„Odmrzavanje“ Prelaznog trgovinskog sporazuma

Ipak, nakon 12 meseci jednostrane primene Prelaznog trgovinskog sporazuma, i EU je konačno pristala da „odmrzne“ Prelazni trgovinski sporazum sa Srbijom. Odluka EU je u Srbiji dočekana uz novi talas probriselske euforije i propagande. Na skupu pod patetičnim nazivom „Nova era na Zapadnom Balkanu“ održanom 8.12. 2009, potpredsednik srpske vlade zadužen za evropske integracije Božidar Đelić, euforično je izjavio: „Sada Srbija prvi put ulazi u šestogodišnji ugovorni odnos sa EU, a kao što se pokazalo, zemlje sa takvim ugovornim odnosom su bez izuzetka bile zemlje koje su na dobrom putu da postanu članice EU“. Nešto kasnije, 19. decembra 2009. u Briselu, euforija je dostigla vrhunac. Evropski komesar za proširenje Oli Ren, naglasio je da će Prelazni trgovinski sporazum doneti Srbiji dobrobit, rast izvoza i nova radna mesta.(naravno, nije naveo nikakve konkretne ekonomske dokaze za tu frazu). Sa druge strane, Đelić je uzvratio Oli Renu recitovanjem stihova drevnog finskog epa Kalavela. (!?) Ohrabrena „odmrzavanjem „Prelaznog trgovinskog sporazuma, istog dana, vlast u Srbiji, objavila je da će podneti i kandidaturu za članstvo u EU. Taj čin je u probriselskim medijima, i od strane vlasti ocenjen kao „istorijski korak“.

Međutim, u čitavoj toj propagandnoj euforiji, zanemareno je osnovno pitanje: kakve koristi će imati građani Srbije od „odmrzavanja“ Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU? U tom kontekstu, ipak je izneto nekoliko opravdanja. Srbija će, navodno, imati lakši pristup tržištu od 500 miliona ljudi. Navodno, iz tih razloga će doći do rasta izvoza u Srbiji i pokretanja proizvodnje. Na prvi pogled, ovaj argument je tačan. Ukidaju se i smanjuju carine od strane EU, biće lakše poslovanje srpskim firmama koje izvoze u EU. Međutim, prećutkuje se da takvu mogućnost Srbija ima još od novembra 2000. godine. Tada je EU omogućila Srbiji, (zajedno sa drugim zemljama Zapadnog Balkana) perefecijalni pristup tržištu EU.[2] To je, u suštini, podrazumevalo izvoz iz Srbije bez carina i količinskih ograničenja. To mere su važile gotovo za sve proizvoda iz Srbije, (osim nekih vrsta ribe, mesa i vina). Međutim, od 2001. do 2008. nije došlo do smanjenja spoljnotrgovinskog deficita Srbije. Naprotiv, u periodu od 2001. do 2008, došlo je do ogromnog rasta srpskog spoljnotrgovinskog deficita. Samo u 2008. godini, spoljnotrgovinski deficit je dostigao neverovatnih 12 milijardi dolara. Takođe, kumulativni spoljnotrgovinski deficit u periodu 2001. do 2008. je bio preko 50 milijardi dolara. Ako se zna da se preko 50% spoljnotrgovinske razmene Srbije obavlja sa EU, onda se dolazi do zaključka da je spoljnotrgovinski srpski deficit porastao upravo zbog jednostrane orijentacije ka EU, (ili ka tržištu EU). Dakle, Srbija nije ostvarila pozitivne rezultate u trgovini sa EU u periodu od 2001. do 2008. Na takav zaključak upućuje i skandalozna činjenica da Srbija nije uspela da u periodu od 2001. do 2008. dostigne nivo industrijske proizvodnje iz 1998, dakle, iz godine kada je bila u predratnom stanju na Kosovu i Metohiji. Takođe, nezaposlenost u istom periodu od 2001. do 2008. nije smanjena. Upravo suprotno, povećana je u tom periodu kada se u se primenjivale olakšice u trgovini sa EU.

