SSP između "Kosova" i EU

Takozvano Kosovo i Evropska unija su potpisali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju u Briselu krajem oktobra 2015. godine (dokument potpisali komesar za proširenje Johanes Han i šef diplomatije Federika Mogerini u ime EU, a Isa Mustafa ispred Prištine). „Neimenovani“ izvori srpske državne agencije Tanjug istog dana izneli su sopstveno tumačenje pravne prirode SSP-a.

Prema njima, reč je o ''posebnoj'' vrsti ugovora poput onoga potpisanog između Tajvana i EU. Direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić izjavio je da je Kosovo potpisalo ugovor sa EU, a ne sa državama članicama te organizacije. Konačno, premijer Vučić je istakao da je u ekonomskom smislu ''dobro'' za Srbiju što je Kosovo zaključilo SSP.

Međutim, ove analogije i tvrdnje, najblaže rečeno, nisu bile tačne. EU nema formalne diplomatske i polititičke odnose sa Tajvanom i pridržava se politike ''jedne Kine''.[1] Od 1988. godine interese Brisela na Tajvanu predstavlja Evropska privredna komora, a od 2003. godine Evropska kancelarija za ekonomiju i trgovinu. Interese Brisela na Kosovu zastupaju Kancelarija EU na Kosovu, specijalni predstavnik, Euleks, Kancelarija za vezu EK i brojne ambasade država članica EU.[2] Tajvan je još 1971. godine izgubio status članice UN. Posle toga su Francuska, Nemačka i druge članice EEZ prekinule diplomatske odnose sa Tajvanom. Sve posete zvaničnika Brisela Tajvanu imaju privatni karakter.

Sa druge strane, Kosovo po svaku cenu i uz podršku EU pokušava da postane članica UN i Uneska. Brojne su i česte posete zvaničnika iz EU. Na primer, austrijski predsednik Hajnc Fišer bio je u zvaničnoj poseti Kosovu na sam dan potpisivanja SSP sa EU.

Tajvan je zastupljen u Svetskoj trgovinskog organizaciji, a Kosovo u MMF, Svetskoj banci, Evropskoj banci za obnovu i razvoj. 

Zahvaljujući EU, Kosovo je mnogo ozbiljnije zastupljeno od Tajvana u međunarodnim ekonomskim organizacijama. Tajvan je zastupljen u Svetskoj trgovinskog organizaciji, a Kosovo u MMF, Svetskoj banci, Evropskoj banci za obnovu i razvoj. Tačnije, tekst Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju pokazuje da se radi pre svega o političkom ugovoru. (Zato se stiče utisak da ga srpski premijer nije ni čitao.) Na primer, u preambuli SSP navodi se da će Kosovo i EU voditi ''politički dijalog'' i ističe da će Kosovo i EU graditi bliske političke veze. Drugi deo SSP u potpunosti je posvećen političkim vezama.

Razmatra se i status Kosova. U preambuli SSP-a sa Kosov nalazi se zvezdica/fusnota u kojoj piše i da se status Kosova rešava u skladu sa savetodavnim mišljenjem Međunarodnog suda pravde iz 2010. godine. Ovo je više nego nepovoljno za Srbiju. Savetodavno mišljenje MSP doneto je posle Rezolucije 1244 (lex posterior derogat legi priori). Savetodavno mišljenje MSP iz 2010. godine podržava nezavisnost Kosova i derogira na skandalozan način Rezoluciju 1244.[3]U članu 2 navodi se da zaključivanje SSP ne dovodi do konstituivnog priznanja Kosova kao nezavisne države, posebno kada je reč o pet država članica EU koje ne priznaju tu tvorevinu (Španija, Grčka, Kipar, Rumunija i Slovačka). Jasno je da ovaj član nije donet na zahtev Srbije, već na zahtev manjinskih pet država članica koje se protive nezavisnosti.

Srbija nije ni učestvovala u pregovorima između EU i Kosova. Naprotiv, u Briselskom sporazumu iz 2013. godine Srbija se obavezuje da neće praviti smetnje na evropskim integracijama Kosova, a direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić je to i potvrdio kada je izjavio da Srbija neće sprečavati regionalne, već univerzalne integracije Kosova.

