Stevan Gajić: Ono što simbolizuju Mitrović i Pink zapravo je politika vlasti, Vučića i SNS-a

 Vreme u kome živimo obiluje izazovima, a čini se da je proteklih nekoliko godina najturbulentnije vreme u ovom 21. veku.

U vremenima velikih geopolitičkih pomeranja i promena, u jednom zdravom društvu politikolozi moraju da imaju značajnu ulogu. Njih nikako ne smemo da posmatramo kao proroke, ali njihovo mišljenje moramo posebno da uvažavamo jer su najpozvaniji da govore o temama rata i mira, uzrocima i posledicama nekog događaja.

O aktuelnim društveno-političkim događanjima, imali smo čast da razgovaramo sa dr Stevanom Gajićem, politikologom i naučnim saradnikom Instituta za evropske studije.

Nešto što je trenutno najaktuelnije i od čega će zavisiti geopolitički tokovi u narednim godinama, svakako jesu izbori za predsednika SAD-a. Kako komentarišete trenutno stanje u toj „trci“ i celokupnu atmosferu stvorenu u američkom društvu, posebno posle ulaska Kamale Haris u borbu za najvišu funkciju?

Američko društvo zapalo je 2016. godine u stanje psihoze, u mentalno stanje građanskog rata od kada je Donald Tramp praktično uništio staru Republikansku partiju i razbio monopol na paradigmu mišljenja koja je postojala u obe partije.

Naravno, Tramp je u svom prvom mandatu daleko podbacio u odnosu na obećanja koja je dao i očekivanja koja je probudio. Pokazalo se da je ono što je on nazvao „močvara“, mnogo dublje i čvršće, a videlo se da je i on u dobroj meri deo te iste močvare, s obzirom da su ljudi u njegovom najbližem okruženju upravo nosioci neokonovske politike, protiv koje se on bori i u ovoj kampanji, barem na rečima.

Zanimljivo je da su promešane karte. Praktično u Americi imamo situaciju da je Demokratska stranka od radničke stranke postala stranka bogataša, a da su republikanci postali partija sa kojom se identifikuju radnici i ogroman deo Amerike. Ukoliko pobedi Kamala Haris, mislim da ćemo samo prisustvovati još grčevitijem pokušaju Sjedinjenih Država da zadrže hegemoniju koju su izgubile. Amerika će u tom slučaju iznutra nastaviti da truli, samo će dalje narastati epidemija upotrebe fentanila, beskućništvo, opadanje prosečnog životnog veka građana... Spolja, Amerika ostaje konsolidovana kasarna, Kamalina politika bila bi politika Hilari Klinton na „steroidima“.

Ukoliko pobedi Tramp, očekujem probleme na evroatlantskoj liniji komunikacije, kao i u prošlom njegovom mandatu. Dakle, negodovanje elita iz Evropske komisije, iz Brisela, NATO-a, a s druge strane očekujem da Demokratska stranka mobiliše još više unutrašnjih snaga za neprestane nerede. Amerika će biti zabavljena svojim jadom, ali opet to ne znači da će spoljna politika biti značajno promenjena. Ne možemo se kladiti na to. Ipak, ovo su projekcije koje vidim u jednom, odnosno drugom scenariju. Tramp u prvom mandatu nije ispunio obećanja, a videćemo da li će dodatnom snagom, koju mu daje Robert Kenedi Mlađi, moći da pobedi neokone i da li to uopšte želi.

U isto vreme vidimo da je najveći živi ratni zločinac Dik Čejni, perjanica i potpredsednik SAD u mandatu DŽordža Buša Mlađeg, kreator bliskoistočne politike u to vreme, podržao Kamalu Haris. To dosta govori o  stanju stvari u SAD.

Nadovezaću se na prvo pitanje. Da li je atentat na bivšeg predsednika, a sada kandidata republikanaca Donalda Trampa, jedan od onih istorijskih trenutaka koji će označavati jednu epohu?

Atentat, odnosno za sada dva pokušaja atentata na Trampa, svakako su vrlo indikativni. Treba razmišljati i u pravcu atentata na braću Kenedi, jer je sam Tramp obećao Kenediju Mlađem, ukoliko postane ponovo predsednik, otvaranje dokumenata o ubistvima njegovog oca i strica, Roberta i DŽona Kenedija.

