Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > „Evropsko“ zaduživanje Srbije
Ekonomska politika

„Evropsko“ zaduživanje Srbije

PDF Štampa El. pošta
Dejan Mirović   
utorak, 15. septembar 2009.
Početkom septembra 2009. godine na snagu je stupilo dvadesetak zakona koje je usvojila Narodna skupština Republike Srbije. Najveću pažnju srpske javnosti je izazvao Zakon o informisanju. Međutim, neuporedivo štetnije posledice za Srbiju imalo je usvajanje tri zakona koji zadužuju državu za dodatnih 350 miliona evra. Međutim, osim kratke skupštinske rasprave o tim zakonima, u medijima su ovi štetni zakoni skoro potpuno prećutani, čak su i podržani od strane nekih opozicionih političara koji su tvrdili da bez kredita EU Srbija navodno ne može da „živi“. Ipak, neutralna analiza ovih zakona pokazuje da se radilo samo o političkim frazama koje nemaju uporiše u praksi.

Vrednost kredita Evropske investicione banke (EIB ili Banka) je 250 miliona evra. Ugovor na kome se zasniva usvojeni zakon između EIB sa jedne strane, i Vlade Republike Srbije i Narodne banke Srbije sa druge, potpisan je 11. maja 2009. godine. Formalna svrha kredita koji daje EIB je finansiranje malih i srednjih preduzeća u Srbiji. Ali, kada se detaljnije analiziraju odredbe kredita, dolazi se do zaključka da je on, u suštini, namenjen zapadnim bankama koje rade na teritoriji Srbije. Dakle, bankama iz bogatog dela EU koje naplaćuju ogromne kamate srpskim građanima i preduzećima.

Na primer, u uvodnom delu ugovora o kreditu se naglašava da EIB neće davati direktno sredstva malim i srednjim preduzećima, već će se to raditi preko „posrednika“. Ko su ti „posrednici“? U uvodnom delu ugovora o kreditu piše: „Posrednik označava bilo koju banku ili finasijsku instituciju u Republici Srbiji koju Banka odabere“[1]. Naravno, ovome treba dodati činjenicu da oko 70 % finansijskog tržišta u Srbiji poseduju banke iz Evropske unije i može se lako zaključiti da će EIB sredstva iz kredita davati bankama iz EU. One će dalje transferisati ta sredstva, uz naplatu velikih kamata srpskim malim i srednjim preduzećima radi kupovine opreme iz EU. Dakle, sam naziv ugovora o kreditu koji daje EIB je netačan. Tačan naziv ugovora o kreditu sa EIB bi trebalo da glasi: „Ugovor o kreditu između EIB i zapadnih banaka monopolista koje posluju na teritoriji Srbiji sa jedne strane, i srpskih malih i srednjih preduzeća sa druge strane, u vezi sa kupovinom opreme iz Zapadne Evrope“.

Ako to nije tačna definicija, onda probriselska vlast, mediji (i deo opozicije) u Srbiji treba da ubede građane u nemoguće. To je teza je da će EIB davati sredstva srpskih banakama pre nego zapadnim. Da je to nerealno, pokazuje još jedna formulacija iz uvodnog dela ugovora o kreditu: „Statut Banke utvrđuje da je Banka dužna da koristi svoja sredstva što racionalnije i u interesu Evropske zajednice, te u skladu sa tim, uslovi njenih zajmovnih operacija moraju biti usklađeni sa relevantnim politikima Evropske zajednice“[2]. Dakle, EIB je dužna po svom statutu da daje prvenstvo bankama iz EU!To je prava istina o „spasonosnom“ kreditu EIB koja se prećutkuju u srpskoj javnosti i političkom životu. Ovome treba dodati i primere iz  srpske prakse, kao što je dodeljivanje sredstava iz kredita EIB od 33 miliona evra stranoj firmi „Štarbag“ za rekonstrukciju beogradskog mosta „Gazela“[3], pa će neutralnom i neostrašćenom posmatraču biti sasvim jasno kome će otići sredstva iz kredita EIB.

U tom istinitom kontekstu, u članu 1. ugovora o kreditu se navodi da će EIB određivati koji će projekti biti finasirani: „Banka će imati diskreciono pravo da odobri ili ne odobri relevantni zahtev za raspodelu“[4]. Dakle, srpska mala i srednja preduzeća neće moći samostalno da odlučuju kako će, i gde će da ulože pare od kredita. Takođe, u članu 6. se previđa da srpska mala i srednja preduzeća neće moći samostalno da kupuju opremu. Tačnije, srpska mala i srednja preduzeća će morati opremu i usluge da nabavljaju preko međunarodnog tendera koji će obavljati u skladu sa upustvima EIB. Dakle, opet u skladu sa interesima EU, (ili sa interesima kompanija iz Zapadne Evrope).

