Zašto je Zapad razvijen a mi ne?

Zapad retoriku nameće drugima, dok sami rade nešto sasvim drugo, gde teorije nemaju mnogo uticaja na praktičnu politiku. Dakle, bogate države imaju tendenciju da siromašnima nameću teorije koje oni same ne koriste, niti su ikada koristile.

Erik Reinert, u svojoj kultnoj knjizi Globalna ekonomija - Kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju siromašniji, na dosta zanimljiv način raksrinkava mnoge ekonomske dogme današnjice. Radi se o tezama (naučnim paradigmama) koja smo pounutrašnjili i kojima objašnjavamo svet oko nas a tiču se ekonomije. Stvar ne bi bila problematična da upravo na taj način ne pomažemo sebi da ostanemo zarobljeni u krugu siromaštva.

Posle čitanja ove knjige nameće se pitanje da li Srbija može postati bogata ako počne da ponavlja iskustva, a ne preporuke bogatih? Nažalost, i precizna spoznaja naših problema kao i rad u skladu sa iskustvima bogatih zemalja možda nas neće izvući iz privrednog zaostajanja. Npr. ako aktivnije počnemo da štitimo pojedine delatnosti naše privrede, kao su to radile sve danas bogate zemlje, Srbija bi se verovatno našla pod tihim sankcijama.^[1] Pored toga, mi nemamo mogućnost da koristimo resurse drugih, a svoje praktično nemamo (radna snaga nam nije tako kvalifikovana i inovativna kao što često mislimo, dok ozbiljnijim mineralnim bogatstvima, koje bismo mogli da izvozimo, ne raspolažemo). Srbija bi u slučaju protekcionističke, odnosno aktivne razvojne, politike mogla biti prilično izolovana (i sa zapada i sa istoka), bez dotoka tehnologije i skupim kreditima.^[2] Dakle, alternativna ekonomska politika, koja bi se svodila na premisu ne radi šta zapadnjaci pričaju već radi šta zapadnjaci rade, vrlo je rizična solucija. Zato nije i čudno da je skoro nijedna zemlja nije uspešno primenila. Ima izuzetaka, to su države koje su tokom Hladnog rata bile strateški važni saveznici SAD: Japan, Južna Koreja, Tajvan ili Zapadna Nemačka. Šta je bio recept za uspeh ovih, pa i svih bogatih, zemalja? Industrija i samo industrija.^[3] Naravno, sa naprednim tehnologijama, čiji izvoz nije zabranjivan kao što je to radila Engleska u 17, 18. i 19 veku^[4] ili SAD u odnosu na zemlje Varšavskog pakta od kraja 40-ih do kraja 80-ih.^[5]

Kina je verovatno jedini izuzetak^[6]. Najmnogoljudnija zemlja uspela je da privuče obilne strane investicije u poslednje tri decenije, da svojim tvrdim stavom usmerava te investicije uglavnom u industriju, da razvije jaku nauku okrenutu prema privredi. Najmogoljudnija zemlja je uspela da spreči lak ulazak stranaca u delatnosti koje ne mogu da pokrenu razvoj zemlje, a mogu lako da izvuku profit, kao što su maloprodaja, telekomunikacije ili finansije (samo 3% bankarskog sektora drže stranci). Ono što ima Kina a nemaju mnoge države koja bi da ponove njen uspeh je ogromno tržište, i samim tim ekonomija obima, najbolji proizvodni i distributivni lanci na 'jednom mestu', jaka država (odnosno nepokolebljiva elita i moćna oružana sila), i spremnost da se po svaku cenu dođe do napredne tehnologije (to je radio SSSR, kao i Francuska i Nemačka tokom 18 i 19. veka, a ekonomska špijunaža cveta širom sveta i danas). Pored toga, spremnost i sposobnost da se štedi dve petine nacionalnog dohotka, odnosno da se investira duplo više nego što je svetski prosek, pokazuje neverovatnu mogućnost odricanja kineskog naroda zarad budućnosti (kineske projekcije su da će ta zemlja biti svetski hegemon 2049.)

Slučaj Srbija

Osnovni zaključak jedne nove ekonomske studije veoma je važan za Srbiju. Naime, u istraživanju Comina i Mestieria iz maja 2013. pokazuje se da je put za smanjivanje nejednakosti u privrednoj razvijenosti među državama masovno i brzo uvođenje novih tehnologija u siromašne ili srednje razvijene zemlje. Naravno, teško da bilo ko intuitivno nije bio svestan ovog zaključka, ali barem se naučno potvrđuje potreba za privlačenjem stranih investicija, jer do sofisticirane opreme i prenošenja znanja za njeno korišćenje teško da možemo doći na drugi način. Studija je obuhvatila dva poslednja stoleća. Na samom početku 19. veka, kada se stvara moderna srpska država, zemlje zapada Evrope bile su tek 90% bogatije nego ostatak sveta. Do 2000. postojeća razlika u dohotku po stanovniku je učetvorostručena.