Na eksplicitan zahtev Majka Pompea, direktora CIA i potom državnog sekretara tokom prvog Trampovog mandata, to nije učinjeno i to je jedno od neostvarenih očekivanja. Videćemo, ako Tramp dobije poverenje, odnosno ukoliko uspe da odbrani pobedu, jer je očigledna pouka iz izbora 2020. da je važnije brojanje od glasanja, očekujem da će CIA ovog puta otvoriti dokumenta o ubistvima Kenedijevih (uslov je, naravno, da i Tramp preživi).

U tom slučaju imaćemo zaista jednu epohalnu promenu, jer će se razotkriti ono što je već DŽefri Saks nazvao pučem CIA-e, koji je značio trenutak od koga SAD prestaju da budu republika. „Res publica“ (opšta stvar), a od tog trenutka, prema Saksu, SAD postaju država koja je talac oligarhije.

Znamo da imate blisku saradnju sa ruskim medijima i zvaničnicima. Prema Vašim izvorima, kakvo je trenutno stanje u Kurskoj oblasti i da li se nazire kraj SVO koju je Rusija pokrenula 2022. godine?

Sa medijima svakako blisko sarađujem, pojedine zvaničnike poznajem, ali mislim da je saradnja prejaka reč. Što se tiče rata na teritoriji Istočne Evrope, Rusija jasno pobeđuje. Sada govorimo o nečemu što je mnogo ozbiljnije, o opasnosti eskalacije ovog rata ka nuklearnom sukobu.

Napad na Kursku oblast je suluda avantura ukrajinske vojske, u kojoj je ona potrošila rezerve i najbolje preostale vojnike, kao i ogromnu količinu oružja i tehnike. To je ubrzalo ukrajinsko-NATO slom širom Donbaskog fronta. Pao je Ugljedar, pašće uskoro i Časov Jar, kao i još nekoliko tih „tvrđava“ kojima Ukrajina, to jest NATO, drže Donbaski front. Ipak, mislim da su ulozi daleko veći od samih borbi koje vidimo na istoku Evrope.

Da li mislite da je u pitanju sukob civilizacija trenutno u Ukrajini, jer je jasno da se ne ratuje samo protiv Ukrajine, već i protiv plaćenika i oružja NATO pakta?

Ovo svakako preti da preraste u najveći sukob koji je planeta ikada videla do sada i svakako jeste egzistencionalni sukob. Zapad to vidi kao sukob za opstanak svoje dominacije. Zapad brani „kraj istorije“, koji se očigledno nije dogodilo.

Ta jeftina krađa Frensisa Fukujame, odnosno pojednostavljivanje Hegelove teorije o kraju istorije, sada se vrlo tragično raspliće i završava.

Ostatak čovečanstva se zato bori za pravo da ne živi pod hegemonijom Zapada.

Sada ćemo preći na lokalne teme. Kako komentarišete stanje Srba na KiM i šta bi iz nekog političkog, diplomatskog aspekta država Srbija morala da uradi po tom pitanju?

Nažalost, država Srbija je, iz statusa vazalne zemlje pod vlašću projekta po imenu „Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka“, prešla u status kolonije Zapada. To vidimo prvo na simboličkom nivou. Na inauguraciji Tomislava Nikolića, sada već daleke 2012. godine, prvi govornik bio je Štefan File, tadašnji komesar za proširenje EU. Tada se i prvi put u Predsedništvu Srbije, pored zastava Republike Srbije (državne, narodne i predsedničke) pojavila i zastava Evropske unije.

Srpski vojno-industrijski kompleks služi potrebama NATO-a, a režim je pribegao i plaćanju direktnog reketa, koji je očigledno posledica ozbiljnih ucena. To se ogleda u kupovini beskorisnih i preskupih „rafala“ koji će doći ko zna kad i da li će uopšte, i u slanju oružja i pomoći ratnim naporima NATO-a na Istočnom frontu, to jest na teritoriji bivše SR Ukrajine, ali i na druga ratišta u službi globalnog NATO

Od tog trenutka Srbija ubrzano procesom pregovora u Briselu, kriminalizacijom i otuđenjem imovine, postaje kolonija NATO-a. Sada nam preti još i status rudarske kolonije.

Srpski vojno-industrijski kompleks služi potrebama NATO-a, a režim je pribegao i plaćanju direktnog reketa, koji je očigledno posledica ozbiljnih ucena. To se ogleda u kupovini beskorisnih i preskupih „rafala“ koji će doći ko zna kad i da li će uopšte, i u slanju oružja i pomoći ratnim naporima NATO-a na Istočnom frontu, to jest na teritoriji bivše SR Ukrajine, ali i na druga ratišta u službi globalnog NATO.

