Vreme sporog tehnološkog napretka pred nama?

Rast privredne aktivnosti zavisi od broja radnika i od toga koliko posla su oni sposobni da urade.[1] Pojednostavljeno, rast proizvodnje (BDP-a) može proisteći iz većeg broja angažovanih radnika ili veće produktivnosti istih. Kako porast zaposlenosti[2], karakterističan za posleratni period, ne samo u Srbiji, nije realno očekivati, rast produktivnosti uposlenih (odnosno proizvodnja po radnom satu) ostaje glavni generator budućeg ekonomskog napretka.

Nažalost, sve je više pokazatelja da se tehnološki progres (kome bazično doprinose inovacije), glavni pokretač rasta produktivnosti rada, značajno usporio. Da li će 21. vek biti sličan 19. stoleću, kada je u pitanju rast produktivnosti ili BDP-a, koji je prosečno iznosio tek oko 1% godišnje?[3] Da li je talas velikih otkrića, koji je komercijalizovan tokom tehnološki ‘sjajnog’ 20. veka, danas neponovljiv u takvom obimu?

Ovo mnogima izgleda kontraintuitivno, jer imaju utisak da živimo u svetu neverovatnih, skoro svakodnevnih, otkrića. U stvari, razlog zašto smo impresionirani relativno skromnim inovacijama našeg vremena je da uzimamo zdravo za gotovo inovacije iz prošlosti.

Ako je tačna pretpostavka o tehnološkom usporavanju, onda imajući u vidu snažan pad nataliteta u većem delu sveta (sa negativnom reperkusijama na regrutovanje novih pripadnika radne snage), te ubrzano starenje populacije (sa pratećim veoma nepovoljnim posledicaima po budžete država i njihove javne dugove), možemo očekivati dramatično usporavanje rasta BDP-a u decenijama pred nama. Jednostavno rečeno, (niske) stope rasta u evrozoni, SAD, Japanu ili Srbiji tokom postrecesionog perioda (nakon 2009), mogu postati naša ‘nova normalnost’. U stvari, možda je pred nama ‘sekularna (vekovna) stagnacija’, kako bi to američki ekonomista Lari Samers rekao.[4]

Dramatično usporavanje produktivnosti rada

Ipak, možda će se Srbija relativno lako privići na sve izvesnije usporavanje ekonomskog rasta na globalnom nivou. Naša zemlja se posle stagnacije 80-ih, ekonomskog kraha 90-ih, početka oporavka od 2000. do Velike recesije 2008-09, suočava sa faktičkim odsustvom rasta nakon toga (stopa prosečnog rasta domaćeg BDP-a iznosi tek 0,3% u razdoblju 2009-2015). Srednjoročne perspektive nisu sjajne (Ministarstvo finansija RS predviđa da će rast 2016. biti 1,5%, a 2017. 2%, te narednih godina oko 3%[5]). Ono što više zabrinjava je da bi sve jasniji znaci da je tehnološki progres znatno usporio, i to već od početka ovog veka, mogli da znače da ni dugoročne perspektive privrede Srbije nisu obećavajuće. Ako je utešno, ovo važi za čitavu planetu. 

Istina, značajniji rast produktivnosti može se ostvariti kroz usvajanje pristupa koji su već bili uspešni na drugom mestu, sa novim tehnološkim, operativnih i poslovnim inovacijama (npr. u maloprodaji, u proizvodnji hrane kroz poboljšanje efikasnosti preko mehanizacije poljoprivrede, kroz inovacije u zdravstvu).

Ekonomista Robert Gordon, doajen skepticizma, istakao je da prosečni godišnji rast američke proizvodnje po radniku iznosio 2,33% 1891-1972. Između 1972. i 1996. rast je bio 1,4%, da bi pao na 1,3% u periodu 2004-2012. U 2013 i 2014. rast produktivnosti rada bio je po 0,5%.[6] Izuzetak je samo period počevši od 1997, koji se završio 2003, kada je internet, e-mail i e-trgovina imala snažniji uticaj.[7]

Ako je ovo usporavanje produktivnosti rada rezultat trajnog zastoja u tehnološkom progresu i inovativnosti u SAD, odnosno ako je počelo znatno pre recesije, to bi značilo da su visoke stope rasta produktivnosti prošlost. To opet ukazuje da je potencijalni rast privrede smanjen. S ovim su saglasne i procene američke centralne banke da je dugoročni potencijalni rast privrede tek 2% do 2,3%.[8] 

Moguće da su tzv. "tehno-optimisti" u pravu, odnosno da je "potrošački višak" koji stvaraju digitalni proizvodi, odnosno razlika između cene i vrednosti roba i usluga za potrošače, velika i da je rast produktivnosti potcenjen (npr. cena kompjutera ili automobila danas je slična ceni od pre deceniju, iako su njihove performanse neuporedivo bolje). Međutim, to nije ništa novo, jer se isto dešavalo od 19. veka (npr. prelazak u svet sa telefonima ili automobilima). To ukazuje da iako je rast produktivnosti možda realno veći, usporavanje njegovog rasta uopšte nije sporno.

