Studenti koji su pešačili do Kragujevca za „Insajder“: Ne vidimo razlog za odustajanje, dok se ne ispune naši zahtevi

Studenti koji su iz tri pravca pešačili ka Kragujevcu prošle nedelje, da bi se "sreli na Sretenje", sumirali su utiske za Insajder, nakon petodnevnih marševa, blokade Lepeničkog bulevara i protestnog obeležavanja Sretenja.

Studentkinja Elena Ognjanović išla je 4 dana peške sa svojim kolegama od Farmaceutskog fakulteta u Beogradu, do centra Kragujevca. Kako kaže, nije joj bilo potrebno mnogo vremena da se odluči za polazak.

„Bilo je dovoljno to, da kolega dođe sa informativno edukativne tribine o - šetnjama na duge staze koju je održao na DIF-u jedan profesor nekoliko dana pred sam polazak. Samo me je poneo neki adrenalin, dok je on prepričavao određene savete koje je čuo i dobila sam jaku želju da krenem, bez obzira što nisam ni u kakvom treningu, niti imam bilo kakvog iskustva u šetnji dužoj od desetak kilometara. Nazvala sam roditelje i rekla „samo da znate, idem peške do Kragujevca”, priča Elena za Insajder.

Ljudi su ih nazivali herojima i oslobodiocima tokom čitavog puta. Prema njenim rečima, emocije su tokom puta bile nerealne, a u svakom mestu ih je čekala pripremljena hrana, piće, medicinske stvari, kao i tokom puta gde su im davali ćebad, kabanice, pa čak i igračke.

„Plakali su muškarci i žene, bake i deke, deca, ljudi su nam se klanjali i vikali 'Hvala vam deco' i to su situacije koje su sigurno svakom od nas terale suze na oči”, istakla je Ognjanovićeva.

Prema njenom mišljenju, šetnja je bila teška i izazovna, jer je bilo i noći kada je padala kiša i sneg. Osim toga, bila je i poledica na putu dok su išli nizbrdo, svakodnevno je duvao jak vetar i bilo je mnogo hladno tokom pauza koje su imali.

“Osećala sam dosta bolova tokom šetnje, kako u nogama tako i u leđima zbog ranca, ali se nisam žalila, lično sam ih ignorisala i nekako se navikla na iste, a posle svakog dočeka kao da su “prestali”, verovatno jer sam bila pod ogromnim utiskom i samo razmišljala o divnim ljudima koji su nas dočekivali i motivisali da nastavimo dalje. Nakon puta nisam osetila apsolutno nikakvu bol”, navela je Elena.

Doček u Kragujevcu je za nju bio neverovatan, kako kaže, „osećala se kao da je u filmu i da nije stvarnost bila u pitanju”.

„Dočekao nas je ogroman broj ljudi, crveni tepih, medalje i zahvalnice, transparenti sa natpisima zahvalnosti i podrške i divni ljudi koji su nas grlili oduševljeni. Takođe, moram napomenuti da je svaki doček pre Kragujevca, tj. svaki grad i svako selo, u meni izazvalo jednake emocije, ogromnu sreću i suze radosnice”, napominje ona.

Zahvalna je na svemu što je proživela tokom puta i da u životu zaista ništa lepše nije doživela. Rekla je i da će joj Kragujevac zauvek ostati u pamćenju kao pobednički grad.

“Sretenje u Kragujevcu je izgledao kao neki festival radosti. Ljudi su šetali svuda, kuvala se hrana, igrao se sport, pevale su se pesme... Imala sam osećaj kao da se svi međusobno poznajemo, a atmosfera je bila sjajna i insipirativna”, zaključila je studentkinja iz Beogradu Elena Ognjanović.

Student Filološkog fakulteta u Beogradu Nikola Dobrisavljević, koji je rodom iz Užica, išao je peške sa kolegama iz svog grada ka Kragujevcu na protestno obeležavanje Sretenja. Kaže da mu je motivacija za ovakav poduhvat, pre svega bila zajednička borba "svesnog dela društva za pravdu", a koja traje mesecima i predvode je studenti.

 “Postoji motiv koji ljudi na protestima često pominju, a to je da svako od nas istupi korak više nego što je do sad istupio i da će to napraviti razliku koja je potrebna za promene koje tražimo. Sa tim se u potpunosti slažem. Još jedan razlog je i probijanje ličnih granica i mogućnosti, mada je to najmanje ključan i bitan povod mog pešačenja. Svakako, i unutrašnja i spoljašnja motivacija bile su na visokom nivou”, istakao je on.

Dobrisavljević smatra da je od samog početka puta vladala ohrabrujuća atmosfera, kao i da je lepo bilo sresti i upoznati kolege iz drugih gradova, ali i znati da ih je sve više kako su se približavali krajnjem odredištu.

“U Mrčajevcima smo se zajedno okrepili i nastavili dalje upoznajući se i razmenjujući iskustva. Na primer, jedan kolega iz Kraljeva je primetio da su nam šajkače iste po kroju, pa smo zaključili da smo je obojica kupili kod starog užičkog krojača Đorđa Jokića”, naveo je on.

Po njemu, nije bilo većih poteškoća u toku samog puta, osim neizbežnih žuljeva koji su počeli da se javljaju nakon dvadesetog prepešačenog kilometra. Rekao je i da su imali pomoć sanitetske ekipe iz Čačka koja je krenula sa njima, kako ne bi došlo do krvarenja, infekcija i sličnih kompikacija. Ipak, kako kaže, bila je nekolicina ozbiljnijih slučajeva.

“U Kniću, gde smo i noćili, imali smo pomoć lokalnih fizioterapeuta koji su masažom pomogli desetinama studenata. Sutradan, kada smo već bili bliži odredištu stigle su i upale mišića i bolovi u tetivama, ali se sve to preguralo bez većih problema”, istakao je Dobrisavljević.

