то већ раније увели. О агресивном политичком клерикализму опширно сам писао и излагао, али очито узалуд.

Ускоро ће дванаест година од потписивања Дејтонског споразума. Стање у погледу државно-правног статуса  БиХ се, рекао бих, драстично промијенило у односу на изворне принципе тог споразума, који је уједно постао и Устав Босне Херцеговине. Међутим,  БиХ је и даље правни и политички провизоријум.

Крајем 2007. године међународни старатељи у БиХ и националне политичке елите Срба, Бошњака и Хрвата поставили су циљ да у новој 2008. години дођу до договора о променама «дејтонског» Устава БиХ.

Критички писати о Милораду Додику у новинама њему блиским, како се то политичким језиком каже, јесте изазовно, али и нужно, будући да је он прворазредна политичка тема у већем босанскохерцеговачком ентитету.