Druga industrijska revolucija, koja se odigrala od 1870. do početka 20. stoleća podrazumevala je, pored ostalog: elektrifikaciju, motor sa unutrašnjim sagorevanjem, revoluciju u hemijskoj industriji… Tehnologije uvedene krajem 19. veka učinile su da imamo decenijama visok rast produktivnosti. One su takođe bile glavni uzrok snažnih društvenih i ekonomskih promena.[9] Pad smrtnosti dece je sigurno najkorisnija društvena promena u poslednja dva veka, koja je oslobodila žene tereta, traume i opasnosti od čestih trudnoća. Broj završenih srednjoškolaca u SAD, koji su činili manje od desetine mladih 1900. dostigao je približno 80% 1970, i bio je jedan od glavnih pokretača ekonomskog rasta u 20. veku. Ovo važi i za ulazak žena u radnu snagu, što je fenomen nakon Drugog svetskog rata, koji se prirodno ne može ponoviti (jer npr. sada ne mogu ući deca u radnu snagu).

Tzv. "Treća industrijska revolucija" (računari, mobilne telekomunikacije, internet, e-commerce) je već relativno stara (oko dve decenije). Indikativno je da su transportna sredstva i njihova brzina u suštini isti kao što su bili pre pola veka. Dominantan komercijalni izvor energije ostaje sagorevanje fosilnih goriva (iako je freking važan, on se ne može porediti sa otvaranjem naftnog doba u poznom 19. veku). "Tri de" štampa je tržišna niša koje je mnogima zabava, ali malo verovatno da će izazvati revoluciju u proizvodnji. Isto važi i za automobile bez vozača, koji će biti biti mnogo manja promena nego što su bili automobili sami.

Jednostavno, postizanje rasta produktivnosti rada od 2% postaje mnogo veći izazov nego što je bio u prošlosti. Udeo ukupne proizvodnje od sektora sa najbržim rastom produktivnosti ima tendenciju da opada tokom vremena, dok je učešće sektora u kojima je rast produktivnosti sporiji ima tendenciju da raste. Moguće je i da će rast produktivnosti suštinski nestati, jer ekonomski doprinos sektora gde je on najbrži će postati mali. Npr. podizanje produktivnosti u industriji je od mnogo manjeg značaja danas, kada ona generiše tek osminu američkog BDP-a. S druge strane, podizanje produktivnosti u brizi za nemoćne i starije osobe je teško (ako ne i nemoguće), a te vrste usluga čine sve veći deo BDP-a.

Informaciona revolucija se poklopila, a u izvesnoj meri i izazvala, negativne ekonomske trendove: stagnaciju medijalnih realnih dohodaka, rast dugoročne nezaposlenosti, nepravedniju raspodelu dohotka između rada i kapitala, te porast nejednakost prihoda od rada.[10] Porast značaja informacionih tehnologija je podstakao globalizaciju (npr. lakše je organizovati globalne lance snabdevanja), što je posebno uticalo na snažan napredak Kine i Indije (koja se pojavila kao značajan izvoznik tehnoloških usluga).[11]

Ono što danas imamo je dakle kombinacija slabog rasta i značajnog povećanja nejednakosti. Rezultat svega ovoga može biti mala manjina velikih pobednika i veliki broj gubitnika. Ali, takav ishod bi bio izbor, a ne sudbina. "Tehno-feudalizam" nije neizbežan rezultat. Sama tehnologija ne diktira rezultate. To rade političke i intelektualne elite, koje nisu nužno naklonjene interesima kapitalista. U stvari, možda će upravo digitalna revolucija, koja nije dala snažan podsticaj rastu ukupne produktivnosti, zbog velikog značaja društvenih mreža biti katalizator društvenih promena koje bi vodile ka većoj redistribuciji.

