Ekonomske mere Vlade – Ko, kako i kome pomaže?

Hajde da probamo da nađemo odgovor na tri jednostavna pitanja u vezi ekonomskih mera Vlade Srbije: Ko pomaže? Kako se pomaže? Kome se pomaže?

Predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković prezentirajući mere Vlade za ublažavanje efekata ekonomske krize izjavio je da je država uz pomoć poslovnih banaka obezbedila privredi 122 milijarde dinara u formi kredita. Tih 122 milijarde dinara podeljene su na tri grupe korisnika: u prvoj grupi su korisnici koji će moći da povlače finansijska sredstva za LIKVIDNOST po kamatnoj stopi od 5,5%; druga grupa obuhvata korisnike finansijskih sredstava za investicione projekte; i treća grupa obuhvata sektor stanovništva kojem su obezbeđeni krediti po povoljnim uslovima za kupovinu domaćih proizvoda. Prva grupa korisnika raspolaže sa 40 milijardi dinara, druga sa 62 milijarde, a od toga je oko 45 milijardi dinara direktna kreditna linija iz inostranstva, i treća grupa raspolaže sa 20 milijardi dinara.

Na prvi pogled čini se da Vlada pomaže sa 122 milijarde dinara, ali nije tako... naime, u pogledu prve grupe korisnika, Vlada sa 2 milijarde dinara (oko 20 miliona evra) subvencioniše korisnike finansijskih sredstava koji kredite uzimaju od poslovnih banaka... jednostavno rečeno, vlada plaća deo kamate poslovnim bankama i na taj način smanjuje opterećenje korisnika po osnovu visoke kamate na kredit. Konkretno kamatna stopu se obara sa 11% na 5.5%. Vlada u stvari deluje kontra guverneru koji nas je i doveo u situaciju da imamo najvišu repernu kamatnu stopu u regionu na osnovu koje poslovne banke formiraju svoje kamatne stope. Da guverner nije gurao referentnu kamatnu stopu ne bi bilo ni potrebe za ovom kozmetičkom merom Vlade. Znači, u suštini 40 milijardi dinara obezbeđuju poslovne banke, a ne Vlada!? Koja je ideja ekonomskog tima Vlade? Sa jedne strane, Vlada želi da na ovaj način olakša pristup privrednim subjektima kreditima za likvidnost, a sa druge strane, da podstakne poslovne banke da kroz povećanje kreditne aktivnosti iniciraju povlačenje kreditnih linija od svojih matičnih banaka iz inostranstva, jer će to ujedno pozitivno delovati na smirivanje oscilacija deviznog kursa.

Dakle, hajde da vidimo odgovore na postavljena pitanja! Prvo, ko pomaže ovde? Vlada? NE! Poslovne banke? Pa, nisu poslovne banke altruističke organizacije pa da daju pare privredi Srbije zato što je vole. Poslovne banke su uvek vođene ostvarivanjem profita uz što manji rizik, a danas je rizik lošeg plasiranja kapitala u svetu ekstremno visok!!! Hajde da stavimo prst na čelo i upitamo se... čekaj, pa kod nas je repo stopa 16,5% i poslovne banke ne vuku kapital iz matičnih banaka da bi ga plasirale u repo hartije po 16,5 (repo stok je pao sa 3 milijarde evra na oko jednu milijardu evra), e, a sada će da vuku kreditne linije od matičnih banaka i plasiraju ih po 11% jer država subvencioniše oko 6% kamate, i to korisnicima koji se nalaze u problemima sa likvidnošću!? I Vi kao čitalac shvatate da je ovo nelogično? I sami počitnjete da se pitate ko pomaže, kako pomaže i kome se pomaže. No, da se vratimo na poslovne banke. Kome će poslovne banke odobravati ova finansijska sredstva? Naravno, samo pravnim subjektima tj. preduzećima za koje su sigurni da će servisirati svoje obaveze u toku predstojeće godine. Još jedno važno pitanje, hoće li ta odobrena finansijska sredstva biti vezana deviznom klauzulom? To je jako bitno pitanje, kako za poslovne banke, tako i za korisnike kredita. Naime, ako postoji devizna klauzula pri odobravanju kredita, tada kamata na odobrena sredstva u slučaju snažnije depresijacije neće iznositi 5,5% već će srazmerno procentu depresijacije beležiti rast. U drugom slučaju ako ne postoji devizna klauzula, onda poslovne banke imaju problem u slučaju rasta inflacije koja može značajno da umanji, pa čak, i obezvredi kamatu kao prinos na odobrena sredstva. Na osnovu prethodnog može se izvesti zaključak da će menadžment poslovnih banaka odobravati kredite bez devizne klauzule samo ako je isti ostao bez trunke pameti u glavi!!! Sve ovo nam govori koliki je rizik odobravanja ovih kredita za poslovne banke, te stoga možemo zaključiti da će banke pri odobravanju kredita biti veoma rigorozne sa aspekta procene ekonomskog zdravlja subjekta koji traži finansijska sredstva. U suštini, potvrđujemo stav da poslovne bake u svom poslovanju nisu vođene altriustičkim pobudama, a to znači da njihova uloga neće biti u funkciji pomaganja (spašavanja) privrede Srbije! Da Vas podsetimo, poenta Vlade je da se odobre finansijska sredstva onima koji imaju probleme sa likvidnošću!

