Poniženje Velike Britanije

 Krajem 2008, pošto se osetila sva silina udarca finansijske krize, države sveta podelile su se u dve grupe - na one čiji su lideri rešili da se izbore s njenim posledicama i na Kinu. Samo su Kinezi ozbiljno shvatili tvrdnju Miltona Fridmana i DŽona Mejnarda Kejnsa da kada ste suočeni s mogućnošću depresije, prvu stvar koju treba da uradite jeste da angažujete vladu da strateški interveniše na finansijskim tržištima i tržištima proizvoda u cilju održanja protoka nagomilane potražnje.

Onda su se države koje su se borile s posledicama krize početkom 2010. podelile u dve grupe - na one u kojima ugled vlade nije bio poljuljan, te su nastavile da se bore i na one poput Grčke i Irske u kojima je ugled vlade poljuljan, te nisu imale izbora nego da uvedu mere štednje i pokušaju da povrate fiskalno poverenje.

Danas je na pomolu nova podela, ovog puta među državama koje se i dalje bore s krizom i na Veliku Britaniju. Iako je ugled britanske vlade još nepoljuljan, administracija premijera Dejvida Kamerona uskoro će započeti do sprovodi u kontinuitetu dosad najveće mere štednje. Radi se o planu da se smanji budžetski deficit Vlade za devet odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) tokom sledeće četiri godine.

Kina se dosad najbolje bori s finansijskom krizom. Države koje pokušavaju da se izbore s posledicama recesije zaostaju za njom. A najgore su one države u kojima je poljuljano poverenje u vladu, te je ona primorana na mere štednje.

Pitanje koje se sada postavlja jeste da li će se Britanija, gde poverenje u vladu nije poljuljano i gde mere štednje nisu stvar moranja nego stvar izbora, pridružiti ostalim zemljama na dnu i poslužiti kao užasan znak upozorenja?

Kameronova vlada tvrdila je da će njena politika rezultirati ekonomskim rastom tako što će doći Vila poverenja koja će znatno smanjiti dugoročne kamatne stope i proizvesti ogroman porast u potrošnji privatnih investicija. Međutim, sada je odustala od te tvrdnje u korist poruke da će doći do katastrofe ukoliko ne uspe da sprovede mere štednje. Kako je ministar finansija DŽordž Ozborn rekao: „Stvaranje budžeta za hitne slučajeve u junu bio je trenutak kada je obnovljen fiskalni kredibilitet. Naše tržišne kamatne stope gotovo su rekordno niske. Potvrđen je kreditni rejting naše zemlje. A MMF, koji je prethodno izdavao upozorenja, sada naš budžet naziva ‘ključnim’. Sada moramo da sprovedemo neke od značajnih odluka, koje iziskuje budžet. Ukoliko bismo sada ustuknuli i odustali od naših planova, krenuli bismo putem ka ekonomskoj propasti“.

Međutim, ukoliko pitate vladine pristalice zašto ne postoji alternativa za ogromna smanjenja vladinih troškova i povećanja poreza, odaju utisak da su zbunjeni i daju nejasne odgovore. Ili možda samo ponavljaju jedno te isto bez mnogo razmišljanja.

Šta je toliko loše u tome da se i dalje prave ogromni budžetski deficiti dok ne dođe do trajnog ekonomskog oporavka? Jeste da će dug biti veći i da će kamata na taj dug morati da se plati, ali britanska vlada sada može da uzme zajam po izuzetno povoljnim uslovima. Kada su kamatne stope niske, a vi možete da uzmete zajam po povoljnim uslovima, tržište vam sugeriše da u sadašnjosti forsirate vladinu potrošnju, a da poreze odložite za budućnost.

Zagovornici mere štednje na to odgovaraju tvrdnjom da postoji mogućnost da se poljulja poverenje u vladin budžet, te bi vlada morala da isplati dug po nepovoljnim uslovima. Što je još gore, vlada možda neće moći uopšte da isplati dug, te bi onda morala da smanji potrošnju i značajno podigne poreze. Međutim, britanska vlada upravo to sada čini. Kako je mogućnost da bi vlada mogla da bude primorana na radikalnu fisklanu konsolidaciju argument za hitno preduzimanje tog koraka bez prinude i pre nego što je došlo do trajnog oporavka?

Činjenica je da je sedamdesetih godina prošlog veka uništeno poverenje u budžet britanske vlade, zbog čega je bila prinuđena da uzme zajam od MMF da bi smanjenje potrošnje i povećanje poreza moglo da bude postepeno a ne naglo. Upravo su iz tog razloga Kejns i Hari Dekster Vajt osnovali MMF. Program MMF vraća poverenje u fiskalnu sposobnost vlada kojima tržišta ne veruju. Uzimanje zajmova omogućava da se blagovremeno sprovedu neophodna srednjoročna i dugoročna smanjenja potrošnje i povećanja poreza.

Zašto je ponižavajuće uzeti zajam od sopstvenih građana? Kao što je Ozbornu poznato, Britanci su voljni da daju zajam svojoj vladi pod daleko povoljnijim uslovima nego MMF. A ukoliko postoje zabrinutosti da će se britanski narod možda predomisliti, prinčevi od Volstrita ili baroni Kanari Vorfa ili ministar finansija SAD, Tim Gajtner sigurno bi bili voljni da prodaju ugovore o finansijskim derivatima u cilju zaštite Britanije od opasnosti u vezi s deviznim kursom tokom sledećih nekoliko godina.

Uzeti zajam od sopstvenog naroda naročito nije ponižavajuće ako je vaša ekonomija u depresiji, ako su kamatne stope po kojima možete uzeto zajam rekordno niske i ako postoje svi argumenti da se sada troši, a oporezuje kasnije. Ponižavajuće je, međutim, da vlada prepolovi pola miliona radnih mesta u javnom sektoru i da prouzrokuje zatvaranje još pola miliona radnih mesta u privatnom sektoru.

(Autor je profesor ekonomije na Berkliju. Bio je asistent u Ministarstvu finansija SAD tokom predsedničkog mandata Bila Klintona)