Na sigurnom putu za „evropski Bangladeš“

Šaputalo se, govorilo oprezno, pomalo sa strahopoštovanjem, da Folksvagen (VW) dolazi u Srbiju. U zenitu kampanje „Budućnost Srbije“ predsednika Aleksandra Vučića ovo polu-obećanje odjeknulo je kao pucanj zasenivši sva prethodna. Ličilo je i na moguće i nemoguće, da bi u međuvremenu suptilno obišlo ceo krug i vratilo se na mesto neizvesnosti: „I dalje smo u igri i takmičimo se“.

Premda tiše nego pre i dalje se šapuće i govori oprezno o automobilskom gigantu. Razloge treba tražiti u velikim očekivanjima sa srpske strane: „Ukoliko bi oni[VW] eventualno došli, to bi bio game changer i sve bi promenilo“, izjavio je predsednik u Blicu. I zaista, nesumnjivo da bi se štošta promenilo. Za Srbiju Folksvagen znači pregršt radnih mesta, garanciju stabilnosti skakutavih ekonomskih brojki i procvat izabranog okruga. Nezahvalno je, međutim, meriti poboljšanje uslova života i brojeva u trenutku kada su oni na izuzetno niskom nivou. I promili tada prave ozbiljnu razliku.

Prema liberalnim ekonomistima na čelu sa Milanom Ćulibrkom i Mijatom Lakićevićem, „rak ranu“ srpske privrede ne predstavlja povlašćeno prisustvo stranih, koliko odsustvo domaćih investicija. I ma koliko vlast bila spremna da upregne nacionalističke diskurse kada upadne u neprilike, poteze naših političara na mnogim poljima, a pogotovo u pogledu investicione politike, krasi i određuje svojevrsna idolatrija prema svemu što dolazi spolja.

U konkretnoj leži poseban oblik idolopoklonstva brižljivo baštinjen i među narodom i među vlastima čija je srž uverenje da smo utoliko bliže EU ukoliko evropske firme neometano posluju na srpskom tržištu. Ako ovde proizvode i stvaraju profit, živećemo „evropski“ bezbrižno, a još bezbrižnije i bolje ako se strana ulaganja u budućnosti povećaju. Da bi temelji tog uverenja izdržali „proveru“ i pretrajali mora da se zažmuri na svako moguće otrežnjene.

Tako nam, na primer, istraživanje Clean Clothes Campaign Srbija posvećeno uslovima rada u industriji odevanja, ukazuje da je u u delovima južne Srbije pre u toku stvaranje „evropskog Bangladeša“ nego malog Pariza. Kalemljeni prefiks „evropski“ oličenje je bezidejnosti srpske politike i pokazatelj da sve što zemlje na periferiji Evrope mogu jeste da samo liče na evropske, mada ne i da to suštinski budu. Mogu bez problema biti kuća EU brendova, gej premijerke, Starbaksa i Ikee, ali u pogledu kvaliteta životaobećani stepen „evropeizacije“ teško da se može ostvariti. U tom smislu moguće je da Srbija bude deo evropske porodice naroda, ali jedino kao neki „evropski Bangladeš“.

Moderna politička istorija Srbije postaje utoliko modernija ukoliko se, bez dovođenja u pitanje, prihvati dogma da su investicije pokazatelji razvoja. Za tu „bezalternativnu modernost“ vredi prećutati i činjenicu da nijedna evropska zemlja u tranziciji nije uspela da se razvije oslanjanjajući se na strane-direktne investicije, a pogotovo ne slepo se odnoseći prema njima.

U Srbiji, međutim, strane investicije nikada nisu bile samo brojke u godišnjim izveštajima.One ovde imaju i presudan politički značaj. Strane investicije presudno oblikuju razvojnu politiku i služe da „daju“ novi mandat bez izbora, ili da „poprave“ nepoželjne rezultate glasanja. Izbori su zato ovde skoro i nebitna stvar, bilo da su slobodni ili kontrolisani.

Dok traju smene generacije političara, tačnije dok stare generacije kroz političke preobražaje postaju „nove“, jedino što se ne menja je kontinuitet srpske ekonomske politike. Premda su se, nespremne da „stegnu kaiš“ na vreme, neke vlasti opirale, ta nespremnost ipak nije označavala želju za prekidom politika (auto)kolonizacije, već pre proračun zarad što dužeg ostanka na vlasti. Vučić je političkoj dinamici neokolonizacije Srbije dao „tvrđi“ smisao te je ona, uz naravno nezaobilazno pitanje Kosova i Metohije, postala kamen temeljac njegove podrške spolja, znak napretka i garant ideje stupanja u Evropsku uniju.

Svako malo izveštaji govore da nas, tako uspešne i predane, na tranzicionom putu uskoro čeka naša nagrada. Treba samo da budemo strpljivi. Izgleda, međutim, da je „uskoro“ u pogledu „Balkana“ odredba s neograničenim trajanjem i milion značenja. „Uskoro u EU“ ovde se toliko dobro „prima“ i pelcuje da ga ne može dovesti u pitanje ni za naš „evropski put“ izuzetno nepovoljna diskusija francuskih kandidata za poslanike Evropskog parlamenta glede mogućeg proširenja EU. „Uskoro“ je u toj diskusiji prešlo u sofisticirani oblik – „ne još, ali će doći“ i ozbiljno liči godoovski zaplet.

