Otvoreno pismo mojim prijateljima levičarima

U prethodnih par nedelja često sam imao priliku da čujem kako je trenutna finansijska kriza rezultat slobodnog tržišta. Po vama, želja za profitom, koja je suština slobodnog tržišta, je srce našeg problema. Po vama, samo snažna državna intervencija može da reši ovaj problem, i to za sva vremena. Ja vas molim da u sledećih par minuta, da parafraziram Olivera Kromvela, zamislite da niste u pravu. Pokušajte da zamislite da su pogrešne i vaša dijagnoza i vaše rešenje.

Zamislite da je današnji problem rezultat državnog mešanja vrlo sličnog onom koji predlažete. Zamislite da su najgore strane pohlepe za profitom došle do izažaja upravo zahvaljujući institucijama sistema, politici i zakonima. A sad zamislite da su ti zakoni i ta politika, kao i mnogo puta u istoriji SAD, bili podržani od strane tih istih preduzeća, koje je trebalo nadzirati, upravo zato što su radili u njihovom interesu a na štetu svih nas. Razmislite o svemu ovom, kad tražite da se ponovo uradi ono što je uzrokovalo ceo problem. A zatim se zapitajte zašto mislite da bogati i moćni neće ponovo iskoristiti pravila igre u svoju korist.

Jedna od najvećih zabluda je da je sve ovo rezultat pohlepe. Problem sa tim objašnjenjem je što je pohlepa nezaobilazni element ljudskih odnosa. A ako je pohlepa uz nas oduvek, zasto je baš sad prouzrokovala štetu? I zašto je ta šteta najveća baš u jednoj ekonomskoj grani? Ili mislite da je pohlepa ograničena na oblast nekretnina?

Tačno je da preduzeća žele profit. Ali ona ga nalaze tamo gde ga usmere institucije sistema. Kada je tržište slobodno, firme ostvaruju profit tako što prave stvari koje građani žele da kupe, po cenama koje su u stanju da priušte (dragi prijatelji, nemojte ovde da prestanete sa čitanjem iako se ne slažete – sad bar znate kako se ja osećam kad pročitam kako je kriza rezultat slobodnog tržišta). Međutim, uplitanje države u tržište može da promeni šta je to, što je profitabilno. Na primer, zakon koji od banaka zahteva da pozajmljuju pare nekvalifikovanim dužnicima, čini poslove ovih banaka rizičnim. Državne institucije potiču banke da daju rizične zajmove ako im daju implicitne garancije da će im, u slučaju gubitaka, priteći u pomoć. Ovakva politika dovodi do situacije u kojoj preduzeća prave profit a da građani od toga nemaju nikakve koristi.

Mnogi među vama su kritikovali politiku subvencioniranja etanola, koja je motivisala uzgojevače kukuruza da kukuruz gaje za etanol umesto za hranu, što je kao krajnji rezultat imalo rast cena hrane širom sveta. Ono što je zanimljivo je da ste, u ovom slučaju, ispravno prepoznali krivca u državnoj politici a ne u pohlepi uzgajivača kukuruza! Istovetna stvar se desila i u sadašnjoj finansijskoj krizi.

Nijedan ekonomista koji zagovara slobodno tržište ne misli da je “pohlepa divna stvar”. Ono što mi mislimo da je divna stvar su institucije sistema koje usmeravaju pohlepu privatnika na takav način da bude od koristi svima, a ne samo njima. Mi verujemo da tržišta koje su zaista slobodna postižu upravo takav efekat. Tržišna razmena je uzajamno korisna. Kada zakoni čine pravila igre nejasnim ili kad pokušavaju da tržišne aktere spreče ili nateraju da uđu u tržišne transakcije, rezultat više nije uvek uzajamno koristan. U takvim slučajevima, privatni sektor stvara profit tako što zadovoljava uske političke interese umesto interese celog društva. Ali uzrok tih rezultata nije pohlepa kao takva, već institucije sistema koje pohlepu usmeravaju u smeru koji nije u interesu celokupnog društva.

To je, dragi prijatelji, uzrok problema u kojima smo se našli.

