Švedski radnici u sosu na srpski način

Već decenijama u našoj javnosti vlada opravdano mišljenje o Švedskoj kao o državi socijalne pravde. I pored toga što je Švedska država sa kapitalističkom privredom, institucije su postavljene tako da se trude da zaštite običnog zaposlenog čoveka mnogo više nego što je to slučaj sa drugim evropskim državama, a kamoli onim vanevropskim. Država blagostanja se finansira preko sistema visokih poreza suprotno modelu SAD gde su porezi mahom niski ali je zato slaba i zaštita običnih radnika koji lako tonu u siromaštvo.

Istine radi moramo pomenuti da Švedska ima neke prednosti u odnosu na druge evropske zemlje. Ona je bogata gvozdenom rudom, hidroenergijom i drvnom građom za razliku od nekih drugih evropskih zemalja koje su siromašne prirodnim resursima poput Italije na primer. Isto tako, stanovništvo Švedske je pre mnogih drugih država steklo visok stepen obrazovanja što je pogodovalo razvoju zemlje i njene izvozno orjentisane privrede. Pored toga Švedska je u II svetskom ratu bila neutralna što je poštedelo razaranja koje su druge zemlje pretrpele.

Na žalost Šveđana, i njihova zemlja nije ostala pošteđena izazovima globalizacije. Visoko obrazovanje danas nije ekskluziva Zapadnih zemalja i nekadašnje zemlje Trećeg sveta su puno uložile u obrazovanje svoga stanovništva koje sa svojim niskim nadnicama postaje nepobediva konkurencija Zapadu. Okretanje tržišnom privređivanju je, kao što svi znamo, privuklo kapital u razne zemlje Trećeg sveta a prvenstveno u Kinu.

Čak ni svetski poznati švedski proizvođači automobila poput Volvoa i SAAB-a nisu u stanju da se nose sa globalnim izazovima. Volvo, koji je bio u vlasništvu Forda, prodat je kineskom proizvođaču automobila GEELY[1] za 1,8 milijardi dolara, što je mnogo manje od 6,45 milijardi dolara koliko je Ford platio 1999 god. za isti. Ovo svedoči da se zajedno sa slabljenjem globalne ekonomske i vojne moći SAD kao države paralelno smanjuje moć i velikih korporacija koje imaju sedište u SAD. I pored velikih investicija američkih korporacija u Kini, Indiji i drugim zemljama Trećeg sveta, u ovim državama nastaju domaći giganti poput Geely-ja, Chery-ja, Tate itd. O ovome svedoči i činjenica da je već pomenuti Ford prodao svoje engleske marke Jaguar i Land Rover takođe pomenutom indijskom proizvođaču Tata motors još 2008 godine, na početku ekonomske krize- pogrešno nazvane svetskom ekonomskom krizom a zapravo krizom Zapadnih globalno nekonkurentnih zemalja.

Švedska, kao relativno mala zemlja, i pored svoje doskorašnje razvijenosti postaje poligon na kome se vidi smena globalne moći. Tako su se radnici nekada uglednog SAAB-a našli u situaciji koja neodoljivo podseća na iskustva srpskih preduzeća u neuspelim privatizacijama. SAAB je svojevremeno postao vlasništvo najvećeg američkog proizvođača automobila DŽeneral motors, koji je do pre nekoliko godina bio i najveći svetski proizvođač automobila. Sada je to japanska Tojota. Suočen sa bankrotom 2008. god. GM je primio milijarde dolara pomoći od vlade SAD, koja je konvertovana u državno vlasništvo, pa je tako američka država vlasnik 27% ove kompanije[2]. Uslov za pomoć države je bio očuvanje radnih mesta u SAD. Iz tog razloga je rukovodstvo ove kompanije odlučilo da se oslobodi vlasništva nad SAAB-om jer nije donosio takav profit kao fabrike u Kini na primer, a nije potpadao pod uslove pomoći vlade SAD.

Švedska vlada nije bila voljna da preuzme rukovođenje nad fabrikom ulažući novac poreskih obveznika, smatrajući da nije kompetentna da rukovodi fabrikom automobila[3].

Kao kupac se 2010 godine pojavio mali holandski prozvođač supersportskih automobila Spyker[4] koji je u vlasništvu „kontroverznog“ ruskog biznismena Vladimira Antonova. Kao i u sličnim privatizacijama velikih preduzeća u Srbiji od strane malih privatnih firmi i „kontroverznih“ i nekompetentnih biznismena, i u Švedskoj se dogodio isti scenario još većeg propadanja. Trenutno je SAAB u najvećoj krizi od svog nastanka. Novca nema, dobavljačima se duguje, proizvodnja se smanjivala i u aprilu ove godine je potpuno stala, a radnici mesecima nisu primili plate.[5]

Novi vlasnik pokušava da nađe rešenje uz pomoć nekog partnera sa istoka, ali za sada rešenje nije nađeno a izgleda da Kinezi nisu previše zainteresovani, pa je od kupovine odustala kineska firma Hawtai Motor Group.[6] Pregovori se vode sa drugim kineskim firmama ali bi rešenje, u tom slučaju, bilo selidba proizvodnje na istok što bi opet značilo zatvaranje radnih mesta u Švedskoj.[7] Reč je 4.000 zaposlenih u SAAB-u i još 10.000 zaposlenih kod dobavljača u Švedskoj.

Iako je slučaj SAAB-a ekstreman poput priča iz Srbije, u Švedskoj generalno nastaju teška vremena. Veliki švedski proizvođač privrednih vozila SCANIA smanjuje proizvodnju za 15%.[8] Za sledeću godinu se predviđa smanjenje privrednog rasta[9] dok stopa nezaposlenosti ubrzano raste.[10] I pored toga mnogi Švedski biznismeni su spremni da kapital investiraju u Kinu.[11]

Očigledno je da će za radnike, pa i kapitaliste, sa Zapada doći još teža vremena. Selidba kapitala u treći svet dovela je, pored nastanka snažnih kineskih, indijskih, brazilskih preduzeća, do značajnog porasta standarda stotina miliona ljudi koji su nekada jedva imali i za hranu. Globalizacija se tako ponaša kao nehotični svetski socijalni program i nivelator primanja između bogatih i siromašnih zemalja. Švedska će sve manje moći da priušti za svoje obične ljude, a što se tiče Kine, svi znamo da su nekada periodično masovno umirali od gladi, imali istu plavu odeću i svi vozili bicikle. Sada njihovi apetiti podstiču poskupljenje hrane na svetskom tržištu, oblače se neuporedivo bolje nego nekad a sve manje voze bicikle a sve više automobile. Tako je DŽeneral motors od marta 2010. počeo da prodaje veći broj automobila u Kini nego u SAD.[12] Kina je privrednim razvojem postala novi socijalni raj za veliki deo svog stanovništva.