У својим беседама пресвећени владико говорите да се Србија гради као никада пре. Гради се узимајићи скоро 15 милијарди долара страног кредита. То неко сутра мора да врати. Дуг је лош друг, каже наш народ.

 И једнима и другима нам на глави седи иста екипа. При чему је готово трагикомично што та једна те иста дружина у Србији дивље таблоидно „патриотише“, „србује“ и „русује“, псујући и пљујући ЕУ и Запад, док у Црној Гори још дивљије „црногоришу“ и „натоишу“

Протекла недеља разрешила је најмање две наше дилеме, ако су оне уопште и постојале. Наиме, нећемо више моћи да се правдамо око НАТО формулом да нас тамо нико и не зове, јер лепо нам је речено „да су нам врата НАТО отворена“.

Оно што Србија сада треба и мора да учини, јесте да доврши своју уставну обавезу у вези статуса Косова и Метохије. Та обавеза налаже усвајање посебног закона, практично уставног закона, о положају Покрајине у уставном систему Србије. То је наша обавеза и то не може нико да спречи

У време комунизма Југославија није имала нарочито пријатељске односе са Совјетским Савезом, и југословенске власти су веома активно користиле елементе западне антируске пропаганде у циљу сузбијања еуфоричног односа сопствених грађана (поготово Срба) према Русији

Таман кад сам помислио да грађанско друштво има као циљ демилитаризацију, укидање војних пактова и денуклеаризацију, одједном неки његови представници постадоше тврди заговорници уласка Србије у НАТО.

 Крилатица Александра Вучића годинама понављана „Не дам Трепчу, не дам Газиводе“ пала је у воду. И као што је све друго предао и препустио сепаратистима тако је и ово богатство и хидросистем који је Србија својим новцем изградила предао окупаторима и сецесионистима

Што се тиче покушаја блокаде Руских олимпијаца ове године, они су фасични и смешни на више нивоа. Пре свега, Руска Федерација није исто што и СР Југославија. Не само због тога што је Русија светска економска и војна сила, него и због тога што је Русија и међународна спортска сила.

Као што се и могло очекивати, одлука Судског већа наишла је на два различита реаговања како у Србији, тако и у региону. Док су једни сматрали да је она дугоочекивано и одлагано исправљање неправде неоправдано осуђеном команданту Југословенске војске у отаџбини, други су је схватили каопрекрајање историје.

Ескобар је дошао у БиХ да би се састао са онима који подржавају Додика, како би им запретио санкцијама, покушао направити раздор међу њима и тако га присилио да се одрекне враћања надлежности