Kretanje produktivnosti rada u Srbiji

Sve do osamdesetih rast broja zaposlenih u Srbiji bio je veoma snažan; npr. skoro je učetvorostručen broj radnika u nepoljoprivrednom sektoru Srbije između 1950. i 1989! Indikativno je da je broj radnika u srpskoj industriji (pored prerađivačke industrije, uključena je energetika i rudarstvo) sredinom 2015. tek oko 350 hiljada, koliko je iznosio i krajem 50-ih.[12]

U periodu 1955-2011. Srbija je ostvarila skroman rast BDP od 2,3% prosečno godišnje, uz rast zaposlenosti od 1,6% i rast produktivnosti rada od samo 0,7% prosečno godišnje. Relativno brz posleratni ekonomski razvoj postignut je industrijalizacijom i elektrifikacijom. Već početkom šesdesetih godina udeo industrije u BDP-u je nadmašio udeo poljoprivrede, a ne mnogo kasnije i broj radnika premašio je broj seljaka. U drugoj polovini 50-ih, pri stopi rasta BDP-a od 9,1%, zaposlenost je rasla po fantastičnoj stopi od 7,4%. Produktivnost rada je rasla po skromnoj stopi (1,6%) uprkos činjenici da se radilo o velikim kapitalno-intenzivnim investicijama.

Tokom 60-ih stopa rasta produktivnosti je udvostručena, ali je cena za njeno povećanje bila rast nezaposlenosti, uz pad stope rasta zapošljavanja na 2,9%. Sedamdesetih je ubrzano zapošljavanje, uz usporavanje rasta produktivnosti, a sve ovo su pratila velika investiciona ulaganja finansirana spoljnim zaduživanjem. Nemogućnost da se nastavi sa zaduživanjem, tačnije potreba da se servisira postojeći nivo duga uticala je na pad uvoza, a preko pada uvoza i na pad standarda građana, kao i uvozno-zavisnih aktivnosti. Pri prosečnom smanjivanju BDP-a od 0,3% broj zaposlenih lica je povećavan po 1,4% prosečno godišnje, te je produktivnost rada smanjivana po 1,7% godišnje tokom 80-ih (te su gomilani su viškovi radnika po preduzećima).

Mnogo ozbiljniji problem nastao je sa padom ekonomske aktivnosti tokom devedesetih godina, a 1993. posebno: u kratkom roku je došlo do obrušavanja ekonomskih aktivnosti koje nije bilo praćeno otpuštanjem novostvorenih viškova zaposlenih. Tokom 90-ih zaposlenost je smanjivana po stopi od 1,1%. Višak zaposlenih, pod pretpostavkom da je nakon 1980. produktivnost rada imala prosečnu godišnju stopu rasta od 2%, je već 1989. bio oko 600 hiljada, da bi dostigao maksimum 1993. (1,5 miliona), te da bi 2000. završili sa viškom zaposlenih od 1,4 miliona lica.

Nakon 2000. ostvaren je prosečan rast BDP-a od oko 3% godišnje, što je pri smanjivanju broja zaposlenih od 1,6% uticalo na izuzetno visok rast produktivnosti od 4,8% godišnje (od 2000. do 2008. prosečan rast produktivnosti iznosio je 5,5%). Rast produktivnosti u domaćoj prerađivačkoj industriji u poslednjih deceniju i po je iznosio preko 100% kumulativno, ali je bio posledica pada zaposlenosti, a ne rasta proizvodnje.

U 2011. u odnosu na 1980, BDP je bio manji za 29,3%, zaposlenost za 13,5%, a produktivnost rada za 18,4%. Nivo BDP-a bio je uporediv je sa nivoom iz 1974, zaposlenost sa 1976, a produktivnost rada sa 1970. Tokom 2012-15. nije se desila bitnija promena (kumulativno BDP je opao za skoro 2%, zaposlenost se blago smanjuje iz godine u godinu, dok produktivnost rada minimalno raste), tako ‘da smo i dalje u ranim 70-im’.

Na nivou cele privrede produktivnost rada u Srbiji je povećana za 66,7% u periodu 2000-2012, što daje izuzetno visoku prosečnu godišnju stopu rasta od 4,3%. Nažalost, ona je posledica izuzetno niske produktivnosti iz 2000. i otpuštanja radnika. Pad broja zaposlenih bio je 17,4% (a rast BDP 37,6%). Ukoliko u ukupan broj zaposlenih unesemo i procenjeni broj individualnih poljoprivrednika, koji je prema podacima UNCTAD-a smanjen sa 957 na 563 hiljade, dolazimo do smanjenja broja zaposlenih lica za četvrtinu i rasta ukupne produktivnosti rada za čak 83% (5,2% prosečno godišnje).

