Koliko ima smisla referendum o pristupanju Srbije Evropskoj uniji - i kada?

1. Uvod

Cilj ove rasprave je rasvetli bitnu stvar oko mogućeg referenduma o pristupanju Evropskoj uniji (EU) koji bi vlast u Srbiji ponudila narodu. Sa jedne strane navedena moguća ponuda najširem biračkom telu izgleda kao potreban i razborit demokratski potez, dok sa druge strane navedeno može da izgleda kao zabluda i zamajavanje naroda da odlučuje o tako važnom pitanju o kojem je ‘elita’ već donela odluku tako da mogući referendum nema nikakav značaj niti istinski smisao.

Počinjemo rečima o budućnosti EU, nastavlajmo zatvorenošću EU za proširenja bar do 2025, zatim referendumima kao društveno-političkom tehnologijom u EU, a na kraju zaključujemo o tome kako bi Srbija trebalo da se postavi u pogledu svog beskonačnog i bezizglednog ‘evropskog puta’.

2. Budućnost EU

Na početku, pođimo od dve vrlo hrabre i neizvesne pretpostavke u pogledu moguće budućnosti EU. Prva je da će EU da opstane i postoji u budućnosti, a druga je da će (ako opstane) da bude i dalje privlačna za postojeće zemlje članice da u njoj ostanu. Navedeno je bitno jer Srbija treba da zna u kakvu to međudržavnu organizaciju ulazi, koja je realna cena pristupa i da li navedeni ulog vredi neizvesnih mogućih koristi u dalekoj buduđnosti?

U pogledu prve pretpostavke smatramo da će EU da opstane. Zemlje verovatno neće da je ugase kao što je to bio slučaj sa recimo Savetom za uzajamnu ekonomsku pomoć (1949-1991), ali je veliko pitanje u šta će da se pretvori EU: da li će da doživi sudbinu Svetog rimskog carstva (962–1806) koje je bilo krcato raznim sporazumima, ali bez stvarnog značaja ili propale Lige naroda (1919-1946).

Bez obzira na razne izjave političara, EU nastavlja da se pred očima sveta urušava već jednu deceniju. Ne samo da nema obećanog ekonomskog napretka, ali ni izgleda da će uskoro da se pojavi, zemlje članice EU ne mogu već jednu deceniju da se dogovore ni oko čega bitnog. A i ako se dogovore (recimo oko fiskalnih rashoda ili oko raspodele ogromnog talasa izbeglica iz muslimanskog sveta) tada taj dogovor ne poštuju i zanemaruju. Šengenski sporazum je doveden u pitanje i dolazi do vidnog nazadovanja u evropskoj integraciji. Dakle, bitan je i neizvestan budući sadržaj integracije u EU.

Druga hrabra i neizvesna pretpostavka je budući obim članstva i privlačnost EU. Demokratski stabilna i ekonomski razvijena Britanija napušta članstvo EU. Ovo je ozbiljan udarac za EU jer se njeno članstvo kruni. Britanija napušta EU jer želi da povrati slobodu u odlučivanju o sopstvenim koracima, a ne da neizabrane tehnokrate u Briselu odlučuju umesto da to čine od naroda izabrani predstavnici u parlamentu Britanije. Kada Britanija napusti EU 2019. i ako to napuštanje bude povoljno za Britaniju (ili njene delove koji budu van EU), pitanje je ko je sledeći u redu za izlaz iz EU? Da li će EU u kojoj nema izgleda za opipljiv ekonomski napredak u dužem roku da bude privlačna ostalim članicama da u njoj ostanu? Dakle, bitan je budući obim članstva u EU.

Nema proširenja EU bar do 2025.

Političari su u Srbiji ili obmanjivali ili dovodili narod u tešu zabludu o pristupanju naše otadžbine EU. Zoran Živković, je svojevremeno kao Predsednik vlade Srbije predviđao da će Srbija biti u EU 2007.[1] Božidar Đelić, vicepremijer, predvideo je da će Srbija postati punopravna članica EU na Vidovdan 2014.[2] I gde se sada nalazi Srbija? Sva ta izneverena i olako data ‘obećanja’ ispala su kao plod ili nestručnosti ili obmanjivanja.