Pošto Kosovo nije međunarodna organizacija, jasno je da ga EU u SSP tretira kao državu.

Međutim, takav stav pet manjinskih država članica neće sprečiti EU da de jure prizna Kosovo. Tačnije, Lisabonski ugovor je na vrhu pravne hijerarhije EU i pet manjinskih država neće moći da blokiraju priznanje Kosova pozivajući se na SSP. Preciznije, prema članu 238 Ugovora o funkcionisanju EU (drugi deo Lisabonskog ugovora), manjina za blokadu odluke Saveta EU mora predstavljati 35 odsto populacije EU. Taj procenat od ukupnog stanovništva Španija, Grčka, Kipar, Rumunija i Slovačka nemaju, već imaju manje od 80 miliona ljudi u EU koja ima oko 500 miliona.

Takođe, u Lisabonskom ugovoru u članu 217 naglašava se da se međunarodni sporazumi zaključuju samo sa međunarodnim organizacijama i državama. To je i opšteprihvaćena definicija subjekta u međunarodnom pravu. Pošto Kosovo nije međunarodna organizacija, jasno je da ga EU u SSP tretira kao državu.

Takođe, EU je tek posle stupanja na snagu Lisabonskog ugovora 2009. godine postala pravno lice. Zato je srpski SSP iz 2008. godine potpisan sa državama članicama, a SSP koji je potpisala Priština 2015. sa EU kao pravnim licem. Podela na fizička i pravna lica je inače od drugostepene važnosti u međunarodnom pravu jer fizička lica ne mogu biti subjekti u ovoj grani prava (samo objekti). Tako da je i ovaj ''argument'' advokata EU u Srbiji o unikalnosti SSP sa Kosovom neprikladan i zastareo sa pravne tačke.

Konačno, SSP ne može biti ''ekonomski'' dobar za Srbiju kao što to tvrdi premijer. Radi se, pre svega, o pravno-politčkom, a ne ekonomskom ugovoru. To pokazuje član 4 SSP, u kojem se Kosovo obavezuje da poštuje međunarodno pravo, i članovi 5 i 8 i 13, koji govore o odnosima sa Srbijom kao ravnopravnom stranom i ''susedom''. Prema članu 6, Kosovo mora da sarađuje sa Haškim tribunalom i Rimskim sudom i da implementira njihove statute u ''domaće'' zakonodavstvo.To su pravne i političke obaveze, a ne ekonomske.

Treće poglavlje je u potpunosti posvećeno regionalnoj prekograničnoj i političkoj saradnji sa državama koje su procesu pridruživanja EU. Zatim od četvrtog poglavlja počinju pretežno političko-ekonomska poglavlja o protoku robe, administraciji državnoj, tranzitu kroz teritoriju i finansijskim i carinskim pravilima, vizama, graničnoj kontroli, izveštajima o napretku, pravima kosovskih ''građana'', kao i implementaciji EU zakonodavstva u ''kosovsko pravo''. Međutim, kada se primeni ciljno ili teleološko tumačenje, jasno je da sve ove odredbe imaju jedan cilj. To je priznanje Kosova kao države u skladu sa tri uslova koje traži međunarodno pravo.

Konačno, SSP ne može biti ''ekonomski'' dobar za Srbiju kao što to tvrdi premijer.

Preciznije, EU u SSP tretira Kosovo kao državu koja ispunjava tri osnovna uslova za priznanje.[4] To su postojano stanovništvo (kosovski građani), teritorija (odredbe o tranzitu i vizama) i suverenost (odredbe o administraciji, carini i kosovskom pravu). Srpske suverenosti, građana i teritorije nema u SSP, uprkos tome što ovi elementi državnosti postoje na terenu posebno na severu KiM.

Dakle, povodom SSP-a i njegovog tumačenja, može se postaviti samo jedno pitanje. Da li se od strane EU radi o de fakto ili de jure priznanju Kosova kao samostalne države?

Sofističko i lukavo pozivanje u fusnoti (zbog protivljenja pet država nezavisnosti) na savetodavno mišljenje MSP iz 2010. o Deklaraciji o nezavisnosti Kosova daje odgovor na ta pitanja. U SSP sa EU pretežu elementi de jure priznanja Kosova.