Znači odgovorili smo na prvo pitanje, ko pomaže? Kratak, precizan i jasan odgovor je NIKO!

Analizirajući ekonomske mere Vlade iz ugla prvog pitanja – ko pomaže – već smo se dotakli odgovora i na pitanje kako se pomaže. Jesmo uočili tehnički način na osnovu kojeg Vlada planira da obezbedi 40 milijardi dinara neophodnih privredi Srbije (mada je moja procena da je potrebno daleko više), ali hajde sada da malo proširimo ugao gledanja i da analiziramo mehanizam odobravanja kredita sa aspekta vlade i poslovnih banaka. Postavimo se, istovremeno, u ulogu Vlade i u ulogu izvršnog direktora poslovne banke. Vlada pristaje da subvencioniše deo kamate potencijalnom korisniku finansijskih sredstava, ali zauzvrat traži od korisnika sredstava da garantuje da neće biti otpuštanja radnika u toku trajanja kreditnog aranžmana. Sankcija za potencijalnog korisnika ako ne ispuni uslov Vlade podrazumeva da će plaćati kamatu u punom iznosu od 11%. Dobro, to znači da onaj koji uzima kredit sklapa ugovor sa poslovnom bankom, ali istovremeno mora da sklopi obavezujući ugovor sa državom da neće biti otpuštanja radnika, jer to ne može biti obavezujući uslov poslovne banke. Naime, poslovna banka se ne bavi kadrovskim pitanjima u preduzećima, poslovnu banku prevashodno interesuje ekonomsko zdravlje potencijalnog dužnika i procena da li će on biti u mogućnosti da vrati odobrena finansijska sredstva. Kao što vidimo imamo odnos između tri strane u procesu odobravanja kredita za likvidnost – korisnik, Vlada, poslovne banke – te se stoga otvaraju i brojna pitanja vezana za njihove međusobne odnose u ovakvom aranžmanu. Navešćemo samo neka od pitanja... Šta ako poslodavac pri kraju otplate otpusti radnike? Da li onda retroaktivno plaća dodatak kamate koji je država subvencionisala? Da li onda poslovna banka retroaktivno vraća državi deo kamate kojim je država subvencionisala preduzeće? Ko će kontrolisati da li je došlo do otpuštanja radnika? Da li će radnici znati da je vlasnik uzeo subvencionisani kredit? Da li će vlada ’’otvoriti’’ telefonsku liniju putem koje će radnici prijavljivati poslodavce koji su ih otpustili (naravno, ovo je šala, ali ne bi me začudilo)? Veliki broj pitanja se otvara, ali hajdemo dalje... Sredstva koja se na ovaj način odobravaju nisu neograničena, a zainteresovanih će biti dosta.. Tehnički posmatrano, kako će Vlada određivati kome da se usmere finansijska sredstava kada je to u delokrugu poslovne politike banke. Da li će Vlada prvo prikupiti sve zahteve zainteresovanih i onda sama izvršiti selekciju potencijalnih korisnikla ovih sredstava i tek nakon toga ih poslati u poslovne banke? Koji činovnik Vlade će imati tu moć da proceni kome su sredstva neophodna? Na osnovu čega će on vršiti procenu? Da li ću ja kao direktor poslovne banke prihvatiti da odobrim finansijska sredstva na osnovu spiska kandidata Vlade? To bi značilo da Vlada preuzima vođenje poslovne politike privatnih banaka što je prosto nemoguće! Poslovne banke će imati potpunu autonomiju u proceni kome odobravaju finansijska sredstav i Vlada tu neće imati mogućnost da utiče na poslovne banke, posebno na one koje se nalaze u rukama stranih vlasnika. Znači još jednom da naglasimo, nisu poslovne banke altruističke organizacije, niti su deo tima Vlade Srbije... one su tu da ostvare PROFIT!!!

