Bertran Badre: Globalizacija je mrtva, ali „planetarizacija“ tek treba da se rodi

 U novembru 1985. godine, tokom svog prvog samita u Ženevi, američki predsednik Ronald Regan i sovjetski predsednik Mihail Gorbačov su se izvukli sa zvaničnog sastanka kako bi razgovarali u četiri oka.

Tek godinama kasnije saznali smo o čemu su razgovarali. Gorbačov je rekao voditelju Čarliju Rouzu da mu je Regan postavio zapanjujuće pitanje: „Šta biste uradili ako bi Sjedinjene Države iznenada napao neko iz svemira? Da li biste nam pomogli?“ Gorbačov je odgovorio: „Nema sumnje u to“, na šta je Regan odgovorio: „I mi.“

Iako su dve supersile bile u trci u nuklearnom naoružanju i gledale jedna drugu preko Evrope, i dalje su mogle da zamisle ujedinjenje protiv zajedničke egzistencijalne pretnje.

Četiri decenije kasnije, čovečanstvo se nalazi u još jednoj trci u naoružanju. Stokholmski međunarodni institut za istraživanje mira izveštava da su globalni izdaci za odbranu dostigli rekordnih 2,7 biliona dolara u 2024. godini – što je povećanje od 9,4 odsto prilagođeno inflaciji u odnosu na prethodnu godinu.

Nakon devet uzastopnih godina takvog povećanja izdataka, ovaj porast je bez presedana od kraja Hladnog rata, sa malo naznaka da će se usporiti.

Desetine zemalja šire svoje vojske, a sve više vlada preuzima dugoročne obaveze da povećaju svoje odbrambene budžete.

Razlozi su brojni, a neki su razumljivi. Pored ruskog rata u Ukrajini, postoje rastuće tenzije u Istočnoj Aziji i na Bliskom istoku, kao i ranjivosti u sajber-prostoru i svemiru.

Ali još fundamentalnije, ova eskalacija odražava kolaps globalizacije kakvu smo poznavali – što znači poretka zasnovanog na pravilima usidrenog u multilateralizmu, otvorenoj trgovini i međunarodnoj saradnji.

Lako je zaboraviti koliko je raspoloženje bilo drugačije pre samo deset godina. Godine 2015. na vrhuncu najnovijeg talasa globalizacije, svetski lideri su postigli tri značajna sporazuma: Akcionu agendu iz Adis Abebe o finansiranju razvoja, Ciljeve održivog razvoja Ujedinjenih nacija i Pariski sporazum o klimi.

Kineski predsednik Si Đinping i predsednik SAD Barak Obama rukovali su se u Vašingtonu, signalizirajući – barem mnogim posmatračima – da je nova era održive, inkluzivne i otporne globalizacije na pragu.

Ali, rezultirajući optimizam pokazao se kratkotrajnim. U roku od nekoliko godina, trgovinski ratovi, nacionalistička i nativistička politika i geopolitička rivalstva potkopala su prethodni konsenzus. Danas, carine, subvencije, industrijske politike, izbegličke krize i nova trka u naoružanju svedoče o svetu u kome je saradnja izgubila svoj sjaj.

Kako tvrdi francuski istoričar Arno Oren, teza o „kraju istorije“ ustupila je mesto svetu koji se ponovo shvata kao konačan – kao pita koju treba podeliti, a ne proširiti. Prema ovom načinu razmišljanja, ono što je moje je moje, a ono što je tvoje je predmet pregovora. Ali egzistencijalne pretnje koje su inspirisale Reganov misaoni eksperiment su i dalje tu i hitnije su nego ikad.

Klimatske promene, kolaps ekosistema i sve veće društvene nejednakosti ugrožavaju sve nas. One su temeljno dokumentovane, njihove posledice su već vidljive, a strategije za suočavanje sa njima su razrađene u bezbrojnim političkim dokumentima i izveštajima stručnjaka.

Pa ipak, one se stalno tretiraju kao sekundarne u odnosu na neposredni strah od agresije suseda ili rivala. Budući istoričari – ako profesija još uvek postoji – pitaće se zašto je sredinom 2020-ih Homo sapiens uložio neviđene resurse u pripremu za međusobnu borbu, dok je zanemarivao kolektivnu akciju protiv očiglednih planetarnih pretnji. Iznosi o kojima je reč su zapanjujući.

Skoro tri biliona dolara koji se godišnje posvećuju odbrani mogli bi da pokriju značajan deo investicija potrebnih za dekarbonizaciju naših ekonomija, prilagođavanje klimatskim promenama i očuvanje biodiverziteta.

Umesto da proširimo kooperativnu logiku globalizacije na planetarni opstanak, mi je reinženjeriramo zidovima, cafrrinama i oružjem.

Nazovimo to „globalizacijom bodljikave žice“. Čovečanstvo će ostati međuzavisno, ali odnosi neće biti upravljani zajedničkim institucijama već kroz sfere uticaja. U međuvremenu, planeta će nestati iz političke svesti. Kao što je Sofokle upozoravao: „Zlo ponekad može izgledati dobro onome čiji um bogovi vode u propast.“

Ludo je biti opsednut relativnom geopolitičkom moći, a ignorisati apsolutnu stvarnost planetarnih granica. Ako želimo da ima ikakve nade, moramo izmisliti nešto novo – ne globalizaciju, već „planetarizaciju“ – priznanje da je očuvanje našeg krhkog sveta preduslov za sve ostalo.

Predstojeći skupovi, poput Konferencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (COP30) u Belemu, u Brazilu, nude mogućnosti za unapređenje takve perspektive, čak i nakon ovogodišnjih razočaravajućih pregovora o rešavanju problema plastike u našim okeanima. Ali prilika se zatvara.

Neki će tvrditi da slika nije tako sumorna, jer čovečanstvo proživljava izvanredan period naučnih i tehnoloških inovacija. S obzirom na napredak u veštačkoj inteligenciji, biotehnologiji, obnovljivim izvorima energije i naprednim materijalima, zašto ne bismo poverovali ljudskoj domišljatosti da nam pomogne da preživimo?

Kontraargument je otrežnjujući. Pre jednog veka, revolucionarna otkrća u fizici, hemiji i medicini takođe su obećavala zlatnu budućnost, što je na kraju dovelo do onoga što su Francuzi nazvali „30 slavnih godina“ nakon Drugog svetskog rata.

Ali pre nego što je do toga došlo, svet je pretrpeo razornu depresiju, fašizam i globalni rat vođen tim novim tehnologijama. Projekat Menhetn proizveo je nuklearno oružje pre nego što je energija sadržana u atomu korišćena u civilne svrhe; nauka koja nam je dala moderno đubrivo takođe je stvorila hemijsko oružje.

Danas, veštačka inteligencija i drugi prodori mogu takođe transformisati društvo. Ali ako je istorija ikakav vodič, vojne primene će nadmašiti civilne svrhe. Kao i uvek, trebalo bi da „pratimo novac“ – budžeti za odbranu znatno nadmašuju investicije u klimatske promene.

Opasnost nije da će tehnologija propasti, već da će se prvo iskoristiti za sukob, a ne za kolektivni opstanak. Za razliku od ranijih istorijskih prekretnica, ova ne nudi druge šanse. Resursi su ograničeni, ugljenični budžet se brzo smanjuje, a planetarne granice su napete.

Izbor je jasan – globalizacija se može reorganizovati u militarizovani niz političkih blokova, gde se resursi troše trgovinskim ratovima, kulturnim ratovima i pravim ratovima, ili možemo prihvatiti „planetarizaciju“ i početi da sledimo strategije za zajednički opstanak sa dostojanstvom.

Autor je bivši generalni direktor Svetske banke. Sada je predsednik Savetodavnog odbora Project Syndicate-a i izvršni direktor i osnivač organizacije Blue like an Orange Sustainable Capital. Napisao je knjigu „Mogu li finansije spasiti svet?“ (Berrett-Koehler, 2018).

(Danas)