четвртак, 14. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Куда иде српско здравство?
Економска политика

Куда иде српско здравство?

PDF Штампа Ел. пошта
Зорица Д. Марковић   
среда, 24. децембар 2008.

 

Кад је у јулу ове године актуелни министар здравља проф. др Томица Милосављевић најавио отварање „вечерњих клиника“ у државним здравственим установама (приватни рад лекара под државном „капом“), јавна расправа о томе куда иде српско здравство, постала је једна од топ тема медија.

У тренутку када нам неминовно следи стезање каиша и краћење губера, дословце у свему, трошкови у здравству неизбежно стижу на дневни ред.

Од 2001. године наовамо, српски парламент никада није усвојио завршни годишњи рачун, па тако у Србији нико прецизно не уме да каже колико трошимо за здравство. Економисти процењују да се та цифра креће између 10 и 12 одсто БДП-а, негде између три и четири милијарде евра. Земље у окружењу троше далеко мање - Словенија и Хрватска, осам одсто БДП-а, Румунија четири, Бугарска седам...

Да ли је здравље делатност од посебног друштвеног значаја или само роба?

Србија је једна од ретких земаља која још увек нема Национални здравствени рачун (National Health Account). Његова реализацију кренула је 23.маја, 2003. И требало је да се тај рачун „ породи” 30.августа 2008. Нажалост, овај пројекат који је финансирала Светска банка, (сви подаци су на сајту), јавности никад није представљен, нити има доказа да је он реализован. NHA подразумева биланс свих трошкова у здравству (три сектора – државни, приватни и војни), реализовале су га готово све земље у окружењу, укључујући и Албанију. На сајту Светске здравствене организације (СЗО) могу су о овоме наћи прецизни подаци за све земље. Података за Србију нема.

Непостојање NHA је донекле логично, ако се зна да информациони систем ни до данас није ушао у домеће здравство, где још увек царује папирологија. Историје болести куцају се на музејским примерцима писаћих машина, подаци се уносе ручно, медицинска документација је незаштићен документ, уколико се изгуби, нестане – виша сила, нема помоћи. Колико се новца и како троши, без информационог система, може само да се нагађа.

У међувремену за државно здравство набављени су модерни и скупи дијагностички апарати. Број магнетних резонанци и скенера у Србији је на завидном нивоу. Преглед на тим апаратима често спада у „ванстандардне” услуге. Осигураници који уредно плаћају доприносе издвајајући месечно 12,5 одсто од својих плата, те „ посебне” услуге у државном здравству плаћају кеш, из свог џепа. Заузврат, уместо фискалног рачуна, добија се парагон блок. Грађани су у 2007-ој додатно из својих џепова, за "ванстандардне услуге" платили 320 милиона евра. Дискриминација је више него очигледна. Ко има паре, лечи се, ко нема, вероватно и не иде код лекара. Принцип „узајамности” и солидарности”, који спадају у принципе функционисања касе Републичког фонда здравственог осигурања (РЗЗО) негде су у међувремену нестали.

Закључак се сам намеће. Здравље у Србији није, као што смо веровали, друштвена вредност од посебног значаја. Само обична роба која има цену. Није добро што је тако, али кад већ јесте, морамо знати да ли је реч о јавном или приватном добру.

„Прваци“ у броју умрлих од болести срца, малигних болести, рекордери у „испијању“ седатива, корупцији...

Резултат досадашњих реформи у здравству више је него скроман, за строжије аналитичаре, забрињавајући. На неславним светским листама по броју умрлих од инфаркта, различитих малигних болести, шлога, ако нисмо први, онда смо свакако у врху. За лечење издвајамо све више, живимо све краће, разбољевамо се све чешће, умиремо од болести којима има лека.

Листе чекања, многи су склони да их крсте правим, именом „ листе корпуције” (онај ко плати, „ прескаче” место на којем је, за њега има наде, за оне без пара, нада је чиста фикција), права су слика деформације здравственог система. На сајту Светске банке доступни су резултати истраживања према којем је Србија четврта у свету по степену корупције у здравству. Испред нас су Таџикистан, Молдавија и Мароко.

Податак да је за годину дана потрошња лекова у Србији, са 26 милијарди динара, порасла на 54 милијарде, дакле, за више од 120 одсто, говори сам за себе. Да је И психичко здравље нације озбиљно нарушено , говори и податак Градског завода за јавно здравље Београда, према којем је бенседин, лек из групе седатива, дуже од једне деценије на првом месту по потрошњи у главном граду. На нивоу Србије годишње се потроши око осам милиона паковања бенседина – више од једног паковања по глави становника! Европски рекорд! Потрошња других лекова такође је на завидном нивоу.