Ono što je interesantno je da je rast produktivnosti, meren promenom BDP-a po zaposlenom, u Srbiji bio znatno brži nego u bilo kojoj razvijenoj zemlji tokom krize. Pri padu broja zaposlenih za 18%, i rastu BDP-a u tekućim dolarima po kupovnoj snazi za 14,5%, BDP po zaposlenom je od 2008. do 2012. u Srbiji povećan za 39,8%, dok je najveći rast među razvijenim zemljama bio u Španiji (plus od 18,3%). Najbrži rast produktivnosti je imao kao posledicu povećanje srpske produktivnosti sa 32,9% prosečne u razvijenim zemljama 2008, na 41,9% 2012. (u 2002. Srbija je imala tačno četvrtinu prosečne produktivnosti u razvijenim zemljama).[13]

Ako posmatramo podatke za 2011. godine (BDP po kupovnoj moći) Srbija ima oko 37 hiljada dolara godišnje po zaposlenom i nižu produktivnost rada ostvaruju samo u Makedoniji i Albaniji u Evropi. BiH i Crna Gora su neznatno iznad Srbije po ovom pokazatelju, Hrvatska je bila bolja za preko 50%, a Slovenija za 70%.

Sumorne perspektive Srbije

U Srbiji je produktivnost rada snažno rasla nakon 2000, i to najvećim delom zahvaljući padu broj zaposlenih, pa tek rastu BDP-a. Tokom Velike recesije (2008-09) pad zaposlenih, i pored pada BDP, uticao je na dalji rast produktivnosti (BDP po zaposlenom je rastao). Produktivnost rada je posebno intezivno rasla 2004. (skoro 14%) i 2010. (blizu 11%). U 2012. produktivnost rada je bila veća za čak 72% u odnosu na 2002. Tokom 2013, 2014 i 2015. BDP je blago pao u kumulativu, dok se zaposlenost nešto brže smanjivala, što ukazuje da se produktivnost rada sporije povećala. Generalno, ključ rasta produktivnosti bio je u otpuštanju radnika, koje su imali dobrim delom fiktivne poslove.

Srbija ima nepovoljniju demografsku strukturu, nepovoljniju i od industrijski razvijenih zemalja. Udeo radne snage snažno pada, dok se istovremeno smanjuje i ukupna populacija, i to za pola procenta godišnje u proseku. Ono što bi moglo da pogura domaću produktivnost je sve manja raspoloživost radne snage, koja će doći do izražaja 20-ih godina ovoga veka, kada će stopa nezaposlenosti izvesno pasti ispod proseka EU, pod uslovom da Srbija ostvari skroman prosečni privredni rast od 1% do 2% godišnje.   

Kako se Srbija suočava sa padom raspoloživih ljudi u radnom dobu (zbog negativnog prirodnog priraštaja i emigracije), u odsustvu imigracije, ostaju nam dve mogućnosti za privredni rast. Prva je da se poveća broj zaposlenih, što je nerealno, a druga je rast produktivnosti. Sprovođenje tzv. strukturnih reformi tokom 2015. i 2016. će dodatno podstaći rat produktivnosti, na uštrb radnika koji će izgubiti posao. Naime, u nešto preko 500 preduzeća kojima se sprema bankrotstvo uposleno je 92 hiljade radnika, od kojih bi oko desetina mogla da sačuva posao. Ne treba biti mnogo razborit pa uočiti da će minimalno smanjivanje privredne aktivnosti, uz otpuštanje oko 80 hiljada zaposlenih, na papiru doneti značajan rast produktivnosti, kao što je to bilo u prvih osam godina ovoga veka.

***

Zlatno doba je završeno

Mnoga od najvećih kulturnih i tehnoloških dostignuća dogodili su se između 1945. i 1971, tokom ‘Golden Quarter’. Progres usporava, a jedno od objašnjenja je da zlatno doba je jednostavno rezultat ekonomskog rasta, odnosno tehnološkog uspona usled Drugog svetskog rata. Ipak, penicilin, mlazni motor, nuklearna bomba su bili u fazi razvoja pre rata. Izvesno, sukobi podstiču inovacije, i Hladni rat je odigrao svoju ulogu. [14]

Cowen (2011) tvrdi da je napredak usporio jer je "nisko-viseće voće' već ubrano. Dakle, plodovi neiskorišćenog zemljišta, masovnog obrazovanja, kapitalizacija naučnih otkrića iz 19. veka se već desila. Prelazak iz aviona 30-ih do mlaznih 60-ih je bio lakši nego od današnjeg aviona na neki poput novog Concorda. Apollo gotovo sigurno ne bi mogao da se dogodi danas, zbog visokog rizika po bezbednost, a i Boing je preuzeo ogroman rizik kada je razvio 747 šezdesetih, kome je od modela do komercijalizacije trebalo samo pet godina. [15]

I Nobelovac Krugman (2009) primećuje da tempo promena usporava iz generacije u generaciju.[16] Na usporavanje tehnološkog progresa jasno ukazuju sve sporije stope rasta produktivnosti rada u najrazvijenijim zemljama nakon 1960.