Eto dobili smo odgovor i na drugo pitanje: kako se pomaže? NIKAKO!!!

Hajde, da vidimo kome će se pomagati i kakve skrivene potencijalne koristi tu postoje za one ’’srećnike’’ koji dobiju odobrena finansijska sredstva. Prvo, najveće iznose dobiće ’’najveći igrači’’, šta više, postoji mogućnost da sredstva dobiju i oni koji nemaju neke velike probleme sa likvidnošću. Niska kamatna stopa na ova finansijska sredstva otvara mogućnost za te ’’srećnike’’ da, plasirajući dobijeni kapital u neki drugi oblik finansijske aktive (recimo u državne obveznice sada), ostvare razliku u prinosu i do 10 procentnih poena, što je na 2 miliona evra (najveća suma koja se odobrava pojedincu) oko 200 hiljada evra na godinu dana... E, sada, ako postoje povezani privredni subjekti koji konkurišu za finansijska sredstva, onda se suma od 200 hiljada evra množi sa brojem povezanih lica. Naprosto, otvara se prostor da pojedinci, ’’srećnici’’, ostvare veliki profit, a da prstom ne mrdnu, i to sve na račun države tj. nas poreskih obveznika!

Malim i srednjim preduzećima ova sredstva neće mnogo značiti... pretpostavimo da imamo preduzeće sa 25 zaposlenih i da je neto plata oko 200 evra u dinarskoj protivrednosti (zaboravite statistički podatak o prosečnoj plati, većina građana u Srbiji nema zaradu od 200 evra) što znači da su bruto obaveze poslodavaca po jednom zaposlenom nešto manje od 400 evra. Kredit za malo preduzeće od 50000 evra omogućava servisiranje plata za 5 meseci i 7 dana... kakva je to pomoć?

U suštini sredstva neće dobiti oni kojima su sredstva zaista potrebna, finansijska sredstva će dobiti veliki igrači.

A gde je tu lanac dobavljača? Gde je tu regionalno očuvanje privredne aktivnosti Srbije? Građani Srbije ne žive samo u Beogradu, već i Kraljevu, Leskovcu, Pirotu, Subotici, Kikindi, Požegi, Zrenjaninu, Čačku...ili bolje je reći... ne žive, tamo se bore da prežive!!!

Druga grupa korisnika konkuriše za investicione kredite koji se odobravaju na period od 3-5 godina. Za ovu grupu korisnika obezbeđeno je 62 milijarde dinara i to većim delom putem kreditnih linija iz inostranstva (45 milijardi dinara), a deo sredstava je već budžetski projektovan u sklopu ministarstva ekonomije (preko pet milijardi). Ovo nije neka posebna mera, jer je već budžetom regularno projektovan finansijski rezervoar za odobravanje investicionih kredita. Postavlja se samo pitanje da li postoji mogućnost da isti korisnici istovremeno uzmu finansijska sredstva iz obe grupe... ko će da kontroliše to?

Na kraju, subvencionisanje kamate na potrošačke kredite za kupovinu trajne robe proizvedene u Srbij sa 1 milijardom dinara (oko 10 miliona evra). Strahovito selektivna mera koja direktno gađa manji broj našeg stanovništva koji nešto bolje živi. Kako? Veliki broj stanovništva je već kreditno zadužen i neće moći da posegnu za ovim sredstvima, jer im banke neće odobravati finansijska sredstva ako novi krediti značajno pogoršavaju kreditni rejting potencijalnih korisnika. Drugo u situaciji ekonomske krize kada većina građana razmišlja kako da plati sve račune i obezbedi tri obroka dnevno, našim građanima će biti potrebni krediti za potrošna dobra (čitaj HRANU). Ako uzmemo u obzir da će veoma brzo biti i otpuštanja radnika, onda se uočava koliko je ova mera selektivna i pogađa mali broj naših građana. No, i taj mali broj građana će posegnuti za ovim kreditima ako budu skloni da rizikuju, jer već sada su svesni da postoji potencijalna opasnost da ostanu bez posla...

Dakle ko pomaže, kako se pomaže i kome se pomaže?