Озбиљно смо болесни.

Незадовољне стањем у породилиштима и лошим односом лекара и здравственог особља према трудницама, група младих жена недавно је путем Интернета (www.majkahrabrost.com) прави медијски рат не би ли се поправила ситуација у породилиштима. За само пар дана петицију за побољшање стања у породилиштима, потписало је више хиљада људи. Прав потврда да проблем реално постоји и да се више не може гурати под тепих.

За податке званичне статистике коментар није потребан - свака пета умрла особа у Србији жртва је неке од малигних болести, више од половине свих смртних исхода (58,8) последица су болести срца и крвних судова. Суочени смо са епидемијом незаразних болести које се могу спречити. Годинама уназад више људи умире него што се рађа. Почетком деведесетих годишње се рађало преко 130.000 беба, 2005. те број новорођенчади се преполовио – рођено је 68.000 беба. Сваке године у Србији нестаје цео један град од 30.000 људи.

Ваља напоменути и да су подаци званичне здравствене статистике непотпуни, јер приватни сектор, с обзиром на то да није интегрисан у јединствени систем здравствене заштите, није у обавези да пријављује ко се и са каквим исходом лечи у том сектору и тако цела једна групација грађана остаје у „ сивој зони”.

Сукоб интереса

Недавно је на снагу ступио члан 277. Закона о здравственој заштити, чиме је престао да важи спорни чл. 199. истог закона, који је лекарима у три претходне године дозвољавао да истовремено раде у државној здравственој установи и допунски, у приватној. Када је закон усвајан 2005., многи су упозоравали да ће чл, 199, у пракси озаконити сукоб интереса и отворити врата корупцији, јер лекари истовремено раде у конкурентским секторима. Закон је упркос свему усвојен. Ипак, унет је и члан 277 који је ограничио важење чл. 199. Лекари, годинама заштићени као бели медведи, јер никада нико није одговарао због несавесног лечења, јавашлука или немара, дигли су против ове одредбе свој глас. Нису то учинили кад је било евидентних пропуста у лечењу.

Српско лекарско друштво, Лекарска комора, Синдикат лекара и фармацеута, у хору понављају да имају право на допунски рад, према важећем Закону о раду. Нико не помиње сукоб интереса. Заборавља се да је реч о армији државних службеника и да за њих, као и свуда у свету, важе друга правила. Судији, правнику по образовању, није дозвољено да ради допунски као адвокат или правни консултант у свом слободном времену. Примера има много. Сукоб интереса резултирао је појавом„рента доктор” клиника, са десетинама угледних консултаната, који су без ограничења регрутовали пацијенте из државних установа и „ преводили” их у приватне. Уместо здравог приватног сектора који уредно плаћа своје пореске обавезе, који настоји да буде здрава конкуренција државном, добили смо квази приватни сектор који паразитски троши кадрове и знање државног здравства, а пацијентима празни џепове. Исти доктори у државној установи сачекују их са гомилом ограничења - нема овог, нема оног, апарати не ради, заказивање за месец, два, три, али у приватном аранжману, код истих доктора, све може и све има и то одмах.

Нашавши се на мети критике, министар је понудио решење какво није виђено нигде у свету - "вечерње клинике"! Правилником, а не законом, лекарима из државног сектора понуђено је да поделе радно време и раде приватно у државним клиникама, увече!

Отворена су нова економска и правна питања: може ли државно и јавно (државне амбуланте + опрема) да се користе у приватне сврхе? Није ли то узурпација државне имовине? Ко покрива материјалне трошкове? Коначно, где је мотив лекара да лечи пацијента пре подне, ако има могућност да га, за кеш, пребаци у вечерњу клинику?Никакав. За 800.000 људи који чекају посао, 200.000 интерно расељених лица, 97.000 избеглица, 1.500.000 пензионера, међу којима многи немају ни за партиципацију, "вечерње клинике" нови су облик дискриминације.

Нажалост, здравље је у Србији постало роба. Ко има паре, може рачунати на лечење и излечење, ко нема, нек му је Бог у помоћи.

