Ekonomska politika | |||
Kuda idu srpske svinje |
sreda, 02. april 2008. | |
Ko god se bavi ozbiljnije poljoprivredom, zna šta stabilno tržište znači za planiranje proizvodnje. No, šta to bejahu stabilne cene u proizvodnji i maloprodaji kod nas? Beše to „san“ do 5. oktobra 2000, a ostao je, nažalost, „samo san“ i posle „oktobarske revolucije“ do danas. To znači da nema ozbiljnih preduslova za održavanje kvantiteta i kvaliteta proizvodnje, da ne govorimo o rastu i modernizaciji ovog sektora. „SLOBA JE ZA SVE KRIV“ Do 2000. godine tada vladajući režim SPS-a imao je jedan mehanizam, tzv. minimalnih zaštitnih cena, tako da u trenutku kada se takve cene donesu, one budu među najvećima u Evropi. Kada dođe do njihove praktične primene, one zbog velike inflacije budu „pojedene“ i postaju među nižima u Evropi. A pošto su te mere primenjivane svake prestupne godine, i uvek „u korist naše štete“, rezultat je bio da krajnji potrošači ipak jedu jeftino meso. Proizvođači su i tada i sada bili – nebitni. Važno je bilo čuvanje socijalnog mira u teškim devedesetim. Danas i ako cene „žive mere“ vrtoglavo rastu i padaju, nema jeftinog mesa za krajnje potrošače. Posle „petooktobarske pobede demokratije“ do danas je bilo „4+4 perioda“ i godina vrtoglavog pada i istog takvog rasta cena stoke „žive mere“. Šnicla u međuvremenu nije išla mnogo „gore-dole“. Da li je ovo zakonomerna pojava privrednog života, ili samo jedna obična „igranka“? Pa i da je samo obična igranka monopolista (čitaj tajkuna) i političara, gde je u svemu tome naša navodno kritička javnost i mediji? Ponekad se čuje – doduše stidljivo – da je u pitanju sprega trgovačkog lobija, finansijskog kapitala i industrijske mafije. Naravno, sve sa blagoslovom politike. Pratile su nas često velike suše i baš su tada otkupne cene stoke bile veoma niske. Niske otkupne cene, a izuzetno skupi inputi (sirovine za proizvodnju stočne hrane)! Ima li tu negde najprostije ekonomske i trgovinske logike? Nema nigde i nikako! Ni ne može je biti kada našim tržištem nemilosrdno vladaju korumpirani političari, uvoznički lobi i jači igrači među trgovcima. Može se spekulisati šta je sve, pored rata 1999, uticalo na pad Miloševićevog režima, ali nam se čini da je i suša imala određenog uticaja. Cena kukuruza je te godine bila oko 40 pfeniga, a otkupna cena tovljenika je bila samo 60 dinara. Novi „demokratski ministar“ Veselinov nije znao (ili nije hteo da zna) da nešto efikasno preduzme kako bi sprečio veliki pokolj stoke (čak i vrhunskog genetskog materijala). Naši političari koji su se bavili ovom problematikom, a pre svega ministar poljoprivrede, pokazali su zavidno nepoznavanje i neaktivnost na polju spasavanja stočarstva kada je te godine sa Rusima potpisan veliki sporazum o izvozu mesa u zamenu za gas. Udaralo se „na sva zvona“ o tom „strateški velikom i važnom ugovoru za SCG“, samo se zanemarila „sitnica“ – koja je to ugovorena stoka za klanje, kada je ministar konačno otkrio i shvatio da je nema? Mi nismo imali da izvezemo ni deo ugovorenih količina. Tako su Rusi ostali bez našeg mesa, a mi bez fonda žive stoke i bez dovoljnih količina gasa. Na taj način izgubili smo veliko i značajno rusko tržište, a umesto nas taj profitabilan posao odradile su druge sposobnije države (Poljska na primer). To je samo jedan od primera kako nismo znali ili hteli da iskoristimo šanse koji nam je davao međudržavni ugovor sa Rusijom. Najlakše je za sve te neuspehe