Boris Begović: Predlog rešenja političke paralize u kojoj se Srbija nalazi - Vučić da zauvek napusti funkciju predsednika i da se potpuno povuče ne samo iz političkog, već iz javnog života

Tu jezgrovitu poruku iz romana Avijatičar Jevgenija Vodolazkina, upućenu preplašenom školarcu koji je trebalo da izađe na binu, trebalo bi primeniti na nekog ko nije baš preplašeni školarac, ali je svakako preplašen. I to veoma. Reč je o Aleksandru Vučiću, predsedniku Republike.

Te dve reči – idi neustrašivo – bile su, prema kazivanju Jevgenija Vodolazkina u njegovom romanu Avijatičar, upućene preplašenom školarcu koji je trebalo da izađe na binu. Pisac Vodolazkin u svom eseju, objavljenom desetak godina kasnije, upravo pod naslovom koji sam od njega pozajmio za ovoj tekst, objašnjava kako je ta poruka zasenila sve drugo što je napisano u tom (izvanrednom) romanu.

Pa evo, da obavestim Jevgenija Vodolazkina da je ta jezgrovita poruka dospela i do zemlje Srbije i da je treba primeniti na nekog koji nije baš preplašeni školarac, ali je svakako preplašen. I to veoma. Reč je o – Aleksandru Vučiću, predsedniku Republike.

Da razjasnim. Smatram da je preduslov (potreban uslov, kako bi rekli ekonomisti) za bilo kakav pomak u rešavanju političke paralize u kojoj se Srbija nalazi to da gospodin Aleksandar Vučić zauvek napusti funkciju predsednika Republike i da se, za sva vremena, potpuno povuče ne samo iz političkog, već iz javnog života Srbije. Ubeđen sam da je toksičnost imanentna njegovoj ličnosti tolika da on nikako ne može da bude deo bilo kakvog stabilnog političkog rešenja, budući da njegovo neprestano višegodišnje zagađivanje javne scene i dovelo do današnje političke paralize i da će, ukoliko na njoj ostane, tu scenu samo još više zatrovati. Zbog toga je njegov odlazak sa javne scene preduslov stabilnog političkog rešenja u Srbiji.

Emigracija kao veliko olakšanje

Verujem da je najbolji način za Vučićevo napuštanje javne scene u Srbiji, njegova dobrovoljna odluka da podnese ostavku na mesto predsednika Republike, i da se odmah zatim nepovratno iseli u neku drugu zemlju. Dakle – emigracija. Izneo bih nekoliko argumenata u prilog ovom svom predlogu.

Da razjasnim. Smatram da je preduslov (potreban uslov, kako bi rekli ekonomisti) za bilo kakav pomak u rešavanju političke paralize u kojoj se Srbija nalazi to da Vučić zauvek napusti funkciju predsednika Republike i da se, za sva vremena, potpuno povuče ne samo iz političkog, već iz javnog života Srbije

Prvo, emigracija kao perspektiva za njegovu ličnu i porodičnu budućnost, uz nagoveštaj da u budućnosti ne bi bio predmet krivičnog gonjenja, pa time ni ekstradicije – svojevrstan predsednički imunitet – stvoriće snažne podsticaje gospodinu Aleksandru Vučiću da učini upravo ono što je u najboljem interesu Srbije, a to se u sadašnjoj konstelaciji političkih snaga može postići jedino njegovom ličnom odlukom. A za sadašnjeg predsednika Srbije će emigracija biti – veliko olakšanje.

Drugo, takvim odlučnim odlaskom gospodin Aleksandar Vučić će svim zainteresovanim stranama poslati jasan, nedvosmislen i verodostojan signal da se nepovratno povlači iz javnog života Srbije, što će trenutno imati blagotvorno dejstvo na taj život.

Slutim da će posle Vučićevog odlaska nastati opšta bežanija. Neki će u inostranstvo, znajući da su već odavno prešli granicu preko koje više nema povratka, uz verovatno širok dijapazon odredišta: Amerika, Rusija (bar znamo ko će tamo da ode), Emirati, Kina – i do Australije neko može da stigne, Rio Tinto tamo ima sedište

Treće, svako suđenje gospodinu Aleksandru Vučiću neminovno bi ga vratilo na javnu scenu Srbije, što bi, upravo zbog već pomenute imanentne toksičnosti njegove ličnosti, stvorilo nove nestabilnosti, čime bi se izgubila osnovna pogodnost njegovog nepovratnog odlaska. Naravno, ovo ne važi za njegove saradnike, za današnju srpsku političku i na nju naslonjenu poslovnu elitu. Takvi procesi će biti lekoviti za srpsko društvo i za suočavanje sa periodom koji će, ubeđen sam, istoriografija nazvati tragičnim dobom Srbije. Nepovezani, verovatno i ponešto iseckani i međusobno zavađeni kraci hobotnice, budući da glave više nema, svedočiće o zlehudoj sudbini Srbije u vreme vlasti gospodina Aleksandra Vučića, uz moju nadu da će mnoge – nemam iluzija da napišem „sve“ – stići zaslužena kazna.

Dva pitanja još bez odgovora

Ostaju dva pitanja. Prvo je: kakva će se politička ravnoteža uspostaviti posle odlaska gospodina Aleksandra Vučića u emigraciju? Niko ne zna odgovor na to pitanje, osim što, smatram, treba isključiti mogućnost da se ništa ne promeni. Uostalom, sâm gospodin Aleksandar Vučić je svojim partijskim drugovima javno poručio: „Razmislite samo da se sklonim sa liste, koliko bi ljudi za vas glasalo“, i verujem da je imao jak razlog da postavi to retoričko pitanje.

Ista ponuda, naravno, ne važi za njegove saradnike, za današnju srpsku političku i na nju naslonjenu poslovnu elitu. Nepovezani, verovatno i ponešto iseckani i međusobno zavađeni kraci hobotnice, budući da glave više nema, svedočiće o zlehudoj sudbini Srbije u vreme Vučićeve vlasti, uz moju nadu da će mnoge stići zaslužena kazna

Slutim da će posle Vučićevog odlaska nastati opšta bežanija. Neki će u inostranstvo, znajući da su već odavno prešli granicu preko koje više nema povratka, uz verovatno širok dijapazon odredišta: Amerika, Rusija (bar znamo ko će tamo da ode), Emirati, Kina – i do Australije neko može da stigne, Rio Tinto tamo ima sedište. Nekima će biti dovoljno samo da pobegnu iz stranke kojoj su tako verno služili jer više neće imati motiv da joj služe – sopstveni interes. Neki će krenuti u preletanje – veštinu koju su tako dobro razradili. Bilo kako bilo, promene će, smatram, biti – značajne i nepovratne.

Drugo pitanje je: u koju bi zemlju gospodin Aleksandar Vučić trebalo da emigrira? Pobornik sam slobode izbora, ne bih da namećem rešenje – ko sam ja da čini tako nešto – jedino uz napomenu da ta zemlja treba da bude dovoljno daleko. Na primer, Urugvaj, Paragvaj ili neka pacifička ostrvska država – čitao sam da je tamo veoma lepo.

Ovo su, međutim, samo neobavezujući predlozi, odluka je na gospodinu Aleksandru Vučiću i on treba da je slobodno i staloženo donese. Pa da onda počne, zajedno sa porodicom, da se pakuje, da ponesu sve što treba i, kada to završi, da – ode neustrašivo.

(Radar)