Bez obzira na slatkorečivost domaćih i inostranih političara koji često gostuju u Srbiji, njihove reči u pogledu pristupanja Srbije EU imaju malu ili nikakvu obavezujuću snagu. Toliko je izlizano uveravanje o ‘evropskom putu’ ili ‘evropskoj perspektivi’ Srbije da su navedene reči odavno postale trula daska. Inflatorno korišćenje tih fraza ih je obezvredilo jer ne postoji jasan i tačan datum pristupa Srbije EU kao što je to bio slučaj kada su države bivšeg Istočnog bloka pristupale EU. Takav jasan datum neće biti pružen Srbiji iz dva jasna razloga. Prvo, zemlje ‘stare’ EU su se grdno pokajale što su primile u članstvo zemlje bivšeg Istočnog bloka. Ove ‘nove’ zemlje su postale potrošači evropskih vrednosti i fondova, a ne doprinosioci. Drugo, Srbija je vrlo problematična država. Samo da spomenemo njene granice koje više od 20 država EU ne priznaje.[3] Srbiji neće biti dat tačan datum pristupanja EU još vrlo dugi niz godina.

Posle pokretanja Bregzita (bega Britanije iz EU) evrokrate i političari iz ostalih 27 zemalja EU nastoje da taj težak udarac ublaže praznom pričom o proširenju EU u smislu da to upražnjeno mesto treba da se popuni novim članicama. Ima 27 zemalja koje (za sada) ostaju u članstvu EU i toliko ministara za inostrane poslove. Srbija može da očekuje tokom godine skoro svake dve sedmice posetu nekog ministra iz EU koji će da ponavlja izlizanu priču o divnoj evropskoj perspektivi Srbije bez opipljivih i jasnih merila i datuma, pa tu nema i nekih obaveza za EU. Glavno je da se ista ‘evropska priča’ ponavlja kao šlager na pokvarenom gramafonu. To je što se tiče olakih izjava političara. Olakih jer su uopštene i nemaju nikakvu obavezu.

Sada dolazimo do dve bitne određene i omeđene činenice koje realne izglede za pristupanje EU stavljaju u mračni zapećak EU. Prva se tiče Bregzita. Ovaj težak, zamršen i neizvestan proces je prepun političkih i pravnih minskih polja koji će da zaposle sve najvažnije resurse EU u godinama koje predstoje.[4] Sve i da želi, najbitnija mašinerija EU neće biti u mogućnosti da se posveti jednom za EU nebitnim procesu koji se tiče proširenja, a sve zemlje koje su u čekaonici EU su problematične. Zemljama iz čekaonice obećaće se i dalje ‘evropska perspektiva’, pružiće im se možda i nešto više novca nego ranije kao pomoć, a sve to u nameri da se održi politički napon i da se zamajavaju dalekom i neizvesnom ‘evropskom perspektivom’.

Druga činjenica tiče se jasnog zvaničnog dokumenta o perspektivi same EU. Evropska komisija je pripremila za šezdesetogodišnicu EU dokument ‘Beli papir o budućnosti Evrope’[5] do 2025. (01.03.2017). Navedeni dokument predstavlja zvaničnu političku platformu koja razmatra pet različitih scenarija razvoja EU. Reč proširenje se ne spominje. Znači nema skorog proširenja EU tako da treba da se sve slatke reči pojedinačnih političara o proširenju EU potpuno zanemare. Razdoblje do 2025. je jako dugo u politici. Vrlo je neizvesno šta će se događati i u mesecima koji predstoje, a da ne spominjemo godine ili decenije.