okriviti Miloševića i „nesrećne devedesete“. Za razliku od nas, Evropa vrlo dobro poznaje i primenjuje mehanizme koji sprečavaju i ublažavaju poremećaje tržišta, a to su prag cena ispod koga nema kupovine i interventne cene zbog skoka inputa. U budžetu nekih zapadnih zemalja poljoprivreda učestvuje sa čak 30 odsto, a u bruto nacionalnom proizvodu sa 3–4 odsto. U srpskom budžetu poljoprivreda učestvuje sa „čak 3,4 odsto“, dok u bruto nacionalnom proizvodu učestvuje sa preko 40 odsto. Tu bi odnos Evrope i Srbije bio otprilike 1 : 10 = 10 : 1, dakle, ne malo naopak, već mnogo naopak. To nije poljoprivredna politika, već antipolitika, tj. politika u zemljama tranzicije kojima je namenjena uloga kolonijalnog prostora „novog trećeg sveta“. Da vidimo koliki je odnos stočarstva u poljoprivredi kao grani privrede u nekim zemljama. Taj odnos kreće se čak 70–75 odsto, kod nas je 35–40 odsto sa tendencijom pada, pri čemu broj krupne stoke i tovljenika iz godine u godinu drastično pada. I takvima nam Evropa daje šansu za izvoz 8800 tona bebi-bifa, a mi ostvarimo jedva 2000–2500 tona izvoza. Jedva jednu četvrtinu odobrene kvote! A ova politička elita hvali se da po svaku cenu hoće u Evropu. Sa kim i čim? Kvote koje EU odobrava su veoma bitne za svaku zemlju i svaka se zemlja bori za što veće kvote, a samo ih mi smanjujemo, i to veoma lošom poljoprivrednom politikom i ministrima koji su nesposobni da artikulišu i primene iole razumnu poljoprivrednu strategiju. Koliko nas gorepomenuta EU „uvažava, voli i ceni“, vidimo i po „nalogu“ Brisela da nam ne dozvoli izvoz mleka na tržište Rusije (blokirali su nam tranzit preko Mađarske). Slične opstrukcije mogućih poslovnih aranžmana sa Rusijom od domaćih i briselskih „evrokrata“ videli smo i kod „nezavršene priče“ oko NIS-a i „Južnog potoka“. Pojavili se viškovi mleka, te pad otkupne cene za čak 10 dinara (ali ne i pad maloprodajne cene „obranog“ mleka ). Rezultat toga je nova kriza i mogući kolaps mlekarstva u Srbiji, koje je tek nedavno krenulo u blagu ekspanziju. Stiče se utisak da neko namerno guši naše proizvodne kapacitete u poljoprivredi da bi se tako „oborila cena“ ovog sektora i da bi ga se za šaku evra dočepale strane kompanije i domaći tajkuni. Stoga ni ne čudi što je, iako na niskim granama, naša poljoprivreda vrlo atraktivna i veoma privlačna za strane korporacije. MASNE SVINjE I PROVIZIJE U senci političkih prepucavanja i nadmetanja za neka druga ministarstva ostalo je lobiranje za to da „podobni“ dođu na čelo ministarstva za poljoprivredu. Tako smo imali moćnu Dulićku, ministarku poljoprivrede, koja je mogla sebi da priušti političke ispade poput prisustva antivladinim demonstracijama. Javnost je, čini se, i sistematski držana po strani od mnogih ozbiljnih pitanja koja se tiču ove vitalne grane privrede. Međutim, u ovoj sferi strance zanima mnogo šta, a naročito poljoprivredno zemljište, jeftine sirovine i vrlo jeftina radna snaga. Srbija je u poljoprivrednoj sferi viđena samo kao sirotinjsko tržište za treš prehrambenu robu, kao izvor kvalitetne, a jeftine radne snage (na terenu ili „uvezene“ u EU), i eventualno kao „pogon za proizvodnju biogoriva“. Namenjena nam je uloga perifernog proizvođača sirovina, zbog čega se i sputava razvoj proizvodnog sektora bar dok se ne pokupuju proizvodni kapaciteti i ne preuzme kontrola nad većim procentom obradive površine. Može se reći da se sadašnji ministar poljoprivrede Milosavljević (u to vreme