Немања Рујевић: Ура, свет пропада!

 Из атомског бункера

Ура!

Свет пропада!

Ура!

Свет пропада!

На рушевинама рај

Нема одеће, људи опет носе смоквин лист преко експлицитних органа, греју се на ватрама у којима горе националне заставе, пасоши и свете књиге, кувају у војничким шлемовима. Раде три сата дневно, јер више не треба.

Птице се гнезде у рупама светлећих реклама, деца не знају шта је новац па од новчаница праве конфете.

Тако иде хип-хоп песма „Хурра дие Wелт гехт унтер“ берлинске групе К.И.З. у коју онда, за рефрен, упада Хенинг Мај са најмоћнијим гласом икада. Нађите песму и ако не разумете немачки, одлична је.

Пречесто ових дана мислим на ту песму, на дистопију коју предвиђа. Или је то ипак утопија? Или је све у оку посматрача?

Како год окренеш, чини се да овај свет збиља пропада јер је пропадању склон. Јер нисмо умели боље, јер нам није дато.

Наше генерације сведоче декадентној фази која може прилично да се отегне, толико да можда нико од нас неће дочекати пропаст света, а поготово не рађање неког новог, ако га буде. Што би рекао познати филозоф, рано је за тугу, за срећу касно је.

Начитао сам се ових дана коментара на рачун избора Доналда Трампа за америчког председника. Ах, па како људи могу да гласају за таквог? За превејаног и осведоченог лажова, пореског преступника, за мизогиног лупежа, талентованог једино за ријалити?

Ствар звучи као да су Американци имали избор између рајског вилењачког Валинора и мрачног огња Мордора па су одабрали ово друго пошто су Американци, је ли, глупи, поводљиви и далеко од сваке врлине.

Ти исти Американци – њих око шездесет одсто – данас би морали да се задуже уколико би их стрефио трошак од 500 долара. Тако кажу испитивања. Замислите то, у великој земљи слободних, већина људи нема пишљивих 500 долара ако им цркне веш-машина. Или ако морају да се лече пошто ни здравствено осигурање немају.

Па, шта онда имају од тога да гласају тобоже разумно? Зашто не би онда изабрали превејаног и осведоченог лажова, пореског преступника, мизогиног лупежа, талентованог једино за ријалити? Он им бар каже да је њихов.

Може ли, рецимо, Американац да изгласа то да се богатство праведније расподели? Може ли Немац да изгласа да кирија за трособан стан не иде до две хиљаде евра? Да се граде социјални станови? Може ли Србин ишта да изгласа? Очигледно не може.

Ено га у Рио де Жанеиру самит Групе 20 најразвијенијих земаља света где је бразилски председник Лула да Силва, један од последњих социјалиста на планети, дошао са предлогом да милијардери – пазите, не мултимилионери, него само милијардери – плаћају посебан глобални порез уместо да сакривају иметак по пореским рајевима.

Да дате свом становништву света поштен референдум, не би мање од 99 одсто гласало за такав порез. Али, ни тај порез не може. Суздржани су Американци, Немци, и још неки из тзв. западних демократија. Ћуте Кинези и Руси, то јест њихове владајуће елите. Не може.

Па, шта може? Може рат, отимачина, загађење планете, рударење у сиромашним земљама, може неједнакост, може сваковрсна подела по религијама, конфесијама, нацијама, половима, родовима, омиљеној ТВ серији и боји.

Пре свега може да петорица најбогатијих људи на свету имају онолико колико милијарду најсиромашнијих, да се у истом свету тежи вечном животу и одласку на Марс и умире од средњевековних зараза јер нема мокрог чвора. То може.

Може и да свет из године у годину, из дана у дан, клизи ка Трећем светском рату – а можда је он већ и почео, само нисмо обавештени. Рату који ће водити велики за рачун најбогатијих, а преко леђа сиротиње чије ће, као и увек, бити да гине и трпи. Мали људи убијају друге мале људе, а не знају зашто.

Шта су онда, у западној хемисфери – оној којој глумљење демократије боље иде – сви ти трампови, алтернативе за немачке, лепенови, орбани, вучићи и њима слични?

Ништа друго до профитери декаденције и весници скорог краја. Шта су они спремни да ураде за малог човека, шта збиља да предузму против системске неправде? Ништа, наравно, овако је и њима супер.

Они су само схватили да мали човек, остављен на цедилу поготово откако се левица у свету дегенерисала у борбу за политичку коректност, више ништа посебно не очекује. Да је спреман да гласа из ината, из гнева, једа и немоћи, само против оних који му причају да није довољно добар, образован, вредан и моралан, који му се подсмевају.

Под Трампом и трампићима малом човеку неће бити боље, разуме се. Али, лакше је умирати уз тепање него одбачен у неком јендеку. На крају му на исто дође.

Кажем, ова декадентна фаза може прилично да се отегне, толико да нико од нас не дочека пропаст света. Кад не умемо боље, можда нисмо ни заслужили да видимо дистопију и утопију, да дочекамо урлик: „Ура, свет пропада!“

(Данас)