Ozbiljniji zastupnici Brisela i EU u Srbiji su navodili još neke problematične tvrdnje povodom „odmrzavanja“ Prelaznog trgovinskog sporazuma. Oni su isticali  da će „odmrzavanjem“ Prelaznog trgovinskog sporazuma dovesti do trajnog važenja trgovinskih pogodnosti za Srbiju. Na primer, ministar trgovine Slobodan Milosavljević je izjavio 23. 12. 2009. na konferenciji za novinare da će Srbija sa EU imati režim slobodne trgovine koji više neće moći biti suspendovan.[3] Na prvi pogled, i ovo je tačno. Uredbom EU br. 1946/2005 od 14.11 2005. godine trgovinske pogodnosti iz novembra 2000. za Srbiju su produžene do 2010. Ali, ponovo se postavlja logično pitanje. Da li je važnije formalno važenje trgovinskih i carinskih olakšica ili njihova primena u praksi? Tačnije, nema nikakvog dokaza za tvrdnju da će srpska privreda uspeti da ostvari u narednom periodu ono što nije uspela da ostvari u periodu 2001. do 2008. Očigledno upoznata sa ovim,Tanja Miščević, bivši šef Kancelarije za evropske integracije Vlade Srbije, iskreno priznaje kada piše o Prelaznom trgovinskom sporazumu 10. decembra 2009: „Sada u potpunosti naša roba ima pristup tržištu od pola milijarde stanovnika, a bićemo dobri koliko je ta roba konkurentna i odgovara standardima koje traži potrošač u Evropi. Dakle, velika mogućnost, a kako ćemo je iskoristi, zavisi u potpunosti od nas. Politički značaj početka primene Prelaznog sporazuma je veći“.[4] Dakle, politički, a ne ekonomski značaj Prelaznog trgovinskog sporazuma je dominantan. Ali, to više nema veze sa ekonomijom, radi se o politici.

Tačnije o dogmatskoj politici koja, svesno ili nesvesno, prećutkuje činjenicu da su carine drugorazredno sredstvo zaštite u savremenoj trgovini. Čitave knjige su napisane o ovim novim okolnostima u međunarodnoj trgovini. Na primer, dr Predrag Bjelić sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, opisuje u „Necarinskim barijerama u međunarodnoj trgovini“ tu novu realnost. Posebno kada se radi o EU: „Mnogi izveštaji i analize navode da je ovo ekonomski entitet koji najviše koristi necarinske barijere u regulisanju trgovine sa ostatkom sveta“.[5] Takođe: „U praksi se stalno pojavljuju novi propisi i standardi“, kao i „najveći broj ovih mera uvela je Evropska unija, odnosno njene zemlje članice“.[6] O kakvim se ogromnim barijerama radi, pokazuju i podaci koje iznosi dr Bjelić u vezi sa Srbijom i SR Jugoslavijom: „I kao što prelevmani značajno utiču na smanjenje jugoslovenskog izvoza poljoprivrednih proizvoda u EU, tako i primena subvencija u poljoprivredi EU doprinosi njihovom velikom izvozu u SR Jugoslaviju i tako negativno utiče na domaću poljoprivrednu proizvodnju“[7]. Ovaj ekspert za međunarodnu trgovinu navodi i „U pogledu tehničkih barijera međunarodnoj trgovini, pristup tržištu EU je znatno otežan. Ako se zna samo da je EU, i njene države članice, u periodu 1995. godine, od kada evidenciju vodi WTO, pa do 2001. godine, uvela oko 14.000 novih tehničkih propisa i standarda, može se samo pretpostaviti koliku barijeru u trgovini kreiraju tehnički propisi i standardi“.[8]

Dakle, novi protekcionizam se gradi pomoću necarinskih barijera. Za to, pre svega, imaju mogućnosti veliki i bogati. Ili, EU, pre svih. Siromašnim zemljama, kao što je Srbija, ostaju carine, kao „poslednja linija“ odbrane domaće proizvodnje. Međutim, pomoću fraze o slobodnoj trgovini i nametanja političkog i štetnog ugovora kakav je Prelazni trgovinski sporazum, i ta zaštita se ukida. Zato raste spoljnotrgovinski deficit u Srbiji, kao i nezaposlenost. Iz tih razloga, industrijska proizvodnja ne može da dostigne 1998. godinu. Sve to, uprkos činjenici, da je još od 2000. godine Srbija u navodnom režimu slobodne trgovine sa EU. Zato ne može biti ni govora o nekakvoj fer trgovini između EU i Srbije, već samo o izrabljivanju Srbije od strane Brisela. Srpski građani u tom kontekstu treba da posmatraju probriselsku propagandu u vezi sa Prelaznim trgovinskim sporazumom.