ministar trgovine) čak „proslavio“ otkupom tovljenika za ublažavanje nestašice mesa i potrebe robnih rezervi, čime je sprečio rast cena. To nije bilo u interesu proizvođača, već pre onih koji imaju monopolistički položaj na tržištu. Ministar Veselinov, kao ni drugi ministri, nije imao toliko sluha za probleme stočarstva koliko za tamburaše po čardama. Takvom politikom nije sprečen (nažalost, samo je odložen) veliki pokolj stoke po niskim otkupnim cenama. Već krajem 2001. godine cene tovljenika su bile i oko 120 dinara po kilogramu žive mere. Tada svinje nisu bile „previše masne“, nije bio problem „što nisu bile po JUS-u“, nije bilo čak ni problema što nam je „genetski sastav i potencijal bio loš“, kako su tvrdili naš poljoprivredni eksperti. Među njima naročito je u medijima bio prisutan Zaharije Trnavčević koji je iza sebe imao, ako ništa drugo, a ono članstvo svih mogućih „stručnih i kompetentnih“ komisija. Zatim se dogodila „buna“ banatskih, bačkih i sremačkih stočara negde u proleće 2007. godine, jer nisu mogli da prodaju veliki broj tovljenika, pa čak ni po smešno niskim cenama. Tražili su od države da interveniše i otkupi tovljenike za robne rezerve. Izašao tada ministar trgovine nezamenjivi Bubalo i izjavio da nema mesta u rezervama zbog velikih starih zaliha. Znači da su te zalihe kod ministra Bubala stajale kao „ukras“, dok su cene na tržištu „divljale“ zahvaljujući monopolu tzv. kontroverznih biznismena u mesnoj industriji? Ponuda mala, cene vrtoglavo rasle, a oni nisu intervenisali iako su na skladištu imali mesa u izobilju. Hajde da se zapitamo – kome je takav stav bio u interesu? Odgovaralo je pre svega veletrgovcima, klaničarima i prerađivačima. Krajnjim proizvođačima i potrošačima ovo nije odgovaralo. I sada novi ministar (stari ministar u novom ministarstvu) ponovo „nema sluha“ za situaciju u stočarstvu. Iako i dalje imamo ogromne mogućnosti za izvoz mesa, nismo čak ni blizu ispunjenju odobrene kvote za izvoz mesa u EU. Ko, zašto, u kom cilju i u čijem interesu to sprečava? Mnogo se očekivalo posle „promena“, a dobili smo samo svestrane partijske ličnosti za sve ministarske funkcije. Sve partije su proizvele „univerzalne ministre“ koji mogu da obavljaju sve moguće funkcije i koji su počeli da se „rotiraju“. Pored nezaobilaznog Dinkića, tu je „večiti ministar“ Milosavljević, ali i, recimo, Bubalo. Oni su sposobni da vode bukvalno bilo koji resor, kao i oni koji su startovali kao novi ministri, ali bez iskustva iz sfere u kojoj su se zadesili – Jeremić u diplomatiji i Šutanovac u pitanjima odbrane. Čini se da bi ovi naši „eksperti opšte prakse“ da im neko ponudi da pilotiraju avionom za dobru platu, i to prihvatili. No, putnicima u toj letelici ne bi bilo lako i pitali bi se sa pravom da li ima pilota u avionu. Pa u sledećem mandatu, ako njihovi budu formirali vladu, opet Jovo nanovo na kadrovsku vrtešku na kojoj se mogu nadati nekom novom resoru. Princip je da se dobije neki resor, a koji i da li dotični ima veze sa tim, manje je bitno. Onda nas ne treba da čudi što je „negativna selekcija“ dovela Srbiju ovde gde je, pri čemu su naročito prednjačile one političke snage koje se kite perjem „evropejstva“. Možemo da se pitamo još i ko je kriv za lošu „selekciju“ i genetiku u stočarstvu? Da li je i za to kriv seljak, ili pak loša, slaba, nikakva politika ministarstva poljoprivrede? Jasno je da je za sve kriv loš odabir „genetskog materijala“, kako u stočarstvu, tako i u politici. MATIJEVIĆEVA CENA „ŽIVE VAGE“ Novi „ministar bez sluha“ u poljoprivredi utvrdio je pred prvi krug glasanja za izbor predsednika Srbije – da će seljaci glasati za Tadića. Nismo se pošteno ni oporavili od te tvrdnje, kad u javnost izađe gospodin Perica Matijević i izjavi: „Otkupne cene tovljenika će biti 160 (?) dinara!