Onaj koji tvrdi da je hipotekarna i finansijska kriza rezultat slobodnog tržišta jednostavno nije svestan velikoj broja zakona i političkih proglasa koji su suzili tržišne slobode i usmerili ljudsku sebičnost u pravcu koji je doveo do katastrofalnih posledica, od kojih su neke planirane a neke nisu. Dozvolite mi da skiricam obrise ove naše drame, u kojoj je država igrala glavnu ulogu.

Prvo: Fani Me i Fredi Mek (Fannie Mae i Fraddie Mac) su “državno sponzorisana preduzeća”. Iako su ona, tehnički govoreći, u privatnoj svojini, ona imaju posebne privilegije koje im je dodelila vlada; njih nadzire Kongres, i, što je najvažnije, njihove aktivnosti su se vodile s jasnim obećanjem da će, u slučaju neuspeha, biti spasene od strane države. Ovo bi se teško moglo nazvati “slobodnim tržištem”.

Svi drugi učesnici na tržištu nekretnina su bili svesni ovog. Početkom devedesetih, Kongres je smanjio kreditne uslove za Fani i Fredi (i to na četvrtinu kapitala koju su zahtevale obične komercijalne banke [2]) da bi povećao njihovu sposobnost kreditiranja u manje razvijenim oblastima. Kongres je takođe kreirao i posebnu agenciju za njihovo nadziranje, ali finansiranje ove agencije se svake godine posebno odobravalo od strane Kongresa, što je dovelo do toga da je Kongresu uporno govorila ono što je ovaj hteo da čuje: “sve je u redu”. Fani i Fredi su 1995. dobili dozvoli da uđu na tržište rizičnih hipoteka a nadzorni organi su krenuli da vrše pritisak na banke koje nisu davale dovoljno novca ugroženim sredinama. Bilo je nekoliko pokušaja da se obuzdaju Fredi i Fani, ali u Kongresu nije bilo dovoljno onih koji su to podržavali, verovatno kao rezultat toga što su obe organizacije dale velike novčane doprinose članovima obe partije. Čak i Njujork Tajms još 1999. upozorio [3] na moguće posledice ovog, neslobodnog tržišta, upozoravajući da će se pojaviti potreba za spasavanjem Fani i Fredi ako dođe do pada cena na tržištu nekretnina.

Celu stvar je dodatno zakomplikovala revizija CRA [4] (ustanovljenog 1977) iz 1994. godine. CRA zahteva od banaka da određen broj svojih zajmova daju onima koji žive u lokalnoj zajednici, posebno ako je ta zajednica nedovoljno razvijena. Uz to, Kongres je direktno usmerio Fani i Fredi ka rizičnim zajmovima da bi povećao procenat kućevlasnika. Kao rezultat svega ovog, stvorile su se enormne mogućnosti za profit kao i dodatna politička motivacija da Fredi i Fani odobre kredite sve rizičnijim dužnicima. Koliko god da je plemenita namera da se poveća broj Amerikanaca koji su vlasnici kuća, prisiljavanje banaka da to sprovedu u delo i veštačko umanjivanje cene tj. rizika takve aktivnosti je veliki deo uzroka problema u kojem se danas nalazimo.

Istovremeno, cene nekretnina su rasle što je neopravdano smanjivalo strah od uzimanja kredita, čak i kod onih koji su imali vrlo malo da daju za učešće. Rast cena nekretnina je takođe inspirisao kreiranje velikog broja novih finansijskih instrumenata. Ono što je zanimljivo je da je ovaj rast cena nekretnina bio najveći u gradovima sa restriktivnim zakonima korišćenja zemljišta [5], što objašnjava zašto je rast cena nekretnina bio veoma različit u različitim gradovima. Ove zabrane sprečavaju da se određene vrste zemljišta koriste za izgradnju kuća, što dovodi do toga da je povećana potražnja za kućama (koja je rezultat svega što je gore navedeno) imala kao rezultat nedovoljno brzo povećanje ponude. Kao rezultat, cene nekretnina su rapidno rasle. U onim mestima gde su zabrane gradnje manje, rast cena nekretnina je bio daleko manji. Opet vidimo da su zabrane i regulacije, a ne slobodno tržište, ono što je usmerilo traganje za profitom u određenom smeru i bilo jedan od glavnih faktora povećanja cena koji je doveo do histeričnog zaduživanja.

