Хроника | |||
Немања Рујевић: Бапска преторијанска гарда |
среда, 22. јануар 2025. | |
„Током шетње догодио се још један инцидент. Дошло је до вређања и гурања старије жене која је у једном тренутку и пала“, јавила је спикерка РТС-а у четвртом минуту Дневника прошлог четвртка. Све је испраћено сликом – омладина и грађани у Новом Саду изашли су на улице пошто је у Београду инспирисани лудак аутомобилом умало убио студенткињу. На снимку се види баба како прилази људима који мирно шетају, виче на њих, а онда неке млатне кесом – има две кесе, по једну у свакој руци, ради баланса. На другим снимцима се чује како баба урла омладини „бандо“ и псује им мајку. Кад неки не дозволе да их млати кесом, баба се затетура и падне на тротоар. Окупљени јој одмах помогну. Кошаркашким речником, личило је на флопинг и баба је због симулирања требало да добије техничку грешку. Иде снимак, а спикерка чита „вест“ коју је срочио уредник о „инциденту“, са све акцентом на другом „и“. Таман колико је то акцентовање далеко од онога како се у Србији говори, толико је и РТС далеко од истине. Пар дана касније, РТС-у ће се десити народ у Таковској. Да сам ја спикерка РТС-а, уредник Дневника или генерални директор, и да ми пред редакцију дође педесет хиљада људи, сам бих дао отказ и замонашио се. Али ово није колумна о „нашем праву да знамо све“, него је ово колумна о бићу бабе и њеној улози у подршци силничким режимима. Нека ми на генерализацији опросте разумне баке, које су омиљена публика овог колумнисте. Наравно да не мислим на све старије суграђанке. Пишем о баби коју глуми Цеца Бојковић у серији „Породица“, а која је – глумица, не њен лик – на зубу режима јер у стварном животу није одана баба него закера, демонстрира и учествује у ПроГласу. Феномен су биле бабе које су браниле Милошевића. За разлику од ортака, службе, горила, криминалаца и осталих опортуниста, бабе су то радиле ларпулартистички, непатворено и дајући себе целе чак и онда кад је Слоба зглајзнуо, не увиђајући колико је ишчашено да оне, у похабаним капутима и са бедним пензијама, бране злочинца који је и даље у свили и кадифи, иза капије дугог травњака и врата виле на Дедињу. Вучићево доба донело је ревивал бабе као последње одбране декадентног режима. Сваког дана госпође у годинама, често са цегерима и зеленишем, вичу на студенте, псују, нагурују се, хоће да се бију. Оне својом ‘ладном трајном крећу у бој не према томе колика је сила која им прети, него колика је светиња коју бране. А она је велика, највећа, наш председник! Кад камере зађу по провинцији, лако налазе бабе које крше прсте бринућу за Вучића и заклињу се да га воле више од рођеног сина, па све понављају шта су чули на телевизији, али некако збркано, углавном Вучића хоће да убију, а ми га не дамо! Ако су Слобине бабе биле младе златних шездесетих па поверовале Слоби да је Титов наследник или бранитељ српства, можда су у име те младости ишле у бој. Али, каква је та просечна Вучићева баба? Који враг њу тера да срамоти себе, децу и унуке? Њој су најбоље године појели скакавци међу којима је Вучић био негде у другом или трећем реду. Подизала је децу у недоба деведесетих када се у свему оскудевало. Ако је због тога старе дане дочекала огорчена, ко би је кривио? Вучићева баба је навикла на горе од бедне пензије. Она мисли да јој и ту пензију даје председник, јер он тако каже. Вучићева баба гледа телевизор и верује му, мада је ономад била премлада да пише петиције да се Касандра ослободи из затвора јер јој је подметнула зла служавка Росаура. Вучић и његове бабе – мада ни деде овде не амнестирам! – налазе се у хероинској спирали. Што их он више мађија са телевизора и навлачи на себе, то више мора и да се појављује. Ево га сваки дан по два сата и исплативије би било да на Андрићевом венцу направи студио па да му телевизије шаљу тзв. интервјуере-статисте. Режимска баба је принципијелна и неумољива. Свака промена власти чини је подозривом и слути на укидање пензија. Свака девојка која би да проведе живот у бољој земљи него што је баба морала – сумњива је, мекана, размажена, инструисана. Истраживања Вучићу дају за право – од целе Србије, њему већински верују једино пензионери и људи са четири разреда основне школе. Они које је највише урнисао и слудео, у похабаним капутима и са бедним примањима, бране њега за чије патике-ципеле и карирани сако не би уштедели ни за десет година. Цео овај циркус, сва медијска пропаганда, хиљаду парановинарских копљаника – постоје због бабе. Њој ваља прибројати капиларне гласове, корбачем утеране по јавним предузећима или купљене џаком брашна, и ето већине. Живо ме занима хоће ли омладина успети да убеди своје бабе да живот није Пинк. Ако и не успе, треба имати разумевања за преторијанску гарду баба. Можда је касно да се промене. И барем то раде за свој грош, не очекујући ћар. Али им што пре треба укинути Вучића и репризирати Касандру, тако је боље за све. (Данас) |