“ I prođe glasanje za predsednika, a otkupna cena tovljenika jedva 80 dinara! Ko misli da su Matijevićeve i Milosavljevićeve izjave slučajne, da nemaju veze i nisu iz „iste kuhinje“ – neka tako i dalje misli. Ako gospodin Matijević i nije monopolista među klaničarima, sigurno jeste najveći pojedinačni trgovac i stočarski lobista. Ogromne hladnjače koje poseduje popunio je po niskim otkupnim cenama stoke, a onda kad cene šnicle skoče – eto ekstra zarade. Ako je u odnosu na sadašnju cenu „žive mere“ šnicla u prodavnici četiri puta skuplja (nigde u Evropi, u koju se mnogi kunu, nema tolikog ekstraprofita), šta će se dogoditi kada hiljade tona mesa uskladištenog u hladnjačama (otkupljenog od seljaka za „jeftine pare“) izađe na tržište po mnogostruko višim cenama? Hiljade tovljenika na farmama nekoliko stočarskih tajkuna su „zlatna rezerva“ za tu buduću, još veću zaradu. Subvencije ove vlade i ministarstva na „pravi način“ su iskoristili klaničari i do maksimuma oborili otkupne cene žive stoke. Znači li to da subvencije ni blizu nisu postigle cilj. Ili njihov cilj nije bio ono što smo mi mislili da jeste i da treba da bude. Nova politička elita posle Miloševića nije učinila ništa značajno na planu oporavka i razvoja poljoprivrede i stočarstva. Koliko li je samo puta kritikovan Slobodan Milošević zbog prastarih traktora i zastarele mehanizacije. Od tada do danas ima malog pomaka. Mogli su se „pokazati“ barem u mlekarstvu, gde je i bilo nekih ideja (na primer, kupovina laktofriza i muznih uređaja na više godina i uz povoljnu kamatu). Kreditna politika nije našla ozbiljno uporište u poljoprivredi. Od planiranih 350 bespovratnih sredstava, 200 je dodeljeno krajnje nenamenski, od čega je veći deo utrošen za kupovinu luksuznih automobila, stanova, od tih se sredstava organizuju čak i svadbe. Ono malo kredita dobija se preko partijskih i kumovskih veza, pa je njihova efikasnost prilično niska. I nikog to ne zabrinjava i niko za to nije odgovarao. Nekoliko puta je ministar poljoprivrede „spontano“ izjavljivao „da su gospodin Matijević i njegova 'industrija mesa', kao eminentni, uspešni i visokokvalitetni, zaslužili da hitno dobiju izvozne dozvole“. Lobira se i kod EU inspektora da dobijemo izvozne dozvole. Koliko bi sa ovakvim stanjem u našoj prerađivačkoj industriji i bilo korisno da dobijemo izvozne dozvole pitanje je. Čini se da je stanje u ovoj sferi ipak nešto bolje kad se samo setimo kako su nakon 5. oktobra neki revnosni carinici bili smenjivani da bi se uvezao MOM (mašinski obrađeno meso). Dakle, uvek su posredi neki „savezi“ moćnih uvoznika, prerađivača i trgovaca sa ključnim političkim faktorima, pa onda ni ne čudi što neki od njih ubeđuje seljake za koga da glasaju. U takvom kontekstu obećanja od 160 dinara „žive vage“ imala su funkciju da među seljacima prevagne jedna politička opcija. Što bi naš narod lepo rekao: „Ruka ruku mije – a zmija noge krije“. I koja je sada, danas, cena šnicle za sadašnjeg predsednika – ne znamo! Ako nastave sa ovakvom poljoprivrednom strategijom, neki budući predsednik bi mogao bolje proći kao vegetarijanac.
|