Dok se sve ovo dešavalo, The Federal Reserve, tehnički privatna institucija ali zapravo monopol koji je kreirala država, podsticala je pozajmljivanje sve nižim kamatnim stopama [6]. Ovo je dovelo do prave histerije. Zahvaljujući ogromnim količinama novca koje je obezbedila “domaćinska” monopolska centralna banka (toliko o slobodnom tržištu) banke su mogle da daju sve rizičnije zajmove.

U poslednjem poglavlju ove priče, došlo je do skandala u računovodstvenim knjigama Fredija, posle čega su Fani i Freddy okajali svoje grehe pred Kongresom tako što su pristali da povećaju broj zajmova mušterijama sa niskim primanjima. Oba preduzeća su pristala da otkupe veliki broj rizičnih kredita, čime su mušterijama poslale zeleno svetlo. Između 2004. i 2006, broj zajmova u rizičnim kategorijama je porastao sa 8% na 20% svih hipotekarnih kredita u SAD [7]. Kvalitet ovih zajmova je bio sve lošiji: procenat ušečća je postajao sve niži, i sve više zajmova je imalo niske početne kamate koje su se vremenom uvećavale. Da, banke su one koje su davale ove rizične zajmove, ali one su znale da će ove zajmove da otkupe Fani i Fredi iza kojih stoje poreski obveznici. Da, banke su bile “pohlepne” za novim mušterijama i zajmovima, ali to je bila reakcija na okolnosti koje je kreiralo, u načelu dobronamerno a u stvarnosti štetno mešanje države. Ovo mešanje, a ne nepostojeće slobodno tržište je ono što je u krajnjoj tački odgovorno za rizične zajmove koji su osnova današnje krize.

Današnja kriza je u ogromnoj meri prožeta državnim mešanjem u slobodno tržište, počev od FED, CRA, preko ograničenja gradnje do uloge Fani i Fredi u kreiranju veštačke potražnje za rizičnim kreditima ne bi li se zadovoljio zahtev Kongresa da veći broj porodica sa nižim prihodima budu kućevlasnici. Ali upravo zahvaljujući tim zahtevima, mnoge siromašne porodice sada ne samo da su izgubile svoje kuće već i svoju ušteđevinu, koju su danas i dalje mogli da imaju i koja je za par godina mogla da im pomogne da kupe jeftiniju kuću. Sve ove intervencije su stvorile motive i sredstva za banke da naprave profit tako što će davati zajmove koje na slobodnom tržištu nikad ne bi dale.

Treba skrenuti pažnju da su sve ove intervencije bile sa zadovoljstvom podržane od strane privatnih preduzeća. Fani i Fredi su zaradili milijarde dolara na rastu cena nekretnina, a njihovi direktori su dobili ogromne plate. Isto važi za raznorazne banke i ostale hipotekarne posrednike koji su pomagali da se ovi rizici dalje raseju. To uključuje sve one koji su razvili razne finansijske instrumente čija je funkcija u osnovi bila rešavanje problema povećanog rizika od neplaćanja zajma koji je kreirala državna intervencija. Finansijsko tržište je bilo srećno što su tu Fani i Fredi uvek gladni rizičnih zajmova, znajući da, ako bude zatrebalo, uvek mogu da računaju na novac poreskih obveznika. Istorija nadzora preduzeća u SAD je istorija zloupotrebe ovog nadzora u korist preduzeća, nasuprot visoko moralnoj priči o zaštiti javnog dobra koja je bila povod za njegovo uvođenje. Upravo ovo je ono što se desilo na tržištu nekretnina. I upravo ovo je razlog zašto su zahtevi za više mešanja i više nadzora kontraproduktivni. Oni nisu uspeli mnogo puta, i opet neće uspeti zato što su oni čiji profit je u opasnosti isti oni koji imaju sredstva i moć da osiguraju da nova pravila opet rade u njihovu korist.