Referendumi u EU

Rederendumi nisu, na žalost, društveno-politička tehnologija kojom se često rešavaju za narod bitna pitanja u EU. Odluke se najčešće donose u malim grupama iza zatvorenih vrata pa se rešenje nameće narodu kao, recimo, uvođenje evra (niko nije pitao nemačke glasače šta misle o tome). Ponekad se traži potvrda već donetih rešenja na referedumima, a ko se ne dobije željeni ili zahteveni odgovor, tada se referendumi ponavljaju (Danska, Irska) sve dotle dok se ne dobije potvrda već donetih rešenja.

Ponekad se volja naroda demokratske države u EU potpuno izopači. Žan Klod Junker, Predsednik Evropske komisije, nije izabran na referendumu i ima plitak demokratski koren na svom položaju, zapretio je Grcima 12.12.2014. da ih ‘čekaju veliki problemi ako glasaju pogrešno’. Umesto argumenata o boljitku, koriste se argumenti pretnje. Na sledećem referendumu o planu Trojke (Međunarodni monetarni fond, Evropska centralna banka i Evropska komisija) za ‘finansijski spas’ države, Grci su rekli jasno NE 5.7.2015. Junker je nazvao taj referendum ‘nerazumnim cirkusom’.[6] Martin Šulc, Predsednik Evropskog parlamenta nazvao je referendum ‘problemom’.[7] Bez obzira na jasno izraženu volju naroda, grčka vlast je suprotno toj jasnoj volji naroda prihvatila plan Trojke samo nedelju dana posle referenduma. Ako je tako, referendum kao jedna od najznačajnijih tekovina demokratije nema više velikog smisla. Nalazimo se ne samo u post-demokratskoj, već i u post-zakonskoj organizaciji društva.

Opijene privlačnošću EU kakva je ona bila pre tri decenije, sve vlasti u Srbiji pomalo bezglavo srljaju u članstvo EU. Međutim, EU nije više ono što je davno bila. EU nije više svetionik ekonomskog i drugog napretka, već se pretvorila u jasnu zvezdu padalicu. Vlast u Srbiji ili nije sposobna ili ne želi da to shvati i vidi. EU sve više zahteva od zemalja koje joj pristupaju, a sve manje im pruža za uzvrat.

Zemlje Istoka koje su pristupile EU doživele su očigledan ekonomski napredak. To je ono čime se EU-zanesenjaci hvale. Ali to je samo polovina priče. Druga polovina je tamna i skrivana. Ona se tiče cene tog napretka:  nezaustavljivo zaduživanje u inostranstvu. Lako je voditi politiku zemlje koja se besomučno zadužuje, a veliki ceh plaćaju buduće generacije koje sadašnja generacija ništa ne pita. To je kao kada dobijete kreditnu karticu, trošite bez ograničenja, a neko drugi u budućnosti plaća vaše sadašnje izdatke. Ekonomski krhke zemlje istoka EU moraju da imaju potpuno otvorena domaća tržišta za robu iz ‘stare’ EU koja je konkurentnija od domaće. Povećava se uvoz i zaduživanje da se taj uvoz plati, a domaće firme se zatvaraju. Zemlje ubrzano padaju u dužničko ropstvo.[8] Ista sudbina čeka i Srbiju u EU.

Kako bi se referendum o pristupanju Srbije EU zloupotrebio najbolje oslikavaju reči Jadranke Joksimović, ministarke bez portfelja zadužene za evropske integracije. Navodimo:

‘Ministarka je na plenarnom zasedanju Nacionalnog konventa o EU pozvala predstavnike civilnog društva da građanima objasne da evropske integracije nisu proces na koji nas tera Brisel, već mehanizam pomoću kojeg radimo stvari brže i bolje u našu korist.

Ona je rekla da će pred članstvo u Uniji biti održan referendum, kao i da naše evropske integracije imaju legalitet i legitimitet.

