Goran Marković: Režim je u panici i samo produžava svoju agoniju. Kraj je neminovan. Zašto bi policajci ginuli za Vučića? Mislim da bi vojska i policija prešle na stranu naroda u roku od jednog dana

U svakoj civilizovanoj zemlji za kulturu se daje više od jedan odsto budžeta. Zapravo od jedan do tri odsto su uobičajena izdvajanja za kulturu. A ako je naš budžet za kulturu 0,67 odsto to, ne samo da je ponižavajuće, već ponajviše govori o ovoj vlasti, kaže za Nova.rs reditelj, scenarista, književnik i profesor emeritus Fakulteta dramskih umetnosti Goran Marković.

Pre tačno tri godine, kad mu je, umesto da snimi film „Doktor D.“, što mu je bilo onemogućeno, izašla istoimena knjiga, reditelj Goran Marković je pričajući o crnoj društveno-političkoj zbilji u Srbiji istakao za naš sajt da mu je jedina nada da će se ovde kad-tad desiti promene. No, izrazio je Marković i izvesnu skepsu, rekavši kako „ne zna da li će tome biti prisutan“:

– Ali, biće neko drugi. Dočekaće slobodu…

Međutim, danas je možda ta sloboda bliža. Pre svega zahvaljujući generaciji koja stasava na fakultetu na kom je Marković proveo decenije – FDU. Upravo je ta institucija bila „jezgro“ iz kog su, nakon novembarske tragedije u Novom Sadu, „iznikli“ studentski pokreti i blokade koji su, pak, pokrenuli lavinu i među građanima Srbije, a naročito među umetnicima. Nakon špartanja ulicama Beograda i drugih srpskih gradova, jednodnevnih, sedmodnevnih štrajkova, protesta ispred Ministarstva kulture umetnici su ponovo digli glas u borbi za svoja prava. A jedno od ključnih pitanja u toj borbi jeste povećanje mizernog budžeta za kulturu koji iznosi – 0,67 odsto.

Mogla je i moja tetka da bude ministar

Goran Marković koji je čitavo svoje biće posvetio umetnosti ističe u razgovoru za Nova.rs da ukoliko je na čelu Ministarstva kulture Nikola Selaković, „onda se tu ne može govoriti o kulturi“:

– Mogla je i moja tetka da bude postavljena za ministra kulture, pa bilo bi bolje… Toliko ponižavanje kulture i prebacivanje dužnosti nekim administrativnim moljcima, kojima je jedina kvalifikacija to što su verni gazdi, smešno je. Kakve veze ima Selaković sa kulturom? To je totalna besmislica. Od početka je jasno šta ova vlast misli o kuturi – izričit je naš sagovornik.

Prošlonedeljno zauzimanje zdanja Studentskog kulturnog centra od strane studenata, a i ono Kulturnog centra Beograda „u režiji“ neformalne inicijative „Kultura u blokadi“ pre neki dan Marković tumači kao veoma značajan čin:

– Studenti, u ovom velikom buntu koji su započeli pre nekoliko meseci, shvataju šta je smisao jednog društva. Bez kulture jedna nacija uopšte ne postoji. Možete koliko hoćete da se busate u grudi i tvrdite da ste odani naciji, ali ako ne dajete za kulturu te nacije vi ste onda sve, sem nacionalista.

Tokom proteklih 12 godina, koliko je SNS na vlasti, po sudu reditelja i scenariste, „kultura je ubijena“:

– Ovde dominira pornografska mašinerija koju diktira Pink širenjem rijaliti kulture. Upravo je taj medij glasnogovornik SNS-a i Aleksandra Vučića i odatle sve i potiče. Kako Vućić i Pink vide kulturu – tako nam i jeste. Oni su, naravno, samo rezultat koncepcije, ideje da se ljudi učine nekritičnim, manje znatiželjnim, sasvim neobrazovanim i da se na taj način ubije mogućnost otpora diktaturi. Zemlja koja razvija svoju kulturu ovoj vlasti bi automatski bila neprijatelj. Potrebna im je zatucana, nekulturna, primitivna sredina jer u takvom brlogu oni mogu da vladaju kako hoće – smatra profesor, napominjući da je „repertoar ove vlasti širok“:

Kultura je ubijena tokom proteklih 12 godina, koliko je SNS na vlasti. Ovde dominira pornografska mašinerija koju diktira Pink širenjem rijaliti kulture. Upravo je taj medij glasnogovornik SNS-a i Aleksandra Vučića i odatle sve i potiče

– Deluju na mnogim frontovima u uništavanju zametka bilo kakve kulturne atmosfere. Sve što liči na kulturni sklad, shvataju kao neprijateljsko okruženje i moraju ga razbiti. Jednostavno, satiru kulturnu klimu. Čim se negde zapati nešto što liči na kulturu, pokušavaju to da unište. Kulturu, umetnost vide kao ličnog neprijatelja, kao neprijatelja svoje vlasti, svega onog što čine. Znate, ne verujem da je Al Kapone voleo pozorište, da je ikada otišao u operu, ili pročitao bilo koju knjigu. To je ta mafijaška civilizacija. Oni misle: „Šta će nam to? Nama treba samo ono što donosi pare. Samo da zgrćemo novac, da krademo, prisvajamo… A kultura – to je samo trošenje para budzašto“. Te se filozofije drže i uopšte me ne iznenađuje što je kultura u ovom trenutku na tako niskom nivou. Na tome se predano radilo 12 godina, sve to je negovano pedantno. Pa pogledajte ko su bili ministri kulture u poslednjih 12 godina. Sve same štetočine!

A upitan kako se onda, kao neko ko je ceo svoj život, poput svojih roditelja, posvetio umetnosti, oseća u takvom okruženju reditelj i profesor odgovara:

– Osećam se kao u izgnanstvu. To su ti totalitarni, autokratski režimi koji moraju da zatru sve što je pluralizam, sloboda, umetničko izražavanje. Ne radi se samo o tome da ne vole kulturu, već oni uopšte ne smeju da se s njom suoče, plaše je se. Poznato je to odavno. Svaki totalitarni sistem je u tom pogledu isti.

Ponosan na studente FDU

A na pitanje da li je sad, po njegovom sudu, taj totalitarni sistem ugrožen zbog višemesečnih studentskih protesta, Marković najpre s dikom priča o studentima svog Fakulteta dramskih umetnosti:

– Veoma sam ponosan na to što je ovaj bunt počeo baš na Fakultetu dramskih umetnosti. Bio sam prisutan tad kad se desio napad batinaša ispred FDU, što je i bio povod za početak blokada. Znate, umetnici su po definiciji ljudi koji moraju da imaju slobodu da bi stvarali, zapravo da bi uopšte postojali. A kad se pojavi prvi znak da im se ta sloboda oduzima, postaju buntovnici. Svaki umetnik je, u suštini, buntovnik protiv sistema. Ako živite u ovakvom sistemu, a pravi ste umetnik, morate biti revolucionar ili makar buntovnik. Mislim da je Fakultet dramskih umetnosti odigrao istorijsku ulogu u ovom trenutku. I zaista, ponosan sam što sam ceo svoj život proveo kao profesor na FDU i što sam još uvek angažovan na doktorskim studijama.

Znate, umetnici su po definiciji ljudi koji moraju da imaju slobodu da bi stvarali, zapravo da bi uopšte postojali. A kad se pojavi prvi znak da im se ta sloboda oduzima, postaju buntovnici. Svaki umetnik je, u suštini, buntovnik protiv sistema. Ako živite u ovakvom sistemu, a pravi ste umetnik, morate biti revolucionar

Goran Marković, koji je za života prošao tušta i tma, povlači i paralele između vremena kad je stasavao i gradio karijeru, u doba bivše Jugoslavije i Titovog režima, i sadašnjeg trenutka:

– U vreme Titove Jugoslavije pojavio se izrazito kritički pokret u kinematografiji – Crni talas. Stvarno je ekstremno bio kritički nastrojen spram režima, ali je ta ista država finansirala te filmove! Dakle, imali su dovoljno pameti da znaju da, ukoliko budu represivni prema umetnicima, to neće izaći na dobro. U to vreme su vrhunski crnotalasni filmovi, u produkciji, pre svega, kuća „Centar film“ i „Neoplante“, bili u suštini pomagani od države. Autori su učestvovali na konkursima, niko im to nije zabranjivao i dobijali su finansijska sredstva. A ja sam, na primer, za moj poslednji, nesuđeni film „Doktor D“ najpre dobio sredstva na Konkursu za eminentne reditelje Filmskog centra Srbije, ali je to rešenje o dodeli novca, bez ikakvog objašnjenja, ukinuto. U ono vreme se tako nešto nije moglo desiti. Uglavnom su svi radili. Iako nisu bili u milosti, iako je Tito držao govore protiv pozorišnih komada, ili knjiga, ništa se dramatično nije dešavalo. Moglo bi se to opisati onom narodnom – vuk pojeo magarca. Niko nije zaglavljivao u zatvoru. Osećali su da je stvaralaštvo za jednu zemlju vrlo važno i da ne smeju da u to diraju. Čak i onda kad su umetnici bili javno kritikovani, njihove knjige ili pozorišni komadi nisu bili zabranjivani. Neki, doduše, jesu. Ali, nakon smrti Tita. Ja sam, na primer, radio komad „Pazarni dan“ Ace Popovića u Zvezdara teatru i kada je Mirjana Marković došla na generalnu probu te predstave ona je bila zabranjena. Sa Slobodanom Miloševićem su, zapravo, počeli progoni umetnika – seća se Marković.

I dok su se mnogi, od kad su počele blokade i protesti, prisetili i višemesečnih studentskih demonstracija s kraja 1996. i početka 1997. godine našem sagovorniku sve ono što se danas dešava više liči na 1968:

Mislim da je sada takođe ta istrajnost nesalomiva, nepokolebljiva. Pobuna će trajati dok god ovaj režim ne padne

– Te 1968. godine nastao je opšti, svetski bunt, a mi u Jugoslaviji, naročito u Beogradu igrali smo bitnu ulogu. A 1996. godine jeste se desio dug, iscrpljujući protest, tokom kog su se ljudi pokazali kao veoma izdržljivi. I na kraju su pobedili. Policija se posle skoro tri meseca smrzavanja ispred Palate „Albanija“ povukla pred protestantima. I sada je prisutna ta nepokolebljivost ljudi koji traže pravdu. Onda je razlog pobune bila krađa na izborima, dok je sad mnogo više od toga – zahtev za elementarnu pravdu u državi. I mislim da je sada takođe ta istrajnost nesalomiva, nepokolebljiva. Trajaće dok god ovaj režim ne padne. To nije nominalni zahtev studenata, oni samo traže da država funkcioniše u skladu sa zakonima i da bude jednaka za sve. Ali, ko zna da čita između redova jasno mu je da ovaj režim treba da padne da bi ova država uopšte mogla na bilo koji način da funkcioniše – odsečan je reditelj.

Pošto ne mogu da snimam, pišem

Komentarišući poslednje poteze vladajuće koalicije, najave moguće nove vlade ili raspisivanja izbora i prognozirajući rasplet višemesečnih studentskih protesta Marković naglašava da je „režim u panici“:

– To svakodnevno smišljanje novih besmislica uopšte me ne interesuje. Samo pokušavaju da produže svoju agoniju. Ali, kraj je neminovan. Oni ne mogu da ostanu na vlasti. Možda mogu, ali po cenu izlaska tenkova na ulice, što je ovde već jednom bio slučaj. Ali, ne verujem da će vojska i policija tako slepo slušati Vučića kao što su onomad slušali Miloševića. Zašto bi neki policajci ginuli za Aleksandra Vučića? Glupost! Baš ih briga. Mislim da bi vojska i policija prešle na stranu naroda u roku od jednog dana – ocenjuje Goran Marković.

Ne verujem da će vojska i policija tako slepo slušati Vučića kao što su onomad slušali Miloševića. Zašto bi neki policajci ginuli za Aleksandra Vučića? Glupost! Baš ih briga. Mislim da bi vojska i policija prešle na stranu naroda u roku od jednog dana

Poslednji Markovićev roman „Zavod“ našao se nedavno u širem izboru za NIN-ovu nagradu. I s obzirom da mu je, kako kaže, onemogućeno da snima filmove nastavlja da piše:

– Uskoro izlazi moja nova knjiga. Nije vezana ni za kakav film, kao što je to bio slučaj s prethodne dve. U pitanju je roman koji se tiče moje profesije, a zvaće se „Hamlet u Paviljonu broj 6“. Pisanje je jedino čime mogu da se bavim – drugo ne mogu. A i pravo da vam kažem – lepo mi je da pišem. Malo sam mator za režiranje filmova. Baš sam ovih dana razgovarao sa svojim prijateljem Srđanom Karanovićem i setili smo se koliko je užasno naporno i teško napraviti jedan film. I došli smo do zaključka da možda više i nismo za to!

(Nova.rs)