Dakle, Srbija nije samostalna zemlja. Briselski pregovori nisu bili pregovori jer smo imali samo jednu stranu, a to je NATO strana. Praktično smo imali samo pozorišnu predstavu u kojoj su postojali Beograd, Priština i nekakav Brisel. Svejedno da li su „pregovarali“ Robert Kuper, Ketrin Ešton, Federika Mogerini ili Miroslav Lajčak, sve vreme imamo ista tri glumca (Beograd, Priština, Brisel), a zapravo predstavu sve vreme režira NATO.

Ta predstava služi da se ispred očiju anesteziranog srpskog naroda praktično odvija likvidacija države Srbije, kroz likvidaciju srpskog suvereniteta na Kosovu i Metohiji.

Još jedno pitanje koje će odlučivati sudbinu naše zemlje u narednim decenijama, jeste iskopavanje litijuma. U najkraćem, kakav je Vaš stav povodom celog ovog projekta Rio Tinta?

Rio Tinto je, kako je lepo rekao Emir Kusturica, projekat Rotšildovih, odnosno Blek Roka i drugih povezanih akcionara,...  Naša vlast, koja je u potpunosti u njihovim šakama, izvršava naređenja. Ona se nalazi između čekića NATO-a i nakovnja obespravljenog srpskog naroda. Čak i pre Rio Tinta mi svedočimo jednom prestruktuiriranju, to jest preraspodeli bogatstva koja latinoamerikanizuje srpsko društvo.

Timoti Snajder u jednom predavanju[1] naziva Srpsku revoluciju krucijalnim primerom dekolonizacije unutar same Evrope. Srpsko društvo, ono koje su napravili Karađorđe i Miloš, bilo je društvo slobodnih naoružanih seljaka, koji su imali svoju zemlju. Sada to više nije egalitarno društvo. Mi smo imali egalitarizam daleko pre bilo koje uvezene ideologije. Malo posle Francuske i Haićanske dešavala se Srpska revolucija, po posledicama značajna barem koliko i pomenute dve. Svestan sam težine reči, zato ih birano i koristim.

Vladavinom SNS-a NATO pokušava da poništi tekovine Srpske revolucije (1804–1815), a posledica je stvaranje sloja bogatih i svemoćnih i klase siromašnih obespravljenih ljudi. To je nešto što možemo videti u Latinskoj Americi gde se favele očajno siromašnih graniče sa kompleksima velelepnih vila prebogatih

Vladavinom SNS-a NATO pokušava da poništi tekovine Srpske revolucije (1804–1815), a posledica je stvaranje sloja bogatih i svemoćnih i klase siromašnih obespravljenih ljudi. To je nešto što možemo videti u Latinskoj Americi gde se favele očajno siromašnih graniče sa kompleksima velelepnih vila prebogatih.

Simbol dehristijanizacije Srbije, simbol tog programa, rekao bih čak i satanističkog programa, bilo je otvaranje vile Željka Mitrovića, svojevrsnog anti-hrama, koji se poklapa sa promocijom njegove satanističke predstave „Lucifer“.

Ono što simbolišu Mitrović i „Pink“ zapravo je politika vlasti Vučića i SNS-a, a to je napor u smeru poništavanja tekovina Srpske revolucije, poništavanja našeg dostojanstva, pre svega poništavanja srpskog, svetosavskog, pravoslavnog identiteta. Postoje različite manifestacije tog NATO programa. Jedna je okultistička, a druga je preraspodela bogatstva koja je na delu. To je trenutno stanje u kome se naše društvo nalazi.

Ako ne zamerate, otkriću jedan detalj iz Vašeg privatnog života, a to je da ste nedavno bili u ruskoj oblasti Altaj. Kako Vam se sviđa ta drugačija, divlja, prirodnija Rusija i da li se kultura jedne zemlje najbolje izučava „bežanjem“ od njene prestonice?

Sama činjenica da se do te oblasti iz Moskve leti pet ili šest sati i da ste, kada dođete na jug Sibira, tek na pola geografske mape Rusije, govori sama za sebe. U tom trenutku pala mi je na pamet misao koliko je suludo da neka Letonija ili Pariz i Berlin misle da mogu da pobede Rusiju.