Već je poznato da je rast produktivnosti ključ za ekonomski uspon. Porast produktivnosti može biti rezultat brzog usvajanja novih tehnologija, tj. što manjeg zaostatka između npr. otkrivanja naizmenične višefazne struje (Tesla) i masovne elektrifikacije (trebalo je preko tri decenije u SAD). Pored toga, ako neka zemlja intenzivno usvaja nove tehnologije (i samim tim veći broj radnika radi na savremenim mašinama), što bi značilo npr. masovnu industrijalizaciju, to će dodatno ubrzati rast produktivnosti. U pomenutom radu identifikovano je vreme uvođenja 25 najvažnijh otkrića, odnosno tehnologija u poslednja dva veka u 132 zemlje. Studija pokazuje da se razlika u vremenu koje je potrebno da se uvede nova tehnologija smanjivala u korist siromašnijih zemalja (npr. upotreba kompjutera danas je i u Srbiji rasprostranjena), ali i da se razlika u masovnosti uvođenja nove tehnologije povećavala u korist bogatih država. Tako su bogate zemlje 1900. dostigle godišnji rast produktivnosti od 2%, dok je zemljama u razvoju za to bilo potrebno još jedno stoleće. Dakle, prvo su razvijene zemlje znatno brže usvajale nove tehnologije tokom 19. veka, da bi tokom 20. stoleća intenzivnijim uvođenjem novih tehnologija (masovnom industrijalizacijom) dodatno povećale razliku u rastu produktivnosti i time dohodak po stanovniku.

Zaključci za Srbiju se sami nameću: koren našeg zaostajanja leži u 19. veku (i ranije), u kojem je Srbija ostvarila vrlo spor ekonomski napredak (oko 1900. imali smo tek nekoliko desetina fabrika). I tokom dobrog dela 20. veka obim uvođenja novih tehnologija nije bio kao na Zapadu, što je dodatno produbljivalo naše zaostajanje. Periodi, kao što su 20-e, druga polovina 30-ih, te 50-e, 60-e i 70-e bili su vreme industrijalizacije, ali su prekratko trajali. 

Dakle, fokus se mora staviti na industriju, posebno onu sa srednje i visoko intenzivnom tehnologijom, ako se želi smanjiti ili barem održati zaostajanje u odnosu na Zapad (to je ključ za rast produktivnosti). Mogućnost za rast produktivnosti u agraru ili uslugama je mnogo manja nego u industriji. Dakle, potrebne su nam strane direktne investicije u tehnološki intenzivne grane.

Međutim, stvar otežava to što se stvari koje jesu bitne ali nisu suštinske za objašnjenje naših ekonomskih problema u (stručnoj) javnosti predimenzioniraju. Npr. potencira se da smo siromašni zbog korupcije, iako je ona u Srbiji prosečna u odnosu na nivo razvoja. Naglašava se da je ogroman problem nedostatak 'sistema', iako nema zemlje koja je prvo ustanovila efikasne institucije pa postala bogata.

Limiti domaće ekonomije

Optimisti su verovali i da će se stope rasta nakon pada 2009. brzo vratiti na nivo pre krize. Procenjivalo se da će se ekonomija vratiti na dugoročni potencijalni nivo proizvodne aktivnosti zahvaljujući obilnoj ponudi (visoko kvalifikovanog?) rada i kapitala (po osnovu očekivanih snažnih priliva stranih investicija). Obnovljeni rast trebalo je da obori nezaposlenost (a desilo sa da broj onih koji rade padne za preko pola miliona).

Šta se desilo? Nezaposlenost je konstantno rasla i sa 14% 2007. se približila cifri od 25%, pa potom blago padala usled boljeg statistističkog obuhvata i demografskog sloma. Inflacija je opadala u poslednje dve godine i dostigla više nego poluvekovni minimum od 1,3% u junu 2014, da bi u aprilu 2015. još uvek bila na niskih 1,8% (očekuje se ubrzavanje u drugoj polovini 2015). Ekonomski rast, posle skromnog i što je važnije uslugama ’’guranog’’, proseka od 5% 2000-2008, bio je minimalan 2010. i 2011 (1% i 1,6%), potom je pad 2012. bio 'ispeglan' rastom 2013., da bi 2014. bili u minusu (-1,8%), a ove optimistično na nuli. Ovako niske stope rasta karakterišu ekonomije sa punom zaposlenošću, a ne one koje se oporavljaju od snažnog pada i imaju puno ljudi na birou rada.

Postoji jedno vrlo obeshrabrujuće objašnjenje za ova događanja. Duga kriza u kojoj se zemlja nalazi (praktično tri i po decenije) je verovatno za duži rok smanjila produktivni kapacitet srpske ekonomije (izgubljene je nekoliko tehnoloških generacija). To bi značilo da je tzv. gep (jaz) između tekućeg BDP i njegovog potencijalnog nivoa mnogo manji nego što se obično smatra. Naime, možda je trenutni nivo zaposlenosti u Srbiji čak prevelik. Npr. oko 90 hiljada ljudi radi u preduzećima koja su pred stečajem i opstaju zahvaljujući subvencijama, dok je teško naći državna preduzeća gde nema viškova radnika.