Dragi prijatelji, meni je poznato da vas brine moć korporacija. Ona brine i mene, kao i moje kolege. Ali mi verujemo da slobodno tržište (i, naravno, zakonski okvir koji zabranjuje silu i prevaru) predstavlja najbolju kontrolu ove moći i da istorija to pokazuje. Tržišna utakmica je takmičenje korporacija oko toga ko će da proizvede veću društvenu korist. To im i dalje daje moć, ali su negativni efekti te moći minimizovani. S druge strane, kad korporacije iskoriste državnu silu da promene pravila igre u svoju korist ti negativni efekti se uvećavaju, upravo zato što iza njih stoji prisila. Za one koji su svesni uloge države u trenutnim problemima, trenutna situacija je odlična ilustracija svega ovog. Ako stvarno želite da smanjite moć korporacija, nemojte im pomagati da se domognu državne moći. Upravo je to ono što one žele, i to lepo ilustruje ova bitka oko 700 milijardi dolara plena.

Ovo je glavni razlog zašto se mnogi među nama koji se bore za slobodno tržište energično protive najnovijoj državnoj intervenciji. To je još samo jedan od mnogih primera u istoriji da privatni sektor pokušava da se obogati na račun države. Kad u tome uspe, narod od toga nema nikakve koristi, za razliku od slučaja kad se kompanije bogate kroz takmičenje na slobodnom tržištu. Osim toga, sva ta preduzeća su imala koristi od prethodnih državnih intervencija, koje su podržavale, a koje su bile loše po mnoge obične građane. I mi mislimo da su gubici finansijskih istitucija, u suštini, zaslužena kazna za njihovo ponašanje. Njihovo spasavanje nije samo problematično u moralnom smislu, već je i loša ekonomska politika jer daje motiv drugim ekonomskim akterima da se ponašaju na sličan način. Ako ne spasimo ove firme, da, moraćemo, u jednom kraćem periodu, da malo stegnemo kaiš. Ali to je nužna cena činjenice da smo više od petnaest godina živeli previše raspusno. Predložena intervencija ne može da ukine potrebu za stezanjem kaiša, već može samo da je preraspodeli između građana i ekonomije koja je ionako oslabljena pozajmljivanjem, porezima i inflacijom koja će omogućiti isplatu ovih 700 milijardi. Bolje je da stegnemo kaiš odmah, i tako do kraja raščistimo sa periodom kreditnog “prežderavanja”, umesto da kreiramo novog monstruma izvršne vlasti u pokušaju da “spasimo” one koji su najviše profitirali.

Ono što vas molim je, ne samo da nastavite da nam pomažete u naporima da sprečimo ovaj vladin plan kao i bilo koji njemu sličan, već i da pažljivo razmislite da li želite da date nove moći onome ko je i izazvao ovu krizu, pod pretpostavkom da će on najbolje da je izleči. Nova regulativa može da izgleda kao rešenje problema, ali to je ono što su mislili i oni koji su uveli CRA i povećali moć Fani i Fredi. A upravo ona preduzeća nad kojima treba da se vrši nadzor će biti glavna u određivanju u čemu će se taj nadzor sastojati i ko će da ga sprovodi. Šta mislite, koje su šanse da pravila igre budu u njihovom interesu?

Znam da ste skloni da mislite da je problem sa državnim nadzorom u pojedincima koji su ga sprovodili. Sigurno mislite: ah, samo da pobedi Obama pa da sklonimo korumpirane Republikance i umesto njih postavimo moralne i dobronamerne ljude. Preispitajte ovaj stav. Za početak, praktično sve državne intervencije koje su u korenu ove krize su se desile kad je ili predsednik ili Kongres bio Demokratski. Čak i kad su Republikanci imali kontrolu nad Kongresom, predsednik Klinton je uspeo da ga zaobiđe ne bi li dozvolio Fani i Fredi da uđu u rizično hipotekarno tržište. Ali moj cilj ovde nije da sudim Demokratskoj stranci. Krivice ima jednako na svim stranama. Moja poenta je da je priča o “pravim ljudima” na vlasti kao rešenju za ove probleme naivna i rezultat nepoznavanja istorije. Koliko god da su interesi korporacija bili bitni za nastanak ove krize, oni su sve vreme imali pomoć i zaštitu, ne uvek svesnu, u dobronamernim pokušajima u osnovi dobrih ljudi da učine dobra dela. Problem je u tome što je to kao rezultat imalo niz neplaniranih posledica, od kojih je mnoge bilo moguće predvideti i koje neki jesu predvideli. Koja stranka je na kormilu nije toliko bitno: regulacije imaju neplanirane posledice koje privatni interesi najbolje koriste jer oni tu imaju najviše da dobiju i izgube. Istorija je puna slučajeva da se ljudi zainteresovani za moralne i političke ciljeve nađu u političkoj koaliciji sa onima koje vodi materijalni interes, iako su ove dve grupe na naizgled suprotstavljenim stranama. Sadašnji događaji su samo jedan primer dobro poznatog fenomena [8].