Ovo nije prvi put da odem u dubinu Rusije. Ono što vas odmah zaprepasti jeste ogromno bogatstvo te zemlje. Vodno bogatstvo, bogatstvo u šumama, mineralima, čistoj prirodi, ljudskom potencijalu. U oblasti Altaj možete u punom smislu videti rađanje Evroazije. Taj kraj, za koji je kod nas retko ko i čuo, a prapostojbina je svih turanskih naroda, sada je u epicentru evroazijskog razvoja, s obzirom da se Altaj graniči sa Kinom, Mongolijom i Kazahstanom. To je raskrsnica puteva. Mogao sam da vidim stotine novih kineskih kamiona kako špartaju novim putevima Altaja i učestvuju u mnoštvu graditeljskih poduhvata.

Kada bi nekakav vanzemaljac došao u ovom trenutku u Rusiju, a da ne zna o kontekstu rata, verovatno bi mislio da je ovo vreme najvećeg prosperiteta, s obzirom da je toliko očigledna ubrzana ekonomska aktivnost. Jasno je da u srcu Evroazije nastaje novi svet.

Kineski brendovi, kao i ruska obnovljena automobilska industrija nam govore o rađanju jednog novog nezapadnog sveta. To je možda najveći utisak koji nosim sa Altaja. Jedna nepatvorena nova snaga Evroazije koja se sada rađa i kao politička zajednica.

Stalni ste gost podkasta „PopStandard“ koji vodi i uređuje Aleksandar Vujović. Kako je nastala ideja o jednoj takvoj formi gde svakodnevne političke i društvene teme predstavljate na jedan novi, drugačiji način?

Ideja za PopStandard nije bila moja, već Vujovićeva i on mi je predložio da budem deo tog projekta. Primetio je da znam da se poslužim metaforama koje dolaze iz popularne kulture kada govorim o društveno-političkim temama.

Pitao me je da li sam zainteresovan da učestvujem u emisiji koja se bavi fenomenima pop kulture, ali s obzirom da je sve politika, iz jednog političkog ili čak političko-filozofskog ugla. Prihvatio sam, i zasad mi zaista prija razgovor na ozbiljne teme u neformalnijoj atmosferi, gde možemo našu realnost da posmatramo iz ugla filma, teatra, knjiga i umetnosti uopšte.

I za kraj... Često sami ne prepoznajemo značaj i lepotu svoga grada. Mi smo Vas ugostili aprila ove godine u našem gradu, i kao neko ko nije sa ovog područja, kako Vam se svideo Leskovac u celosti i da li bi opet bili naš gost?

Prvi put sam u Leskovcu bio kao vaš gost povodom promocije zbornika o istoriji muzičke grupe Južni vetar, pod naslovom „Pristajem na sve“, zajedno sa dr Mišom Đurkovićem i Ognjenom Lopušinom.

Prvi utisak je da taj jedan izlet svakako nije dovoljan. Impresioniran sam obnovljenim leskovačkim muzejom, posebno kada sam otkrio da je u tome učestvovao i moj prijatelj Marko Aleksić, jedan vrlo skroman čovek, ali čovek koji ostavlja veliki trag. Ja sam prepoznao njegov potpis kada sam video oklop Nikole Skobaljića u muzeju i srpski mač „skjavone“, o kome je Marko napisao kapitalno delo.

Bio sam impresioniran i istorijom Leskovca koja nije dovoljno promovisana, kao što bih rekao da generalno nije dovoljno promovisana istorija i značaj tog dela Srbije. Naravno, prva asocijacija na ime Leskovac jeste hrana, ali mislim da ona dolazi tek kao trešnja na vrhu torte, s obzirom da Leskovac ima mnogo toga da ponudi a ima još mnogo veći potencijal.

Ono što je mene najviše oduševilo i dalo nadu, jeste što sam video da je grad živ, da ima puno mladih ljudi. Priča koja nam se servira i stvarnost, taj duh koji Srbi sobom nose, posebno van prestonice, jesu dve različite stvari.

Životnost Leskovca, odnosno duh, i otpor stanju kroz koje prolazi naša zemlja i čovečanstvo jesu najjači utisak. Zaista me to raduje.

Kroz gradove kao što je Leskovac, može da se vidi pravi srpski duh. To je grad koji je prošao neslućeno stradanje u Drugom svetskom ratu, stradanje od „savezničke“ američko-britanske ruke, decenijama skrivano od naše javnosti, stradanje kojeg kao da se stidimo.

A, opet vidimo da je to ponovo rođen grad, i dan-danas svojim postojanjem i duhom svojih građana, pruža otpor i zlu koje nas okružuje spolja i onome koje nam se nameće iznutra.

(leskovackeprice.com)