Решење постоји

Досадашња реформска решења у здравству донела сам дискриминацију и корупцију, лошије здравље, имали излаза из зачараног круга у који смо упали? Решења постоје. У развијеним земљама ЕУ одавно су на снази. Треба погледати решења која су применили Швајцарци, Французи, Словенци, али и наши суседи Румуни...

Цео двадесети век у развијеном свету прошао је у знаку освајања људских права и слобода. Након што су многа права добила свој законски облик (равноправност полова, раса, вера, права деце, потрошача...), на ред су стигла са малим закашњењем и права пацијената.

Право на слободан избор установе и лекара, само је једно од 14 права пацијента дефинисаних Европском повељом о правима пацијената (Римска повеља). Овај документ је , између осталих, усвојила и бивша СРЈ. Србија је требало да га ратификује, а потом преточи у законе и прописе, међу којима је свакако најзначајнији Закон о заштити права пацијената. Тај закон имају готово све европске земље, Хрватска, на пример, од 2004. Нажалост, законска регулатива није отишла даље од козметичких побољшања, већ самим тим што финансирање здравства, реформа здравственог осигурања није још стигла на дневни ред. Нити ће ускоро. Ту и лежи кључ проблема. Здравствено осигурање је највећи државни монопол, за чију промену је неопходна добра воља надлежних, а ње нема. Нема праве реформе здравства док грађанин не добије могућност да бира где ће се лечити са здравственом књижицом, у државном или приватном сектору, док не буде могао да бира осигурање.

У развијеним земљама одавно постоји здрава конкуренција на тржишту осигурања, Овде нема ни назнака да ће је ускоро бити.

Светска здравствена организација (СЗО) здравље дефинише као "физичко, психичко, духовно, економско и социјално благостање". Како то остварити? Није довољно само имати одређен број лекара, специјалиста, установа, модерних апарата, хируршких сала... Економска и правна страна функционисања здравственог система не могу бити у запећку. Пацијент не сме бити „поданик“, већ грађанин који сам брине о својим правима.

Рађању "Римске повеље" претходило је "рађање" глобалног покрета пацијената (International Alliance of Patients Organizations - IAPO), са седиштем у Лондону и под покровитељством СЗО. Покрет тренутно у својим редовима има 176 чланица, националних и регионалних удружења. Од 2007. године и Србија има свог представника у овој асоцијацији - Клуб "Здравље" - Српско удружење корисника здравствених услуга.

Здравствена заштита и здравствено осигурање тема је којом се све чешће бави и Генерална скупштина УН. У најновијем глобалном извештају УН, стоји упозорење да су високи трошкови лечења разлог да 150 милиона људи у свету, сваке године има озбиљне финансијске проблеме, јер нису у могућности да покрију високе трошкове лечења. Према резултатима студије коју су радили стручњаци СЗО, наведена процена је умањена, јер није било могуће сакупити податке о људима који су без посла, дакле, размере проблема су далеко веће. Истраживачи СЗО користили су студије из 89 земаља у којима живи скоро 90 одсто укупне светске популације. Извештај је објављен у часопису HELTH AFAIRS. Филип Масгроув, један од уредника часописа, овако је оценио резултате истраживања – “Трошкови здравствене заштите за појединца и његову породицу катастрофални су, уколико прелазе више од 40 одсто онога што вам преостане након што намирите трошкове за стан и храну”. У извештају се, између осталог, наводи да око 100 милиона људи на нашој планети сваке године падне на доњу границу сиромаштва због високих трошкова за лечење које морају да измире како знају и умеју. “Промене у економији, посебно у земљама које су у процесу транзиције, озбиљан су ризик за милионе људи - многи остају без посла, губе здравствено и социјално осигурање, драматично им се умањују приходи, а често им се догађа све то истовремено, при чему је све чешће праћено укидањем или умањењем средстава које влада планира за здравствену заштиту, упозорио је Филип Масгроув. Ово потврђују и примери из неких, не баш богатих земаља. Десет одсто укупне популације Бразила и Вијетнама, на пример, претрпи праву финансијску катастрофу због високих трошкова лечења. Решење је, сматрају истраживачи СЗО, да владе ових земаља нађу начин да свима обезбеде исту врсту основног здравственог осигурања, пакет који садржи мере превенције и бесплатну примарну здравствену заштиту. Ни једна економија није толико слаба да не би могла то да испуни, сматрају истраживачи СЗО.

Србија није пронашла спасоносну формула за реформисање здравства, здравствена слика нације није охрабрујућа и она увелико опомиње да се нешто хитно и темељно мора мењати.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер