Povratak u ekonomsku realnost

Često se ovih dana setim Dejvida Koperfilda, znate onog čuvenog mađioničara iluzionistu. Lako je njemu – samo pucne prstima, i iz iluzije vraća vas u realnost. Meni će trebati mnogo više od ’puckanja’, negde oko 20,000 karaktera ili desetak strana A4 formata, kako bi srpske čitaoce iz hipnoze u kojoj ih drži Vlada Srbije vratio u realnost.

Hipnoza? Vidite, slobodni srpski mediji nam uporno i konstantno predočavaju Vladine nadljudske napore na održavanju funkcionisanja ekonomskog sistema koji će svakom našem građaninu pružiti bar minimum egzistencije, u čemu će verujem uskoro i uspeti, jer će većina građana Srbije dotaći donju granicu egzistencije. Ne samo to, čujemo čak i samopohvale u smislu radujte se, moglo je biti i gore, sa upornim lajmotivom ’ne gubite nadu, jednoga dana će sigurno biti bolje’, samo da država uspe da smanji prekomernu potrošnju.

Koju potrošnju? Kad ste već pitali, vaša Vlada će vam pojasniti, i to putem orkestriranih priča naših dragih ministara, doministara, ministrolikih 'eksperata' i ministrofilnih novinara, da su u budžetu preveliki izdaci za plate zdravstvenih radnika, prosvetnih radnika, pripadnika vojske, pripadnika ministarstva unutrašnjih poslova (inače, osnovni stubovi svakog društvenog sistema). I, naravno, večna tema naših večnih ’reformista’ – „problemi sa penzijama“. Tu se u priču uključuju i moje cenjene kolege ekonomisti, koji u krajnje kritičkom raspoloženju, zdušno podržavaju pristup naše Vlade na putu ka ’boljem sutra’. Verujem da ste i vi primetili da već neko vreme, neko duže vreme, u srpskim slobodnim medijima figuriraju, oprostite, htedoh reći sufliraju, jedni te isti ’nezavisni’ ekonomisti, ekonomski ’analitičari’, te ’ekspertski novinari’, koji složno i ekspertski, čudne li okolnosti, iznose proračune za koliko bi trebalo smanjiti budžetsku potrošnju kako bi deficit budžeta u srednjem roku omogućio stabilno funkcionisanje našeg ekonomskog sistema. Takoreći, samo sloga međ’ srpskim ekonomistima Srbiju spašava. Ali ne treba biti zajedljiv, jer ko zna, može biti da su u pravu.

I može biti da ću navući na sebe gnev svih koji su se u ovome prepoznali, a nemali ih je broj. Priznajem, nije mi svejedno, nije pametno štrčati i talasati, ići protiv gomile, pa makar i ’ekspertske’. Ali više strepim zbog toga što, kao što rekoh, nisam mađioničar Koperfild, pa će mi trebati daleko više vremena da vas, moje drage sugrađane i sunarodnike, probudim iz hipnotičkog sna u kojem sanjate ’istine’ i ’realnosti’ koje vam se predočavaju putem slobodnih i nezavisnih medija. Nego, da krenemo polako u buđenje...

Dve dimenzije srpske ekonomske stvarnosti

Prvo na šta želim da ukažem jeste da ekonomska politika u našem ekonomskom sistemu ima vidljivu i nevidljivu dimenziju. Ono što se vidi, i o čemu se priča, predstavlja vidljivu dimenziju predstavljenu u Zakonu o budžetu. Ono što se ne vidi, čemu se ne posvećuje pažnja, i na kraju krajeva o čemu se ne priča jeste nevidljiva dimenzija ekonomske politike predstavljena u brojnim UREDBAMA Vlade. A suština je zapravo u tome da se ekonomija Srbije vodi upravo putem uredbi. Izglasavanje Zakona o budžetu (vidljiva dimenzija) predstavlja predstavu za sve nas (čak možda i za MMF) u kojoj se samo vrši raspodela finansijskih sredstava kvazi poslovnim bankama u vidu različitih ministarstava, i različitim fondovima u okviru istih. Glavna radnja se zatim dešava iza kulisa, a odnosi se na trošenje naših para regulisanog putem uredbi (nevidljiva dimenzija).

Zašto kažemo da su ministarstva ’kvazi poslovne banke’? Zato što većina alociranih finansijskih sredstava u pojedinim ministarstvima odlazi na subvencionisanje kamata, na ’meke kredite’, finansijske podsticaje, a za to trošenje suštinski ne postoji kontrola. Ako ne verujete, sledi interesantan deo koji će vas možda uveriti.

Broj uredbi koje Vlada donosi godišnje je ogroman, te ću sada navesti samo neke, a kasnije detaljnije ćemo analizirati par onih posebno interesantnih. Da li ste čuli da postoji uredba vlade za subvencionisanje kamatne stope za potrošačke kredite, finansijski lizing, i nabavku trajnih potrošnih dobara; pa uredba za subvencionisanje dinarskih gotovinskih kredita za podsticanje domaće potražnje; pa uredba o merama podrške građevinskoj industriji kroz subvencionisanje kamate za stambene kredite i dugoročno stambeno kreditiranje; zatim uredba za subvencionisanje kamatnih stopa za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava i za izvozne poslove; uredba za podsticanje prodaje traktora; uredba za subvencionisanje kupovine automobila staro za novo, itd.

Vlada ne samo da donosi uredbe, već često iste menja na svake tri do četiri nedelje. Znači prvo donesete zakon, pa uredbu, pa onda nekoliko uredbi o izmenama i dopunama prvobitno donete uredbe. U tim izmenama se dešavaju fantastične stvari. No mislim da će u svrhu vašeg vraćanje iz hipnoze biti dovoljno da se zadržim na najvećoj ’kvazi poslovnoj banci’ u smislu finansijskih sredstava kojima raspolaže u okviru Vlade, a to je znamenito Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja.

Slučaj Srbija: Kako sa više uraditi manje

Po Zakonu o budžetu za 2010. godinu Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja u okviru funkcije 410 ima na raspolaganju 22,4 milijarde dinara, u okviru funkcije 412 9,7 milijardi dinara, od čega na ’tranzicioni fond’ ide 6 milijardi dinara.

Taj ’tranzicioni fond’ je jedna vrlo interesantna priča. Godine 2007. u njemu je izdvojeno 9,95 milijardi dinara, 2008. godine 7,3 milijarde, 2009. godine 4,7 milijardi i ove godine 6,03 milijarde dinara. Sve to me je veoma (za)interesovalo, ali na žalost nisam uspeo da pronađem bilo kakav trag u pogledu trošenja ovih para. No, idemo dalje. U okviru funkcije 473 istog ministarstva izdvojeno je 3,5 milijardi dinara i u okviru funkcije 474 1,7 milijardi dinara.

Približno 37,4 milijardi dinara ukupno stoji na raspolaganju resornom ministru. Veći deo plasira se preko Fonda za razvoj, gde je predsednik upravnog odbora ministar Dinkić, a članovi su ministarka Diana Dragutinović i njene kolege Milosavljević, Mrkonjić, Ugljanin i Ljajić. Inače, Fond za razvoj raspolaže i svojim sopstvenim finansijskim sredstvima, i još pored toga obavlja komisione poslove za ostala ministarstva Vlade.

Dragi sunarodnici, velika se sredstva troše putem Fonda za razvoj (u daljem tekstu: Fond). Tokom 2007. godine putem Fonda je odobreno 18,81 milijarda dinara, u 2008. godini 19,3 milijarde dinara, a u 2009. godini 32,04 milijarde dinara. Mada, podatak za 2009. godinu, do kog sam došao na osnovu sednica Upravnog odbora Fonda, za preko 10 milijardi dinara odstupa od podatka iz finansijskog izveštaja nezavisnog revizora. Pomenuti izveštaj revizora navodi da je preko Fonda prošle godine plasirano više od 45 milijardi dinara. Ali zadržaćemo se na manjem iznosu od 32,04 milijarde dinara u skladu sa podacima sa sednica Upravnog odbora. Da biste shvatili značaj i rang ovih brojki, u tabeli 1 prikazan je uporedni pregled plasiranih sredstava preko Fonda, kao i deficita budžeta prema Zakonu o budžetu za posmatrane godine.

Tabela 1. Odobrena sredstva Fonda i deficit budžeta prema zakonima o budžetu i rebalansima budžeta (u milijardama dinara)

Iznenađeni ste? Da, po zakonu o budžetu za 2007. i 2008. godinu odobrena sredstva preko Fonda za razvoj bila su veća od deficita budžeta. Usled pogoršanja ekonomske situacije, taj odnos se menja, ali kao što vidite čak i prema prvom rebalansu budžeta u 2009. godini odobrena sredstva preko Fonda su na nivou od 45,45% deficita budžeta! Dakle skoro polovina deficita budžeta!

Posmatrano u odnosu na ukupni budžet Vlade to je ogroman novac. Ali još je važnije šta mi zapravo znamo o efektivnosti i efikasnosti ulaganja našeg novca, novca svih nas poreskih obveznika, preko Fonda za razvoj?

Znamo ono što je konstatovala Svetska Banka u svom izveštaju SB Br. 48620 – YF Srbija: Kako sa manje uraditi više, da „u praksi, veliki deo finansijskih sredstava Fonda za razvoj odlazi na društvena preduzeća gde se manje od 10 odsto zajmova otplaćuje; ostatak se otpisuje u procesu restruktuiranja pred privatizaciju’’ (Okvir, strana 57 izveštaja).

Šta još možemo da saznamo o efektivnosti i efikasnosti ulaganja našeg novca preko Fonda za razvoj? Recimo to da, ako pogledamo sednice Upravnog odbora na kojima se odobravaju finansijska sredstva, možemo pronaći podatak da je 17.6.2010. godine odobreno 66 kredita opštini Bor u iznosu od 122,3 miliona dinara. Prosečno oko 1,84 miliona dinara po kreditu. Možda je odjednom proradio preduzetnički duh Borana, pa je naša senzitivna Vlada brzo reagovala, kako taj inventivni trenutak ne bi prohujao sa vihorom. Slučajnost je da su u Boru 20. juna održani lokalni izbori, ali ovih 66 kredita ne bi bilo pristojno povezivati sa izborima, niti sa tim koja stranka je pobedila na tim izborima.

Šta još možemo da saznamo o Fondu za razvoj? Recimo, analizirajući finansijski izveštaj nezavisnog revizora za 2009. godinu o poslovanju Fonda za razvoj, na 21. strani nailazimo na podatak da je Fond odobrio beskamatni kredit (kredit sa 0% kamate) na 48 meseci sa grejs periodom od 12 meseci preduzeću LIPAKS d.o.o. Baš sam se zainteresovao da vidim ko to u vremenu svetske i domaće ekonomske krize dobija beskamatni kredit (ne piše koliki iznos je u pitanju) i kolika je značajnost pomenutog privrednog subjekta za funkcionisanje našeg ekonomskog sistema. Tako sam došao do podatka da je LIPAKS d.o.o. zapravo lizing kuća koja omogućava nabavku traktora, automobila, kamiona, itd... Na njihovom sajtu možete videti podatak da za ugovore kod kojih je kamatna stopa subvencionisana, oni garantuju plaćanje kamate po srednjem kursu NBS. Naravno, tu mi se ’upali lampica’ i setih se uredbe Vlade o uslovima i kriterijumima za subvencionisanje kamatne stope za potrošačke kredite i kredite za pravna lica, odnosno finansijski lizing, za nabavku trajnih potrošnih dobara u 2010. godini.

U uredbi, u članu 3 konstatuje se da se finansijski lizing odobrava preko lizing kuće, uz primenu valutne klauzule sa rokom otplate do sedam godina za automobile, traktore, građevinske mašine i teretna motorna vozila – kamione. U stavu 3 ovog člana konstatuje se da subvencionisani deo kamate iznosi 4% na godišnjem nivou na neotplaćeni deo finansijskog lizinga za svaku godinu. U stavu 4 istog člana konstatuje se da Fond iznos kamate iz prethodnog stava prenosi lizing kući unapred za svaku godinu, na iznos dinarske protivvrednosti finansijskog lizinga po srednjem kursu NBS na dan uplate kamate za tu godinu.

Hej, hoću i ja ovako da poslujem! Dobijem beskamatni kredit, imam siguran posao, deo kamate mi daju na godišnjem nivou unapred, ja lovu prebacim u ’evriće’, dinar do kraja godine dodatno oslabi, i na kraju godine onih 4% u dinarima bude mnogo više. ’I tata bi, sine’, a i cela familija! E da, ali to ne može svako.

Da se vratim na Fond i odgovorim na ključno pitanje – šta znamo o efikasnosti i efektivnosti ulaganja Fonda za razvoj? Znamo jako malo, gotovo ništa! Lično, želeo bih da znam kakvi su do sada društveno-ekonomski efekti datog novca. Da li je uloženi novac Fonda za razvoj generisao porast poreskih prihoda, ekonomski rast, povećanje zaposlenosti, regionalni razvoj, ili je pak uložen u propale projekte i kupovinu političkih poena?

U situaciji u kojoj se nalazimo, gde većina ministarstava ima funkciju kvazi poslovnih banaka koje rasipaju novac nas poreskih obveznika, bilo bi sasvim svrsishodno implementirati ograničenja i kontrolu za naše bogom dane ministre. Da bismo izbegli komentare u stilu vidim kritike, ali ne vidim ponuđena rešenja evo jednog od mogućih rešenja. Rešenje bi bilo uvesti ekonomski koncept Planiranja-programiranja-budžetiranja (PPB). Ovaj koncept je već primenjivan, i to u administraciji Sjedinjenih Američkih Država 60-tih godina. Naime, kada je 1960. godine Robert Meknamara postao Sekretar za odbranu počeo je sa implementacijom PPB koncepta. Koncept je postao u potpunosti operativan 1964. godine u Ministarstvu odbrane SAD. Inicijalne performanse primene koncepta u Ministarstvu odbrane uslovile su odluku predsednika Lindona DŽonsona da u avgustu 1965. godine izda direktivu da se primena koncepta proširi na sve federalne agencije.

Smisao primene koncepta sastoji se u:

 identifikaciji nacionalnih ciljeva na kontinuiranoj osnovi;

 izboru ostvarivanja najprioritetnijih ciljeva sa stanovišta društveno-ekonomskih korisnosti;

 pronalaženju načina da se ciljevi ostvare najefikasnije uz najniže troškove;

 potenciranju analize efekata realizacije projekata u drugoj i trećoj godini;

 praćenju performansi projekata sa ciljem dostizanja efekata da svaki uloženi dolar generira najmanje jedan novi dolar sa stanovišta društveno-ekonomske korisnosti.

Razrada ovog koncepta u našem slučaju podrazumevala bi određene modifikacije u skladu sa specifičnostima situacije u kojoj se nalazimo, a nalazimo se u veoma teškoj situaciji. Znači kod nas bi trebalo uraditi sledeće:

Uraditi reviziju dosadašnjih ulaganja Fonda, i proceniti efekte istog.

Ako Vlada može da uoči mahinacije kod isplate naknada za porodilje i da se javno pohvali kako će to momentalno sprečiti i time uštedeti određena sredstva u budžetu, ako sada u najavi može da pokrene ispitivanje invalidskih penzija počev od 2003. godine, onda može da uradi i reviziju svih ulaganja Fonda za razvoj u proteklih nekoliko godina. Šta bi konkretno trebalo gledati? Nije poenta gledati da li su oni koji su dobili naše pare od Fonda ispunjavali sve propisane uslove, i imali svu potrebnu dokumentaciju. Ne, poenta je šta su uistinu i uradili sa odobrenim kreditima, subvencijama, podsticajima. Da li je Vlada uložila naš novac tako da svaki građanin Srbije oseti svrsishodnost tog ulaganja? U reviziji se mora poći od ekonomskog stanja privrednog subjekta pre dobijanja para od Fonda za razvoj, zatim sagledati njegovo poslovanje , i na osnovu toga konstatovati da li je usledilo:

 povećanje ekonomske aktivnosti privrednog subjekta;

 povećanje broja zaposlenih;

 povećanje fonda plata;

 povećanje plaćanja poreza i doprinosa, prevashodno doprinosa za fond PIO;

 povećanje plaćanja poreza na dodatnu vrednost (PDV)

Kada se sagleda finansijski efekat poslovanja privrednog subjekta nakon dobijenih finansijskih sredstava, onda bi taj iznos trebalo postaviti u odnos sa odobrenim finansijskim sredstvima od strane Fonda, kako bi se ustanovilo kolika je stečena korist od jednog uloženog dinara poreskih obveznika

Trebalo bi uspostaviti određene kriterijume na osnovu kojih bi mogli da konstatujemo da li je Vlada novac ulagala društveno-ekonomski korisno, ili ga je rasipala finansirajući neefikasne i neefektivne projekte. Pogledajmo na konkretnom primeru kako bi kriterijum mogao da se definiše. Recimo da je privredni subjekt dobio milion dinara finansijskih sredstava od Fonda. Na osnovu toga poželjno bi bilo da ta firma zaposli najmanje još 5 novih radnika sa prosečnom platom od 25 hiljada dinara u drugoj i trećoj godini realizacije projekta. To bi državi godišnje donelo poreskih prihoda u visini od 928 hiljada dinara kroz porez na zarade, doprinose za PIO, doprinose na zdravstvo i doprinose za nezaposlenost. Za četiri godine država bi na ovaj način dobila oko 3,7 miliona dinara. Odnos ekonomsko-finansijskih efekata uloženog novca iznosio bi oko 0,9 u svakoj godini, tj. na jedan uloženi dinar za četiri godine ostvario bi se efekat od 90 para u svakoj godini. Sve ispod odnosa 0,9 podrazumevalo bi da lica koja su selektirala projekte za koje odobravaju novac moraju da snose i odgovornost za odluke koje su doneli!

Sva naredna ulaganja Fonda za razvoj moraju se oslanjati na koncept Planiranja-programiranja-budžetiranja (PPB)

Znači, za svaki privredni subjekat koji konkuriše kod Fonda za razvoj za finansijska sredstva koja se odobravaju po izuzetno povoljnim uslovima, jer se kamatna stopa kreće između 1 – 5% na godišnjem nivou (a videli smo da pojedinci dobijaju i beskamatne kredite), mora se izvršiti analiza ekonomske svrsishodnosti i korisnosti projekta na bazi koncepta PPB za period od četiri godine. Zašto na četiri godine? Zato što se krediti od Fonda za razvoj odobravaju u proseku na pet godina, i ako se ustanovi da odobreni projekat ne ostvaruje rezultate i efekte na osnovu PPB-a, onda mora uslediti revizija ugovora koja bi podrazumevala da privredni subjekat mora da plati cenu korišćenja finansijskih sredstava po komercijalnim uslovima – odnosno po kamatnoj stopi po kojoj bi sredstva dobio od poslovne banke.

Nadam se da ste shvatili poentu. Nije problem u državnim investicijama u privredu, problem je u njihovoj ekonomskoj racionalnosti. A to je merljivo na objektivan i nepristrasan način. Krajnje je vreme da predstavnici vlasti, danas, sutra, i ubuduće, počnu da polažu račune građanima koji su im ukazali poverenje na izborima. Tokom celog mandata potrebno je ocenjivati efikasnost i efektivnost Vlade u trošenju para poreskih obveznika, a ne samo na izborima, jer tako uvek gubimo četiri godine života u Srbiji!

Na osnovu prethodnog možemo samo da naslutimo dimenzije rasipanja novca, ali je ne možemo i konstatovati jer o tome niko ne govori. Naravno, daleko je lakše i bezbolnije razglabati o tome da li su penzije i plate veliki problem za srpski budžet, i ekonomski razvoj Srbije. Mada se sada iznebuha čuju i glasovi predstavnika stranke G-17 plus koji ukazuju da bi trebalo povećati plate i penzije jer one čine agregatnu tražnju koja je preduslov bržeg ekonomskog oporavka. Ministar Dinkić čak konstatuje da postoje pare u budžetu za ovaj potez Vlade. Nesuvislo bi bilo da kritikujem ovaj predlog, jer sam u nekoliko navrata još pre godinu i po ukazivao da se moraju povećati plate i penzije. Konkretno je sugerisano Vladi da je potrebno povećati penzije za prvih sedam grupa tj. penzije do 25 hiljada dinara. Tada su se smejali ovom predlogu. Sada se više ne smeju. Danas ponovo aktuelizuju to važno pitanje, ali nekako uvek zaborave da spomenu da je neko ukazivao na to još pre godinu i po dana. Možda im smeta što je spomenuti član ekonomskog tima Srpske napredne stranke; a možda to što bi time demantovali one koji tvrde da opozicija ne predlaže nikakva konkretna rešenja.

Ali da se vratim na rasipanje para. Evo priče o jednoj vrlo interesantnoj uredbi koju je Vlada donela ove godine, a zove se: Uredba o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija.

Ekonomska politika Vlade: Presipanje iz praznog u puno

Ovom uredbom dodeljuju se investitorima finansijska sredstva ako direktno investiraju i ispune uslove za koje Vlada smatra da su adekvatni sa stanovišta društveno-ekonomske korisnosti. Prema članu 4 uredbe, investitor koji ispuni kriterijume propisane uredbom, u zavisnosti od područja na kojem investira, konkuriše za finansijska sredstva Vlade Srbije u rasponu od 2,000 do 10,000 evra po novo-otvorenom radnom mestu.

Da vidimo, shodno konceptu PPB, kakav je efekat ovog poteza Vlade. Uočite, jedan zaposlen radnik sa neto platom od 25 hiljada dinara generiše u toku godine oko 185 hiljada dinara poreskih prihoda. Poreski prihodi obuhvataju porez na zarade, doprinose za PIO, zdravstvo i nezaposlenost. Shodno gore navedenom članu 4. ako investitor dobije 2,000 evra (po današnjem kursu 1 evro = 104,80 din to iznosi oko 209 hiljada dinara), onda je odnos generisanih poreskih prihoda i uloženih para poreskih obveznika 0,88 tj. na 1 dinar generira se 88 para. Za 10,000 evra (milion i 48 hiljada dinara) odnos je 0,17 tj. 1 dinar uloženih para generira 17 para poreskih prihoda.

Ako konstatujete da finansijska sredstva u iznosu od 2,000 evra predstavljaju koliko toliko podnošljivo rešenje Vlade jer se generiše 88 para na 1 dinar na godišnjem nivou, rećiću vam da grešite u zaključivanju. I to mnogo! Zašto? Zato što postoji razlika između ulaganja novca preko Fonda za razvoj u formi kredita ili subvencionisanja kamatne stope, i direktnog bespovratnog davanja finansijskih sredstava investitoru po novootvorenom radnom mestu. Sredstva koja se daju ovom uredbom poklanjaju se investitoru i predstavljaju u suštini skriveno oslobađanje plaćanja poreza i doprinosa za svakog novog radnika u zavisnosti od visine poklona. Kako to? Jednostavno, ako date nekom 2,000 evra po novootvorenom radnom mestu, tj. za jednog radnika kojeg zaposli, onda ste mu faktički platili sve poreske obaveze za godinu i mesec dana. A ako investitoru date 10,000 evra, onda ste mu platili sve poreske obaveze (za tog srećnog rabotnika) po važećim poreskim stopama, za 5 godina i 8 meseci!

Fantastično, zar ne? Počinjete da razumete mehanizam funkcionisanja ove čarobne formule? Sa rashodne strane u budžetu daje se novac investitoru, koji zatim mesečno uplaćuje novac koji se pojavljuje na prihodnoj strani u budžetu. I vuk-investitor sit, i Vlada na broju (a ovce ionako bleje u male ekrane naših reformskih i slobodnih medija). Sad se setih knjige Salvadore Dalija ’Ja sam genije’, u kojoj on objašnjava kako je svoje drugare iz razreda zamajavao menjanjem novčanica u većim apoenima za novčanice u manjim apoenima samo da ga ne bi plašili bubama i skakavcima. Naime, on je tokom meseca menjao novčanice u iznosu od 100 pezeta za novčanice od 50 pezeta, i bez obzira što je na kraju meseca ostajao švorc svodio je račun i pobedonosno konstatovao da je na dobitku!? Nadrealno, zar ne? I jeste na neki način bio na dobitku, jer je na taj način platio svoj mir. Niko ga (se) više nije plašio jer su svi mislili da nije normalan. Apropo ’Dalijeve formule’, pitanje je ko je kod nas na dobitku i ko kome i šta plaća?

Ne pitajte me za prvih 50 miliona…

Možda ćemo pronaći odgovor nakon što vas provedem kroz član 5, član 10, i član 13 ove Uredbe. Član 5 kaže da „izuzetno od člana 4. ove uredbe, za investicije koje prelaze iznos od 50 miliona evra i kojima se obezbeđuje otvaranje najmanje 300 novih radnih mesta, sredstva se određuju u iznosu od 20% od ukupne visine investicija“.

Recimo, ako je investicija okruglo 50 miliona evra, onda država daje 10 miliona evra iliti 1,04 milijarde dinara. Ovim novcem mi u stvari plaćamo za 300 radnika poreske obaveze po važećim poreskim stopama u sledećih 18 godina i 8 meseci!

I to nije sve, u članu 5 stav 2 stoji sledeće: „za investicije koje prelaze ukupan iznos od 200 miliona evra i kojima se obezbeđuje otvaranje najmanje 1000 novih radnih mesta, sredstva se određuju u iznosu od 25% od ukupne visine investicija“.

Dakle, ako je investicija 200 miliona evra, onda država daje 50 miliona evra ili 5,2 milijarde dinara. Ovim novcem mi, građani Srbije, zapravo plaćamo za 1000 radnika poreske obaveze po važećim poreskim stopama u sledećih 28 godina!

Kao da čujem vaše ’auuu’... Pa jeste, i ja kažem auuu... Što bi naš narod rekao, presipanje iz šupljeg u prazno, dajemo novac sa rashodne strane budžeta da bi se u minimalnim količinama vraćao kao poreski prihod na prihodnoj strani budžeta. Zamislite kakve i kolike su ovo dugoročne poreske olakšice - a ministarka finansija o tome ni reči?! Ali, zato je ministarka pri donošenju budžeta primetila da zločesti poslodavci izlaze u susret trudnicama, te im u mesecima pred odlazak na trudničko bolovanje isplaćuju veće plate kako bi imale veće nadoknade tokom bolovanja. Eh, te alave srpske trudnice, izelice nijedne, oštećuju krhki budžet, da je drugo vreme znala bi narodna vlast kako da im doaka...! Šalu na stranu, ovaj slučaj neosnovanog bogaćenja srpskih trudnica u tesnoj saradnji sa nelojalnim poslodavcima (kao da vidim naslov u Kuriru: „Trudnička mafija hara Srbijom!“) na račun budžeta je promptno rešen vanrednim naporima zabrinute ministarke. Bravo za revnosnu ministarku koja je uočila tako krupna budžetska oticanja. Evo mi joj pomažemo da uoči i ove ’sitne’, teško uočljive budžetske rashode o kojima sam maločas govorio.