Nadam ste nekako izdržali do ove rečenice. Prihvatili ne-prihvatili argumente koje sam ovde izneo, ja vas molim za jednu stvar: uloga države u celom ovom problemu je nesporna, šta god vi mislili o drugim uzrocima i rešenjima. I ako se ne slažete sa mojim argumentom da dodatno regulisanje tržišta nije dobro rešenje, trebalo bi ipak da shvatite u kojoj meri je ideja o tome da je naša kriza rezultat «slobodnog tržišta» pogrešna. Zato vas, u ime fer pleja, molim da prestanete to da tvrdite. Možemo da se ne složimo oko toga šta je činiti, možemo čak i da se ne složimo oko toga u kojoj meri je državno mešanje izazvalo ovaj problem. Ali kriviti nepostojeće “slobodno tržište” za krizu koja je, očigledno, u nekoj meri bila rezultat intenzivnog državnog mešanja u to tržište jednostavno nije fer. Nadam se da sam vas, ako ništa drugo, bar u to ubedio.

Na kraju, ono što bih najviše voleo je da nastavite da razmišljate. Objašnjavanje krize pohlepom zapravo ne objašnjava ništa, jer je pohlepa, kao i gravitacija, konstanta sveta u kojem živimo. Objašnjavanje krize slobodnim trzištem je pogrešno jer je naše tržište daleko od slobodnog. Razmotrite mogućnost da niste u pravu. Razmotrite da nije možda državna intervencija – a ne slobodno tržište – usmerilo aktivnosti onih koje vodi profit u smeru koji je na kraju bio loš za celu ekonomiju. Razmislite da li nije možda mešanje države navelo banke da nude zajmove koje u normalnim okolnostima ne bi nudile? Prisetite se da je država jedina koja može da dolije ulje na vatru niskim kamatnim stopama. Razmlislite da nisu možda razne državne intervencije naterale banke da daju loše zajmove i na veštački način izazvovu cena nekretnina ?

I za kraj, zar nije čudno da privatne firme tako rado podržavaju državne intervencije i regulativu? U ovom trenutku mi, zagovornici slobodnog tržišta, nismo vaši neprijatelji. Problem sa kojim se suočavamo leži u sprezi države i korporacija. Tom korporatizmu smo svi suprotstavljeni. Od vas molim samo da razmislite o mogućnosti da je upravo taj korporatizam uzrok svega, i iz toga izvedete zaključak da li je krivo slobodno tržište i da li je državna intervencija rešenje.
Hvala na čitanju.

Stiv

Fusnote:

1. http://myslu.stlawu.edu/~shorwitz/open_letter.htm
2. http://www.ibdeditorials.com/IBDArticles.aspx?id=307241242284619
3. http://query.nytimes.com/gst/fullpage.html? res=9C0DE7DB153EF933A0575AC0A96F958260&sec=&spon=&pagewanted=1
4. Community Reinvestment Act
5. http://www.cato-at-liberty.org/2008/09/22/blame-urban-planning/
6. http://online.wsj.com/article/SB122204078161261183.html?mod=djemEditorialPage
7. http://online.wsj.com/article/SB122212948811465427.html?mod=djemEditorialPage
8. http://en.wikipedia.org/wiki/Bootleggers_and_Baptists

Steven Horowitz
Department of Economics
St. Lawrence University
Ova adresa el.pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli

odabrala i prevela: Željka Buturović