Deklaracija o Srebrenici – jedinstvena prilika za poruku pomirenja

(Vreme, 11.2.2010)

"Parlament Srbije osuđuje genocid u Srebrenici i iskreno žali sve žrtve Srebrenice. Ovom prilikom upućuje izvinjenje svim članovima porodica žrtava zato što Srbija 1995. godine nije učinila dovoljno da spreči genocid u Srebrenici." Nisam nikada pisao deklaracije, ali ovo je po meni tekst one za koju bi trebalo da glasa svih 250 poslanika.

U vreme kada je predsednik Republike Srbije bio Slobodan Milošević, MUP Republike Srbije je, 2. marta 1996. godine, lišio slobode Dražena Erdemovića i predao ga Haškom tribunalu 30. marta iste godine. Erdemović je, pošto je priznao krivicu za učešće u najstrašnijem ratnom zločinu u Evropi posle Drugog svetskog rata, osuđen na deset godina zatvora. Žalbeno veće Tribunala smanjilo je kaznu na pet godina. Toj presudi je dat premali publicitet u Srbiji. Sve se dešavalo u medijskom mraku, 1996. godine, kada su zločinci bili patriote, pa se "patriotizam" Dražena Erdemovića sakrivao od očiju javnosti. I četrnaest godina nakon Erdemovićevog priznanja u Srbiji postoji dilema o Srebrenici.

Kada sam, u oktobru 2005. godine, potpisao optužnicu protiv "Škorpiona" za ratni zločin protiv civilnog stanovništva – nad Safetom Fejzićem, Azmirom Alispahićem, Sidikom Salkićem, Smailom Ibrahimovićem, Jusom Delićem i Dinom Salihovićem, imao sam veru da će taj postupak promeniti odnos građana Srbije prema ratnim zločinima. Verovao sam da je u tom pravcu već dovoljno učinio snimak egzekucije. Posle torture, mučki su ubijena deca, njih šestoro, sa vezanim rukama, bosi, uz kamere i psovke. Većina njih bila je iz Srebrenice. Srbija se tada drugi put suočila sa događajima u Srebrenici.

Predmet je pravosnažno okončan prošle godine, presudom Aleksandru Mediću: "Škorpioni" su osuđeni na ukupno 53 godine zatvora, a uključujući presudu Županijskog suda u Zagrebu Slobodanu Davidoviću, na 68 godina zatvora.

Mislio sam tada da smo sa pričom o Srebrenici bili načisto. Da smo ispisali prvi tekst pomirenja i da će posle njega uslediti nešto sasvim suprotno od relativizacije. Bio sam u pravu, donekle. Predsednik Srbije Boris Tadić se izvinio porodicama žrtava i osudio zločin u Srebrenici. Poslanici Nataša Mićić i Žarko Korać predložili su donošenje Deklaracije o Srebrenici.

Istraživanje javnog mnjenja pokazalo je da bi 20,6 odsto ispitanika podržalo Deklaraciju kojom bi Skupština Srbije osudila zločin u Srebrenici.

Da li je to negiranje sudske istine? Istine o Erdemoviću? Istine o Radisavu Krstiću? Istine Međunarodnog suda pravde? Da li je to i negiranje Izveštaja Komisije Vlade Republike Srpske za istraživanje događaja u Srebrenici kojim je osuđen masakr u Srebrenici?

Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju utvrdio je da je, za samo nekoliko dana, u Srebrenici i njenoj okolini pogubljeno osam hiljada razoružanih ljudi. Koštunica i Aligrudić reći će: 7600. Profesor Kosta Čavoški: 2500. Ali šta to menja? Da li se srpske žrtve čuvaju ovakvom licitacijom? Ili je to "već viđeno" u haosu devedesetih godina Miloševićeve vladavine? Nama treba novo lice. Ovo je, nažalost, suviše prepoznatljivo.

Izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin je 15. januara prošle godine, predlažući Rezoluciju o Srebrenici, preneo poruku porodicama žrtava u Evropskom parlamentu: "Ova rezolucija nije namenjena prošlosti – govoreći o mrtvima, Rezolucija je namenjena živima i njihovoj budućnosti." To je bila jasna poruka o potrebi za regionalnim pomirenjem.

Sa 556 glasova ZA, devet PROTIV i 22 UZDRŽANA, Evropski parlament je izglasao Rezoluciju o Srebrenici kojom se 11. juli proglašava evropskim Danom sećanja na žrtve tog masakra. Ja sam, kao koordinator Akcionog tima Vlade Republike Srbije za lociranje, hapšenje i predaju Ratka Mladića i Gorana Hadžića Tribunalu u Hagu, vrlo dobro razumeo i zapamtio poruku gospođe Doris Pak, predstavnice Nemačke u Evropskom parlamentu, kada je na raspravi povodom usvajanja te rezolucije rekla da "ko god krije Ratka Mladića nosi deo krivice za nekažnjavanje zločinaca".