„Uskoro u EU“ koristi samo Evropskoj uniji, dok je sa Vučićem to sve ređe slučaj. Predsednik i dalje priželjkuje signale i investije spolja, ali je istovremeno suočen sa unutrašnjim zbivanjima u Srbiji (i protestima) nad kojima ne može da uspostavi punu kontrolu. EU takođe ima svoja podrhtavanja zbog kojih se više ni Vučićeve evropske mecene ne osećaju sasvim bezbedno. Pomalo zatečeni odmotavanjem političkog klupka, rukovodstvo SNS-a i Vučić polako ali sigurno stupaju u fazu nerazmrsivosti tog čvora. Problem je, međutim, što na horizontu ni jedne ni druge strane ne postoji ni želja, ni interes, a ponajmanje mač da se čvor preseče.

Situaciju usložnjava nastavak dijaloga u vezi sa statusom Kosova i Metohije. Jer dok KiM sve više izmiče, sanjani život „normalnog sveta“ se nikako ne primiče i pitanje je da li će uopšte stići na obećane adrese. Utisak je da su do danas svi „tuđi“ papiri našli prave adresate, a da Srbija u tranziciji svoje želje dobija na kašičicu u formi „autsorsovanog“ kapitala. Nažalost, tuga je što želje tranzicionih zemalja imaju i vrednost i skupu cenu. Vrednost je da verujete da ste stalno bliži EU, da se primičete prostoru „prosvećenosti“ i sigurnosti, dok cenu neretko otplaćujete u ratama za subvencije stranacada ovde prave profit i dele mizerne plate.

Hipokrizija tranzicionog pakla u Srbiji trebalo bi da se razmatra u kontekstu barem još jednog pitanja: šta zapravo mogući dolazak Folksvagena, kao paradigme megaindustrije i simbola Nemačke, znači za evrointegracije Srbije? Da li ćemo akoVW dođe biti bliži EU „hepiendu“ ili još dalji?

Kompetitivna prednost Srbije povodom mogućeg posla sa Folksvagenom je da Srbija, kao zemlja van EU, a ujedno i zemlja koja već duže vreme stoji u mestu što se rešavanja poglavlja o priključenjutiče, zasad nema potrebu da sve svoje zakone uskladi sa EU. U tom smislu, sadržinu primamljivih poziva postpetooktobarskih vlada stranim investitorima oduvekje sažimala metafora „jeftinih ruku i širokih prstiju“.

Razlozi tome su brojni. Mi posedujemo obrazovanu, motivisanu i nadasve jeftinu radnu snagu, a baš s obzirom na to da nismo u EU i možemo da dajemo enormne subvencije. Kad na to dodamo relativno dobru putnu mrežu, Narodnu banku kao žiranta pogodnog kursa u pogledu izvoza i naposletku fleksibilizaciju ključnih radničkih zakona (Zakon o radu i štrajku) bez ili sa „kontrolisanim“ otporom sindikata, možemo da stvorimo sliku zašto je Srbija privlačna investitorima samo dok je van EU.

Odnos naše države prema stranim ulaganjima uopšte ne moramo da mislimo apstraktno. Dovoljno je da se setimo gušenja štrajka u Kragujevcu (Fijat), negiranja da radnice nose pelene u Leskovcu (Jura), ili sveže epizode doslovne „bežanije“ investitora iz Vranja i Sombora (Spilit). Sve navedeno povezuje aktivna uloga koju su naši najviši funkcioneri, često bez mnogo obzira prema zakonu, odigrali u korist stranih kompanija.

Naši licemerni liberali nikako da uvide sve očigledniji presek stvarnosti: dokle god Srbija ne ulazi u Evropsku uniju, Folksvagenu i većini korporacija ta prividna i stalna rastrzanost oko ulaska u EUi te kako odgovara. Razlog je što upravo „model beskonačne neizvesnosti“,na snazi od dvehiljaditih, doprinosi stvaranju „rubnih prostora“za jeftinu, subvencionisanu selidbu kapitala uz usputne garancije države. Stalni susreti sa sintagmom „pogodna investitorska klima“stoga ne samo da nas ne približavaju „evropskom životu“ već služe da prikriju da je Srbija sve vreme tamo gde treba da bude – ni tamo ni ovde – dokle god to Evropskoj uniji odgovara.

Premda su joj usta puna poštovanja zakona, autokolonijalna srpska javnost ne uviđa da su upravo potčinjavajući i desuverenizujući zakoni globalizacije opštevažeći za sve zemlje kapitalističke periferije. Stoga, sve dok zakoni Srbije nisu sasvim usklađeni sa zakonima EU, možemo i da računamo na investicije. Onog trenutka, međutim, kada Srbija zaista krene put Evropske unije većina njenih kompetitivnih i uporednih „prednosti“ pada u vodu.

Postojanje scenarija u kom su moguće obe varijante – i Evrpska unija i velike investicije poput Folksvagena – nažalost nije moguće.

(Centar za progresivne politike)