DŽuli Klinger, vanredna profesorka na Univerzitetu Delaver: U praksi nema potpuno bezbednog rudarenja. Teško je odvojiti bor od litijuma kada se radi sa čvrstom stenom. To stvara problem upravljanja opasnim otpadom

Doktor geografije, vanredna profesorka na Univerzitetu Delaver na studiju geografije i prostornih nauka i viši gostujući saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču, DŽuli Klinger proučava geografiju, geologiju i geopolitiku razvoja i korišćenja retkih sirovina. Stručnjak je za kritične sirovine. Provela je dubinsko terensko istraživanje u Kini, Brazilu i drugim zemljama pogođenim rudarenjem retkih zemaljskih elemenata. Autor je nekoliko knjiga, a u Beogradu je sa timom od devet doktoranada u sklopu svojih dosadašnjih istraživanja tih elemenata, uključujući i litijum. Ovde će, kaže, razgovarati sa istraživačima, predstavnicima civilnog društva i novinarima.

Novinarka Novog magazina: Počela bih jednim verovatno težim pitanjem. Verujete li da je moguće ekološko rudarenje, posebno kada govorimo o litijumu i njegovom procesuiranju na istoj lokaciji?

Na vrlo generalnom nivou, tehnološki je moguće rudariti na bezbedan i održiv način. Međutim, ta se mogućnost retko ostvaruje u praksi. Nisam stručna za situaciju u Srbiji, ali verujem recenziranim i naučnim analizama koje sam pročitala, uključujući analize koje je objavila grupa lokalnih naučnika kao i oni iz Nacionalne laboratorije iz Amerike i Univerziteta iz Floride, objavljenih u globalno vodećem naučnom časopisu Nature. Uradili su testove zagađenosti vode i zemljišta samo zbog istraživačkih aktivnosti. Da sumiramo nalaze studija – u geološkom sastavu područja koje sadrži litijum ima bora i arsena. Tako da sa stanovišta separacije i hemije, teško je teoretski odvojiti bor od litijuma kad se radi sa čvrstom stenom. To stvara problem upravljanja opasnim otpadom.

NM: S obzirom na to, šta mislite o rudarenju litijuma iz jadarita koji takođe sadrži bor koji u određenim količinama može biti opasan po celokupnu okolinu?

Prihvatljivi nivoi (bora) su postavljeni kao nivoi bezbednog odlaganja. Ti pragovi prihvatljivog rizika su politički dogovoreni. Nisu uzeti u obzir interakcija u ljudskom telu s drugim zagađivačima iz okoline. Takođe se ne bave efektima kroz generacije. Prošle godine sam pročitala da su pragovi za bor uklonjeni iz propisa, tako da sada nema limita. To, mislim, otkriva političku prirodu propisa o zagađivačima. To su uvek pregovori između vlada, industrije i nauke, u kojima često industrija ima prednost.

NM: A šta mislite kako je moguće izbeći zagađivanje potencijalnim rudarenjem litijuma u Srbiji usred plodne poljoprivredne zemlje, bez obzira što je planiran podzemni rudnik?

Rekla bih da je izuzetno teško, posebno ako kopate veoma duboke bušotine koje su u interakciji sa podzemnim vodama. Njih je veoma teško mapirati sa velikom preciznošću o tome da rudarenje neće uticati na kvalitet vode. Druga važna stvar koju treba uzeti u obzir u ovom projektu za litijum je izgovor da je on podrška energetskoj tranziciji u ime klimatskih promena i održivosti. Ako su klima i održivost zaista prioriteti, onda je važno ne nametati novo rudarenje u mestima koja već žive održivim načinom na prosperitetnom poljoprivrednom zemljištu. Kad razmislite o litijumu i drugim vrednima materijalima koji su na površini već usitnjeni na raznim mestima u svetu, ne morate ulazi u kompleksne geoinženjerske operacije kako iskopati novu rupu u zemlji. Čini mi se da je mnogo lakše samo pokupiti „zlato“ koje je već na površini. Znači, litijum postoji u dolini Jadar, ali u mnogim rudnicima u svetu takođe postoji iznad zemlje pogrešno kategorizovan kao otpad, uključujući i rudnike kojima upravlja Rio Tinto. Moje pitanje je zašto ne ispitaju otpad u svom rudniku bora u Kaliforniji da vide ima li tamo litijuma?

NM: Glavni problem koji ističu protivnici rudarenja litijuma ovde je moguće zagađenje voda, što kompanija Rio Tinto demantuje, kao i deponiju čvrstog otpada za koji smatraju da je potencijalno opasan jer jalovina sadrži toksične elemente?

Moj prvi odgovor bi bio da je moguće upravljati čvrsti otpad na uglavnom bezbedan način. Međutim, to zahteva vrlo pažljiv inženjering, najsavremenije praćenje i stalno održavanje i ulaganje u poboljšanje lokacije. To je tekuće održavanje. A videli smo na mnogim mestima da se incidenti događaju. Ne odmah po pokretanju projekta, možda ne i prvih nekoliko godina, ali kako se aktivnosti uspore i mesto ostavi da stoji, vremenom dolazi do erozije, događaju se velike kiše, poplave, zemljotresi… Kontrola tih mogućih retkih pojava je van okvira zakona i budžeta graditelja. S jedne strane, tvrdnja da se to može bezbedno uraditi je tačna, ali sa druge strane, globalna stvarnost nam pokazuje da često dolazi do problema u dugoročnom održavanju. Logika biznisa ne uzima u obzir te dugoročne stvari, to je jednostavno van okvira poslovne logike.

NM: Kao neko ko se bavi i geopolitikom, kako vidite pritisak na Srbiju da se ovde kopa litijum bez obzira na ekološku opasnost?

Dosta je pritisaka na Srbiju, i ne samo na nju. U mnogim evropskim zemljama i oko njih, posebno u onim sa rudarskom tradicijom, postoji pritisak da se ubrzaju dozvole za rudarstvo, ukinu propisi i ubrzaju razni propisi i projekti. Postoji i EU regulativa u vezi sa tim, sve u ime diversifikacije snabdevanja, smanjenja zavisnosti od Kine kao i podršci energetskoj tranziciji. Kao autsajder u Srbiji, vidim da se situacija ovde uklapa u širi geopolitički kontekst u kome automobilska industrija i kompanije za obnovljivu energiju traže načine sa izgrade lance snabdevanja manje zavisne od Kine. Takođe se bave dugogodišnjim etičkim problemom izmeštanja ekstraktivnog proizvoda u zemlje globalnog Juga. Tu su se spojile dve stvari – preusmeriti ekstraktivni pritisak sa mesta unutar Evrope, Severne Amerike, susednih i savezničkih zemalja, na one koji imaju manju moć odbijanja. I jedna od glavnih svrha za predlaganje ovog rudnika u Srbiji je da snabdeva nemačku auto-industriju. Za Nemačku to rešava dosta problema, kao nabavke iz vodeno oskudnih regiona u domorodačkim naseljima u Americi, a potencijalno rešava i problem oslanjanja na Kinu u smislu prerade. Pomaže da lanac snabdevanja bude bliži kući. Ako ne razmišljate o lokalnom kontekstu, i šta se gubi ako se poljoprivreda zameni rudnikom litijuma deluje kao vrlo čisto rešenje.

NM: Hipotetički, da li biste, kao ekspert, dali zeleno svetlo za rudnik litijuma ovde s obzirom na dostupnu tehnologiju koja bi mogla da spreči opasnost po okolinu?

Ja sam generalno skeptična prema kopanju novih rupa u zemlji, potrebi otvaranja novih rudnika kad globalno imamo problem miliona tona već iskopanog materijala koji leži na mnogim mestima pogrešno označen kao otpad. Moj odgovor bi bio – jesu li iscrpljene sve alternative, da li su postojeća jalovišta i područja bogata litijumom analizirana na dostupnost litijuma… I ako nisu, moj odgovor otvaranju rudnika na plodnoj poljoprivrednoj zemlji bi bio – ne. U praksi.

(N1)