Takođe, kredit EIB i sa pravne strane ima veoma štetne, (tačnije, sramne odredbe) za Republiku Srbiju. U članu 6. se pozivaju državni službenici Republike Srbije, od ministra do običnog službenika, da direktno EIB dostavljaju informacije o nepravilnostima. Svaka informacija, pa i ona od najnižeg službenika, smatraće se kao informacija koju je dostavila Vlada Republike Srbije (!?) Sa druge strane, takva obaveza o prijavljivanju nepravilnosti ne postoji u redovima EIB, iako, kao što je prethodno izneto, upravo EIB određuje kome, i pod kojim uslovima se daju krediti. Skoro neverovatno kršenje pravila o ravnopravnosti stranka i skoro neverovatan kompleks niže vrednosti kod srpskih pregovarača. Kao da u EU i EIB ne postoji korupcija i nameštanje poslova?

U tom smislu, naslov ugovora o kreditu bi se mogao tačnije definisati i na sledeći način: „Ultimatum EIB i zapadnih banaka monopolista koje posluju na teritoriji Srbije, Vladi Republike Srbije i malim i srednjim srpskim preduzećima u vezi sa kupovinom opreme iz Zapadne Evrope“.

Kada se ima u vidu tolika neravnopravnost strana u ovom ugovoru, nije iznenađenje ni što se i u članu 9. Vlada Republike Srbije obavezuje da će snosti „sve troškove, uključujući sve stručne, bankarske i menjačke nastale u vezi sa pripremom, sprovođenjem ili praćenjem ovog uvogora“ (tačnije, plaćanje stranih savetnika koji obično prate ovakve kredite). Za srpske pregovarače je sramna i odreba iz člana 10, koja daje pravo EIB da zahteva prevremenu otplatu kredita „ako proceni“ da (bez navođenja jasnih kriterijuma) je to korisno.

Drugi, veoma loš zakon o zaduživanju koji je je stupio na snagu u septembru 2009. godine, jeste onaj o zaduživanju Republike Srbije kod zapadnih banaka monopolista koje rade na teritoriji Srbije. Tačnije, o zaduživanju kod Alpha Bank Srbija, Piraeus Bank Beograd i Vojvođanske banke, radi pokrivanja budžetskog deficita u vrednosti od 90 miliona evra. Dakle, Vlada Republike Srbije umesto da dodatno oporezuje zapadne banke koje su, retroaktivno i drsko, u poslednjih nekoliko meseci povećavale marže na već dodeljene kredite srpskim građanima i preduzećima, zadužuje se upravo kod ovih banaka pod nepovoljnim uslovima! Skoro neverovatno, posebno ako se ima u vidu da je članom 3. ovog zakona predviđeno da Vlada Republike Srbije plaća „troškove obrade i puštanja kredita“ u vrednosti od 900.000 evra, i to upravo iz budžeta Republike Srbije.

Ovim, skoro neverovatnim podacima treba dodati i da je u članu 3. ovog ugovora o kreditu sa tri zapadne banke, predviđena i skupa kamata u vrednosti zbira „jednomesečne referetne kamatne stope za zaduživanje u evrima (EUIBOR) i fiksne kamatne marže od 4,75%“.

Takođe, treći kredit koji je Vlada Republike Srbije zaključila, a Narodna Skupština usvojila većinom glasova, jeste onaj o zaduživanju Republike Srbije kod Svetske banke u vrednosti od 10 miliona evra. Slično kao i kod kredita EIB, ovaj kredit Svetske banke treba da umanji (ne da otkloni u potpunosti) katastrofalne posledice koje za srpska velika preduzeća i zdrastvo proizvode uslovi MMF i EU. Zato je moguće da, dok se smanjujuju izdaci za zdrastvo i nedostaju kreveti i lekovi u bolnicima, u ugovoru kreditu se ponovo predviđa kontrolisana nabavka strane opreme uz skupe kamate. Na primer, u članu 2. se predviđa da će Republika Srbija plaćati kamatu „jednaku LIBOR-u“, uvećanom za „varijabilnu kamatnu maržu“[5]. Takođe, Republika Srbija će platiti i 25.000 evra „pristupne naknade“, a sve zarad finansiranja „informacione mreže“ u srpskom zdrastvu, obezbeđenja „robe i konsultantskih usluga“ (u trenutku kada nema dovoljno kreveta i lekova u srpskom zdrastvu). U dodatku ugovora se navodi i da će se konsultanti birati u skladu sa smernicama Svetske banke, dok operativni troškovi označavaju „prevode i organizacije sastanaka, putovanja, vođenje kancelarije“. Ponovo je više nego jasno da će stranci imati najveću korist i od ovog kredita koji uzima srpska država.

Ipak, srpske vlasti i deo novo/stare opozicije i dalje insitira na samoubilačkom ekonomskom putu ka novoj utopiji, čiji je centar u Briselu. Ne sme se dozvoliti da srpska javnost dođe do zaključka da EU ne samo da otima deo teritorije Republike Srbije, već i potkrada i iskorištava srpske građane i preduzeća zarad daljeg bogaćenja zapadnog dela te nadnacionalne tvorevine EU.


[1] Prema „Predlogu Zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske invensticione banke i Narodne banke Srbije 'Apeks zajam za mala i srednja preduzeća'“.
[2] Isto.

[3] „Novosti“, 04. 09. 2009.

[4] Prema „Predlogu Zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke i Narodne banke Srbije 'Apeks zajam za mala i srednja preduzeća'“.

[5] Prema ''Sporazumu o zajmu između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj ''.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner