Predrag J. Marković: Dan pobednika

To je novi praznik, ali veoma značajan.

Tog dana se prisećamo proboja Solunskog fronta, kada je srpska vojska svojim neodbranjivim napadom, pre svih drugih savezničkih armija, započela paranje odbrane Centralnih sila. Pre našeg juriša u otadžbinu svi frontovi u Velikom ratu bili su manje više nepomični.

Malodušnost koja je krajem 20. veka zahvatila srpski narod odrazila se i na predstavu o prošlosti. Moglo se očekivati da će potamneti isuviše pozlaćena komunistička slika Drugog svetskog rata. Umesto uravnotežene slike, preteralo se sa ocrnjivanjem partizanske pobede, koja nas je ipak stavila u sam vrh savezničkih sila.

Sa propadanjem Jugoslavije počeli smo da preispitujemo i Prvi svetski rat. Od osamdesetih godina počela je da se širi priča kako je taj rat odneo besmisleno mnogo žrtava, a da je doneo Jugoslaviju, najskuplju grešku srpskog naroda. Glavni junak „Knjige o Milutinu“ jadikuje nad svojim gubicima u borbi za oslobođenje nezahvalne zapadne braće. Stalno se isticalo kako su ta braća, posebno Hrvati, već u Velikom ratu pokazali mržnju prema Srbima. U zajednicu sa Srbima ušli su samo da spreče komadanje svojih zemalja. Takav stav pokazuje jednu tipičnu grešku. Mnogi Srbi su stanje duha iz osamdesetih godina projektovali na 1918. godinu. Pre svega, Srbi nisu ušli u taj rat zbog Jugoslavije. To je bio rat za odbranu njihove otadžbine, koju je Austrougarska pokušala da izbriše sa mape. Odbranili smo samo postojanje Srbije, a Jugoslavija je bila bonus i neočekivana nagrada za tu neverovatnu borbu.

Priča o Londonskom ugovoru kao šansi da se napravi „velika Srbija“ u etničkim granicama jeste netačna. Londonski ugovor je predviđao ne samo granicu kod Zadra već davanje nekih srpskih teritorija Bugarskoj i Rumuniju do Pančeva. Uostalom, Srbija je već 1912. godine obuhvatila velike nesrpske manjine. Ta fiktivna Srbija do Zadra imala bi još više nesrba. Pašić je smatrao da bi svaka nezavisna Hrvatska bila oruđe velikih sila protiv Srba, kao što je to već postala Bugarska. A Slovenci su bili oduševljeni Jugosloveni. Razočarani Jugosloven, seljak Milutin, najčešće se prikazuje sa šajkačom. Ta šajkača i zelene pantalone deo su uniforme pobedničke srpske vojske. Nije ih bilo u nošnji pre ratova 1912-1918. godine. Ima istraživača koji tvrde da je uvođenje uniforme kao osnove nošnje delom posledica posleratnog siromaštva. Ipak, ponos ratnih veteran na svoju pobedničku vojsku verovatno je pretežniji činilac.

Petnaesti septembar treba da nas podseti i na srpsko jedinstvo. Ogromne su žrtve dobrovoljaca iz zapadnih krajeva u Prvom svetskom ratu. U odnosu na njihov broj, dobrovoljci su na frontu u Dobrudži ginuli u daleko većoj srazmeri nego što se ginulo na Solunskom frontu. Mnogi od njih su bili zarobljenici iz austrougarske vojske, ali su mnogi došli iz Amerike. Napustili su lep život u Novom svetu da bi se borili za Srbiju, zemlju svojih snova, koju nikada nisu videli. Nadam se da će Srbija i u 21. veku biti zemlja dostojna snova.

(Kurir)