Kako kaže, kroz sva mesta koja su prolazili na svom putu, dočekani su neverovatno, uz hranu, piće, a negde i uz muziku i vatromet. Međutim, prema, njegovim rečima doček u Kragujevcu je predstavljao posebnu priču koja je u njemu izazvala ioduševljenje.

“Scene su izgledale kao iz prošlih vremena, kao doček neke oslobodilačke vojske, ljudi su bili ozareni, neki su plakali, mnogi su nam davali poklone, hranu, vitamine, opremu za pešačenje. Najbolje je to što su ta osećanja bila uzajamna, jer mi studenti bez podrške starijih i mlađih sugrađana ne bismo uspeli u svemu u čemu već jesmo, kao ni u poduhvatima kojima ćemo tek pristupiti, a ne sumnjam i ponovo uspeti”, ocenio je on.

Napominje da postoji očigledna spremnost studenata da istraju u traženju da im se ispune zahtevi. Rekao je i da je atmosfera u Kragujevcu na protestu i blokadi bila svečana u skladu sa značajem praznika, ali i cilja koji studenti nameravaju da postignu.

“Kolone ljudi su čitav dan cirkulisale ulicama, ugostitelji i poljoprivrednici su spremali hranu. Studenti kragujevačkih fakulteta su se sjajno pobrinuli za organizaciju, dočekali ogroman broj ljudi iz drugih gradova, postavljali šatore i održavali red zajedno sa studentima - redarima iz drugih gradova”, zaključio je student albanistike na Filološkom fakultetu u Beogradu Nikola Dobrisavljević.

Student Medicinskog fakulteta u Nišu Mateja Grujičić kaže za Insajder da je ideju i inspiraciju za pešačenje do Kragujevca dobio, pre svega od kolega iz Beograda koji su pešačili do Novog Sada na prethodni protest i blokadu tri mosta u tom gradu. Prema njegovom mišljenju, to je bio neverovatan događaj i onog trenutka kada mu se ukazala slična prilika, poželeo je da bude deo tog poduhvata.

„Lično, imam prijateljicu iz Batajnice koja se, sasvim neplanirano, kada je izašla samo da pozdravi studente koji pešače, pridružila šetnji BG-NS nakon što je osetila atmosferu među tim ljudima. Takvu priču, a i samu zamisao koliko je taj epski događaj jedinstveno iskustvo koje ostaje za ceo život, ja definitivno nisam želeo da propustim. Još kada se na to dodaju razlozi zbog kojih se šetalo...”, napominje on.

Grujičić kaže i da je podjednako oduševljen, kako ljudima koji su ih dočekivali i pružali podršku tokom puta, tako i samim ljudima koji su pešačili sa njim. 

„Tako pozitivna atmosfera, toliko divnih ljudi, toliko tema za razgovor sa svima, toliko ljudi se upoznalo i zbližilo potpuno nezavisno od fakulteta na kom studiraju ili godišta. Video sam negde naslov ili komentar, parafraziraću "ovo je jedna ogromna kolona pozitivne energije", što najbliže opisuje ono što smo svi osećali”, istakao je Mateja.

Što se dočeka u Kragujevcu tiče, Grujičić smatra da je bio divan, i pored toga što su dosta kasnili sa dolaskom, ali da atmosfere i energije nije manjkalo. 

Međutim, njemu je posebnu emociju izazvao doček u Jagodini, njegovom rodnom gradu, gde ih je dočekala čitava kolona ljudi koja se prostirala kroz gotovo ceo grad. Prema njegovim rečima, učesnici marša od Niša ka Kragujevcu su se složili da je u tom gradu atmosfera bila najbolja i najtoplija.

Kada su u pitanju problemi tokom puta, rekao je da su imali problem sa dugim pauzama koje su pravili i da je to doprinosilo jačanju bolova i osećaju umora. I pored toga, Grujičić ocenjuje da je put prošao lakše, nego što su očekivali pre polaska.

„Nismo imali sasvim adekvatne uslove za zbrinjavanje povređenih na svakoj pauzi, ali to je nešto na šta niko nije mogao da utiče, prosto je priroda samog puta takva - zahtevna. Nije nam manjkalo ni hrane, ni vode, ni lekova, ni elana, snage, volje”, naveo je on.

Prema njegovim rečima protest i blokada Lepeničkog bulevara u Kragujevcu je bio neverovatan događaj koji je prevazišao sva njegova očekivanja.

„Nepregledno more ljudi, kilometarske kolone na ulazu u Kragujevac, da ne pominjemo same ulice tog divnog grada, svi sa zajedničkim ciljem za bolje sutra u pravom značenju te reči, svi povezani nadom. Ljudi koji su dolazili - ima ih bukvalno iz svakog dela našeg društva, bez odvajanja po bilo kom osnovu”, rekao je Grujičić.

Što se ispunjenja svih studentskih zahteva tiče, kaže da su njegove kolege širom Srbije i on spremni da idu do kraja.

„Mislim da je suludo pričati o ovome, zahtevi pozivaju na poštovanje naše zemlje i njenog Ustava, ne vidim razlog za odustajanje dok ne dođe do ispunjenja elementarnih stvari neophodnih za funkcionisanje zdravog društva”, napominje Mateja.

Po njemu, doček u Nišu je bio poseban, imajući u vidu koliko su studenti koji su pešačili do Kragujevca bili ponosni, kao i njihovi roditelji koji su ih dočekali.

„Sledeći je Niš, prvog marta. Vidimo se”, zaključio je student medicine iz Niša Mateja Grujičić u razgovoru za Insajder.

Novinar Dušan Trifunović Milešić

(Insajder)