Dušan Petričić: Reči „baraba“ i „hulja“ je mnogo važno znati na vreme - da ih prepoznaš. Generacije posle nas moraće da nauče decu šta su i ko su barabe, hulje, prevaranti, lopovi, šibicari, hohštapleri…

Karikaturista Dušan Petričić govorio je u emisiji "Da sam ja neko" o karikaturama, "Poletarcu", ali o važnosti vaspitanja - učenju reči i učenju kako da prepoznamo ljude. "Te reči baraba i hulja je mnogo važno znati na vreme, da ih prepoznaš, a ja se bojim da jedan, ne baš zanemarljiv deo ove nacije, još ne zna šta je to hulja, a mi znamo šta je hulja i ko je hulja", naveo je.

„Sa šest godina, polazili smo negde u grad iz Zemuna, i mama mi je stavila neku kravaticu. Poslala me je ispred kuće da ih čekam dok se spreme, i u tom trenutku su naišla dva starija dečaka, otkinula mi kravatu i pobegla. Utrčao sam u kuću u suzama, a mama je odmahnula rukom i rekla ‘ma pusti, barabe’. Tako sam sa šest godina naučio šta su barabe. Drugi slučaj iz osnovne škole, bio sam šesti, sedmi razred, bio je neki slet, išli smo na stadion iz škole. Stojimo po grupama, a u grupi pored naše stariji dečak koji je u to vreme bio čuvena zemunska baraba i nasilnik i malo su ga se pribojavali svi. Ja nepažljiv i neobazriv, praveći se važan pred nekim devojčicama okolo, izgovorim onako rutinski ‘to su sve kukavice’. Jedan iz mog društva se priključi onom društvu, nešto šapne i dotična baraba dođe, pita jesam li ja rekao to i dobijem pesnicom po zubima. Neko iz mog društva je onda rekao ‘ova hulja je rekla šta si rekao’ i tako sam naučio i drugu reč – hulja. Te reči baraba i hulja je mnogo važno znati na vreme, da ih prepoznaš, a ja se bojim da jedan, ne baš zanemarljiv deo ove nacije, još ne zna šta je to hulja, a mi znamo šta je hulja i ko je hulja. To je vaspitanje donosilo, tog vaspitanja nema, izgleda će generacije posle nas morati da se pozabave, da nauče decu šta su i ko su barabe, hulje, prevaranti, lopovi, šibicari, hohštapleri…“, izjavio je u emisiji „Da sam ja neko“.

Sada, kaže, „više ne može da bude niko, jer je prošao to vaspitanje“.

„To što su nama naši roditelji dali, to je nenadoknadivo, te rečenice koje smo čuli, one se urežu, onda dođemo u situacju gde danas malo malo pa čujete ‘zašto se studenti bave politikom’, nego čime će da se bave? Šta vi smatrate kada kažete politika, naravno da se bave politikom, politika je način da se ide napred, u istoriju, život… Naši fakulteti, škole, obdaništa su vaspitno-obrazovne institucije, zašto postavljate pitanje zašto jedan profesor decu vodi na ulicu, zato što ih vaspitava, vaspitava ih da barabe i hulje ne mogu da prođu, tačka“, kaže Petričić.

Kako je ocenio, „vreme je da se emisija ‘Da sam ja neko’ prekrsti“.

„Da se zove ‘Da sam ja niko’. To je toliko prisutno u ovoj sredini gde živimo. Nikad nisam razmišljao kako bih se osećao da sam neko, da sam na nečijem mestu. Možda kad sam bio dete, možda sam poželeo da budem neki od slikara, da umem da radim to što su oni umeli, uvek me je privlačilo kako bih ja to mogao da uradim“, kaže Petričić.

Istakao je da smo, „nažalost, u oblasti likovnih umetnosti došli do tačke u kojoj je znanje, zanat i umeće prestalo da bude bitno“.

„Prestalo da bude na prvom mestu. Sada se ceni to da li je nečija slika prodata za 30 miliona dolara, a ne ceni se šta je taj čovek uradio i kako je došao do toga. Likovna umetnost je strašno izgubila time što su ljudi zaboravili da cene zanat. Ljudi su tada poštovali, nisu bili ljubomorni – što on može, a ja ne, njemu je dato“, kaže on.

Govoreći o rezultatu svega toga, citirao je da „zahvaljujući kompjuterima, elektronici mi danas imamo više ljudi koji veruju da je zemlja ravna ploča“.

„Verovatno će se i to ispraviti negde, jer je očigledna greška. Ne verujem u brza rešenja, ali i to će se ispraviti, doći će ponovo na to da vredno, kvalitetno, zanatski potkovano, bude cenjeno i vuče civilizaciju napred“, kaže Dušan Petričić.

Objašnjava da postoji više vrsta karikatura.

„Postoji čist humor, teži ka tome da nasmeje ljude, učini da im bude dobro, lepo… Karikatura po tumačenju reči je preterivanje, karikira nešto, naročito politička i novinska karikatura. Postojala je pretpostavljam i u pećinsko doba, neko je umeo bolje da nacrta, a neko ličio na karikaturu. Sa pojavom štampanih medija i novina, polako se razvija i karikatura, politička i novinska je imala potpuno drugi zadatak, da izvrgne ruglu one koji nam upravljaju životima. Kada sam čuo prve primedbe da mi karikature više nisu smešne, prirodno sam prihvatio tu činjenicum iz još jednog razloga. Karikatura kao vrsta delanja, neke umetnosti, novinska, direktno se naslanja na život koji živimo i ono oko nas. Kao svaki novinski tekst, reagujemo na ono što živimo, kao i karikatura. Ako nam je taj život zapao u ovakav ćorsokak u koji je zapao, ovakav užas, pa kako karikatura da bude drugačija. Karikatura ima zadatak da prati ono što je u tom trenutku najznačajnije“, kaže on.

Osvrnuo se i na „Poletarac“ i na to „kako smo odatle došli do ovde“.

„Neko sa strane, Eskim koji bi došao i pogledao to, ne bi mogao da poveže kako smo pre 40, 50 godina imali ovo, a sad imamo ovo – eto tako, što je zemlja opet postala ravna ploča. Kad krene unazad, tu nema zastajanja, na tom putu unazad, mora da ode, da udari o dno, pa će onda početi da se diže“, kaže on.

Nema dilemu da je „Poletarac“ bio „sam svetski vrh“.

„Da počnemo od Duška Radovića koji je znao šta radi i kao autor i kao kreator i čovek koji je znao kakvi su potencijali jedne zemlje koja se zvala Jugoslavija, ona omražena reč, sa mnogo beskrajno talentovanih ljudi u svim oblastima. On je okupio te ljude, rezultat je ‘Poletarac’, fantastičan rezultat, sa toliko pameti, duha, radosti, u vreme socijalističke Jugoslavije, te omražene. Vi sad malo razmislite o tome kako i zašto se to dogodilo, zato što smo imali fantastične ljude“, kaže.

Prema njegovim rečima, „ovi danas su neuporedivi“.

„Ovo nije uporedivo ni sa čim, ni sa jednom civilizovanom i pristojnom zemljom. Napredak jednog društva, jedne nacije, civilizacije, lokalno ili šire, zavisi od toga koliko je veliki broj ljudi u toj komunikaciji, kreatora, umetnika, pisaca, inženjera, arhitekata, lekara i ove druge mase sveta. Kad se to objedini i počnu da se podrazumevaju, da razumeju jedni druge, tada društva idu napred. Mi smo, nažalost, vrlo svesnim i namernim radom na cepanju svega do atoma, kad dođemo dotle da se sve deli i cepa, kada imate grupu od dvoje ljudi koji moraju da se podele da bi nešto nekom uspelo da uradi, onda je to zlo. Mi smo dotle došli i to za relativno kratko vreme, kako se to tako sunovrati…“, priča on.

Prisetio se i kako na karikature gledaju u inostranstvu.

„Oni se smeju na jedan banalniji, prizemniji način. Sve je mnogo direktnije, događalo mi se da napravim karikaturu, koju mi urednik pusti, pogleda skicu pa onda pušta, izuzev u Njujork tajmsu, gde sam imao urednika koji mi je puštao sve, na drugim mestima ne. Malo me je to nerviralo, jer sam ovde navikao na drugi pristup, ali sam razumevao potrebu za tim, govorila je i o nekoj odgovornosti. Desilo mi se da jednu karikaturu jednom napravim, prijatelj iz redakcije Toronto stara mi kaže ‘kako su ti ovo pustili’ i doda ‘mora da nisu razumeli karikaturu’. Meni je urednik karikature, sjajan čovek i novinar, sutradan rekao, pa ja nisam video šta si ti ovde nacrtao… Nije bilo dramatično“, seća se.

Nisu, kaže, bila dramatična vremena, „kao ovde što su dramatična“ i dodaje da „ne možemo da merimo, čak i danas kada se taj svet promenio“.

„Rođen sam ’46, neposredno posle rata, što je velika prednost za nas koji smo tad rađani, posle takvih događaja, sve što tad dođe predstavlja veliki uspon, fantastično vreme čiste, zdrave, normalne energije u svim oblastima. Naši roditelji su nasledili, niko ih nije učio kako da nas vaspitavaju, po toj inerciji su nas vaspitavali. Ispostavlja se da je to vaspitanje mnogo važna stvar u ovome što sam ja izvukao iz svog života i svoje profesije. Učili smo reči, učili kako da prepoznajemo ljude…“, kaže on.

(N1)