Studije ukazuju da nezaposlenost u SAD pada zato što je sve manje ljudi sposobnih i spremnih da rade (duže studiranje, rani odlazak u penziju, sklonost korišćenju privilegija za socijalno ugrožene). SAD će biti suočene sa relativno niskim rastom i narednih godina, na šta ukazuje i pad potencijalne stope rasta na 1,75%-2% sa preko 3,5% 1990-ih. Moguće je da Srbiju čeka slično i da će upravo pad populacije učiniti da se nezaposlenost značajnije ne poveća u narednim godinama. Mogućnosti za rast BDP, koji ne može biti podstaknut domaćom potrošnjom usled fiskalne konsolidacije, već investicijama i izvozom, odnosno inovacijama i preduzetništvom, su ograničene. Naime, teško je očekivati neki investicioni zamah niti izvozni prodor, ili tehnološka ili organizaciona unapređenja u zemlji gladnoj kapitala, resursa i kvalifikovanog kadra kakva je Srbija.

Odgovor na čuveno pitanje zašto smo ekonomski pri samom dnu Evrope treba tražiti u istorijskom legatu, a zaostajanje i za susedima uzrokovano je razornim posledicama politike 1990-ih. Naime, raspad tržišta bivše SFRJ i (dobrim delom) gubitak tog, kao i nisko zahtevnog, tržišta SEV-a, sankcije tj. izolacija, te bombardovanje Srbije, su ključni faktori koji su prepolovili nivo naše privredne aktivnosti. Tranzicionu recesiju imale su i Bugarska, Rumunija, Makedonija, Mađarska, dok je Hrvatska imala i rat, ali su te zemlje već u drugoj polovini 90-ih imale značajan rast BDP.^[7] Kasnija Velika recesija, od 2008., uticala je slično na sve posmatrane zemlje.

Nije sporno da imamo problem sa relativno nepovoljnim privrednim ambijentom, kao i da su činjene greške u ekonomskoj politici, ali to je bio slučaj i sa ostalim zemljama u tranziciji. Naime, ubedljiva većina empirijskih istraživanja u kojima se ispituju rezultati privatizacije u Centralnoj i Istočnoj Evropi ukazuju da je privatizacija pozitivno ili neutralno uticala na zaposlenost (Estrin, Hanousek, Kocenda & Svejnar, 2007). Srbija je primenjivala slične metode privatizacije kao i te zemlje. Dakle, ekonomski kolaps 90-ih doveo je do zaostajanja Srbije, koje se u prvih 15 godina ovog stoleća nije bitnije ni povećalo ni smanjilo. Tokom famoznih 90-ih praktično je izgubljeno skoro 900 hiljada radnih mesta. Formalizovanje ovih gubitaka vrši se nakon 2000., i još uvek nije završeno.

Podaci MMF (2015) ukazuju da je procenjeni BDP po kupovnoj moći za 2015. za prosečnog građanina Srbije od 13380 tekućih dolara dvostruko niži od BDP prosečnog Grka i tri puta manji od istog indikatora za Francuze (dok je kod Nemaca 46895 dolara). Slabije smo kotirani i od Makedonije (13955), znatno lošije od Bugarske (18326), Crne Gore (15805), Rumunije (20526), Hrvatske (21169). Ako uzmemo u obzir i verovatnu potcenjenost našeg BDP za desetinu, razlika ostaje velika.

Šta činiti?

Postavlja se pitanje šta činiti. Odgovor je neoriginalan: ponavljati iskustva onih koji su uspeli, u meri u kojoj ličimo na njih, i koliko nam to okolnosti dozvole.

Ako je put razvoja mnogih zemalja poput Koreje ili Tajvana vodio putem depresiranja valute, centralna banka bi barem mogla da pokuša nešto slično. Ako je podsticanje prerađivačke industrije bio uslov bez koga niko nije ostvario privredni rast i naša vlada bi morala naći zaobilazne načine da to radi, koliko joj dozvole, naravno. Ako je na bilo koji legalan način moguće supstituisati uvoz, takve aktivnosti bi ljudi u čijoj je nadležnosti data materija trebalo da podstaknu. Ako bez priliva modernih tehnologija nema izvozno orijentisane, odnosno uspešne privrede, jasno je da moramo takve investitore nagraditi da dođu. Pre svega zbog toga inostrane izvozno orijentisane kompanije (uglavnom sa Zapada) imaju već osvojena tržišta ("koja uspešno brane"), te da je bez njihove logistike, distribucije i marketinga teško ostvariti prohodnost na strana tržišta. Ako su strana ulaganja u maloprodaju, usluge, bankarstvo i osiguranje, najčešće neproduktivna za domaću ekonomiju, takve investiture ne bi trebalo dočekivati kao one koji donose izvozno orijentisane poslove u prerađivačkoj industriji.

Jednom rečju, i pored teških zadatih okolnosti, kreatori ekonomske politike mogu naći načine da ublaže našu slabu pregovaračku poziciju u globalnim okvirima. Pitanje je samo da li oni znaju kako ili su pak mnogi podstaknuti da ostanu nezapitani. Verovatno oboje.