Pismo o namerama: Za jednu vladu, il’ dve, dali bi sve

Idemo dalje, član 10 Uredbe o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija bavi se kriterijumima za dodelu sredstava investitorima. Pobrojano je 10 stavki, a meni lično najinteresantnija je ona deseta. Ta stavka obaveštava investitore da je jedan od kriterijuma „pismo podrške, odnosno pismo o namerama opštine, odnosno grada kojima se pružaju olakšice i povoljnosti u skladu sa pozitivnim propisima Republike Srbije u koje investitor namerava da ulaže“.

Čuj, pismo o namerama!? Trik koji je preuzet od MMF-a, ali je u našem slučaju veoma interesantan jer ako investitor želi da ostvari svoje pravo on mora prvo da pokuca na vrata lokalnih vlasti. Naime, bez toga može se desiti da ostane bez podsticajnih sredstava, tj. ’poklona’ od strane države. Faktički iz ovoga mogu da se okoriste lokalni političari i da koriste ovaj mehanizam kako bi prikupili političke poene na lokalu.

Čudno da niko nije došao na ideju da formira neku regionalnu partiju. Jeste? Taj onda spada u grupu dobro obaveštenih.

Ne smemo zapostaviti član 13 Uredbe koji se bavi određivanjem komisije za ocenu prijava. Ovaj član u stavu 2 konstatuje da komisiju za ocenu prijava obrazuje ministar nadležan za poslove ekonomije i regionalnog razvoja. Predsednika i jednog člana imenuje ministar za ekonomiju i regionalni razvoj, a ostala tri člana imenuju:

 ministar finansija,

 ministar za Nacionalni investicioni plan, i

 direktor Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza.

I sad, ako bi neko pitao kakav je, suma sumarum, stranački sastav komisije? Pa ne moram sve da vam nacrtam, n’est pas? (Jeste li sigurni da se niko nije setio da formira neku regionalnu partiju?).

Buđenje

Kada sam govorio o Salvadoru Daliju postavio sam pitanje ko je kod nas na dobitku i šta ko plaća i čijim novcima. Ako ste i dalje daleko od odgovora samo nastavite i dalje da pratite Drugi dnevnik RTS-a (i dnevnike drugih reformskih i slobodnih medija), i samo će vam se kasti. Tamo ne samo što ćete pronaći odgovor na to pitanje, nego će vas obavestiti i da su najveći problemi u Srbiji plate zdravstvenih radnika i prosvetnih radnika, pripadnika MUP-a, i naravno penzije. Problem koji su budžetu pravile nestašne trudnice smo na svu sreću rešili. A šta je sa našim silnim novcima koje ministri poklanjaju nazovi investitorima? Pa dobro, ko radi taj i greši. A osim toga, ’katastrofičarima’ i drugim nevernim Tomama treba reći da, prema podacima Zavoda za statistiku, mi zapravo svakim danom živimo sve bolje i bolje (ali kao da ne želimo sebi to da priznamo!). I to naravno zato što Vlada svojom jedinstvenom vizijom, reformskim umećem i svakim dinarom koji pametno ulaže u naše ime doprinosi našem boljem sutra. ’I zato, unesimo novi optimizam u naše živote. Laku noć, naši dragi somnanbulni gledaoci’...

Sliku koja dolazi iz srpskog Ministarstva za istinu kvari samo ton – jer Srbiji krči stomak. Ako ovim tekstom ipak nisam uspeo da vas probudim iz stanja hipnoze, taj krčeći zvuk hoće. Ko ima uši, neka čuje.