"Naravno da postoji referendum kao opcija, da se na kraju građani u finalnoj fazi opredeljuju na osnovu svih predočenih uspeha i problema, da li je članstvo legitiman izbor za Srbiju", rekla je Joksimovićeva.’[9]

Navedeno obećanje zvuči kao jasno obraćanje narodu i obećanje da će narod da odluči o pristupanju Srbije EU jednog dalekog dana u budućnosti. Sigurni smo da bi ministarka trebalo da dobro zna da bi takav referendum bio potpuno besmislen i nepotreban. Razlog je taj što kada se dođe do te tačke kada bi se narodu ponudio referendum, Srbija bi tada već 98% bila u punom članstvu EU kroz decenijama duge pregovore o poglavljima o pristupanju EU. Zbog toga bi takav referendim značio u biti manje od stavljanja tačke na slovo j.

Čini nam se da je navedeno obećanje vlasti zamajavanje naroda takvim referendumom u dalekoj budućnosti. Ako je referendum o pristupanju Srbije EU potreban, on je već zakasneo. Ipak nije prekasno da se narod i sada pita na jasan način jednostavnim pitanjem: Da li ste za to da Srbija nastavi pregovore sa EU o pristupanju toj organizaciji? Međutim vlast takav rederendum neće da pruži narodu sada, dok još nije prekasno. Vlast se pomalo pribojava odgovora naroda na to pitanje. Zato vlast nemušto podvlači odgovor u smislu: nije potrebno da pitamo narod jer je narod glasao za nas, a mi smo za pristupanje EU. EU je (skriveno) provučena u paketu na mala vrata, a bez da je narod za to neposredno i jasno pitan. To je slično kao nedavna i od naroda zabašurena ratifikacija pristupanja Crne Gore NATO paktu.

Zaključak

EU se nalazi u dubokoj egzistencionalnoj krizi. Njena budućnost je neizvesna što potvrđuju izjave najviših zvaničnika i EU i njenih država članica. Proširenje EU nije i neće biti nikakav prioritet za EU još vrlo dugi niz godina. Niko ne zna kakva će biti EU za pet ili deset godina, da li će je uopšte biti u obličju da zadrži postojeće zemlje u svom članstvu. Velika su pitanja: da li EU treba problematičnu Srbiju u svom članstvu? Da li je Srbiji potrebna zvezda padalica kakva je EU?

EU neviđeno i preko svake mere nastavlja da ponižava Srbiju pretvarajući se iz časnog posrednika u jasnu stranu učesnicu (protiv Srbije) u pregovorima sa Kosovom i Metohijom. Dok je Srbija čvrsto na evropskoj uzici i suzdržana i posvećena miru, EU nikako (ili mlako, mlitavo i prekasno) reaguje na izjave o ‘Velikoj Albaniji’ koja uključuje i Niš. Kada bi neko od zvaničnika u Srbiji nešto slično izjavio (recimo o Republici Srpskoj ili Srpskoj Krajini), jedva bi čekali ‘prijatelji’ Srbije iz EU da uvedu Srbiji sankcije.

Vlast u Srbiji svesno ili nesvesno mazohistički pristaje da bude gažena od Zapada, pojedinih suseda i predstavnika sa Kosova i Metohije jer ima samo jedan put, put u tonuću EU. Kada bi se vlast u Srbiji probudila shvatila dinamiku EU, proširila svoje vidike i spoznala i druge, a ne samo EU mogućnosti, tada bi se odnos prema Srbiji i Srbima bitno promenio.

Da li treba srljati u EU i za to verovatno platiti ogromnu realnu i nepovratnu cenu: moguće faktičko priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije (i za to plaćati ratnu odštetu); ugušenje Republike Srpske; nezavisnost Vojvodine, Raške oblasti; primanje i integracija stotina hiljada migranata iz muslimanskog sveta;... A šta Srbija dobija za uzvrat? Dobija: dužničko ropstvo, urušavajuću, nefunkcionalnu i potpuno nestabilnu EU koja ne zna ni šta će sama sa sobom.[10]

Redovni član Matice srpske u Novom Sadu