Ne želim da nosim deo krivice za nekažnjavanje zločinaca jer je njihovo kažnjavanje moj posao. Ne bežim od odgovornosti da je deo presude Međunarodnog suda pravde koji pominje Ratka Mladića i ostale upućen baš meni i mojim kolegama u Akcionom timu. To je naš posao i mi ćemo ga završiti.

Kao građanin Srbije i kao tužilac za ratne zločine, voleo bih kada bi se u parlamentu Srbije shvatilo da je Srebrenica simbol i prilika da se naša poruka za budućnost Srbije, za budućnost naše dece, čuje. Hoćemo li da im pomognemo da čista obraza prelaze granice i da ih, ulazeći u evropske integracije postepeno brišu, ili ćemo da zanemarimo i Rezoluciju Evropskog parlamenta?

Srebrenica je isuviše teška i važna tema da bi se koristila za političke potrebe kakve god prirode te potrebe bile i bilo čije da su. Kote ratnih zločina su istorijska opomena. Konačno, to je ishodište sudskih procesa koje mi u Tužilaštvu za ratne zločine pokrećemo zajedno sa našim kolegama iz regiona.

Imao sam priliku da napišem brojne optužnice, i onu prvu za ratni zločin koji je procesuiran u Srbiji nad meštanima Sjeverina. Zato sada osećam posebnu odgovornost da se javim za reč i da iznesem svoj lični stav. Naravno da mi funkcija tužioca za ratne zločine na koju me je, u dva navrata, izabrala upravo Skupština Srbije daje posebnu odgovornost. Ta Skupština bi trebalo da se izjasni o Srebrenici kroz formu Deklaracije.

Šta je smisao te Deklaracije? Po mom sudu, jedan jasan, nedvosmislen, neublažen političkom trgovinom, stav o Srebrenici. Jedno "osuđujem" i jedno "izvinjavam se", u ime naroda. Ako su presude za zločin u Trnovu donete "u ime naroda", onda je jasno da smo, kao narod, već osudili taj zločin, kao što smo osudili mnoge ratne zločine do sada.

Ja na ovom mestu ne kreiram optužnicu. Ako je postojalo naređenje da se vrše likvidacije velikog broja ljudi, ako je to bila strategija osvete "Turcima". Izvršiocima je smetao i đak generacije, Suad, sin Šuhre Malić, koja na grobu u Potočarima kaže novinarima iz Srbije da je njen sin diplomirao u Subotici. I ko zna koliko je na tom strašnom mestu bilo sličnih primera koji nam govore da je reč o teškom zločinu, a mi smo u Tužilaštvu za ratne zločine doprineli osudi na desetine takvih "patriota".

Članovi Kolegijuma Tužilaštva za ratne zločine učestvovali su, i to mnogo pre osnivanja Tužilaštva, u progonu upravo Dražena Erdemovića, i taj posao je u vreme dok je bio zamenik Okružnog tužioca u Novom Sadu, radio sadašnji moj zamenik Dušan Knežević. Za profesionalce u Srbiji nije bilo dileme ni tada, 1996. godine.

Dinko i Nada Šakić takođe su bili optuženi za genocid u logorima Jasenovac i Stara Gradiška. U predmetima Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu – Dinko i Nada Šakić rođ. Luburić – današnji zamenik tužioca za ratne zločine Nebojša Marković, tada zamenik Okružnog javnog tužioca u Beogradu, podneo je istražnom sudiji zahtev za sprovođenje istrage zbog krivičnog dela genocida iz čl. 141 tada važećeg Krivičnog zakona SRJ. Još jednom naglašavam, to se dešavalo u vreme kada su zločini negirani, pravdani i prikrivani. Kada je "patriotizam" ispisivao naslove u gotovo svim srpskim medijima.

U prilog raspravi o zločinu genocida prilažem ovom prilikom njegovu definiciju ispisanu u nacionalnom zakonu, a koji je primenjen i u postupku protiv bračnog para Šakić: "Krivično delo genocida iz čl. 141 Krivičnog zakona SRJ – Ko, u nameri da potpuno ili delimično uništi neku nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupu, naredi da se vrše ubistva ili teške povrede tela ili teško narušavanje fizičkog ili duševnog zdravlja članova grupe ili prinudno raseljavanje stanovništva, ili da se grupa stavi u takve životne uslove koji dovode do potpunog ili delimičnog istrebljenja grupe, ili da se primene mere kojima se sprečava rađanje između pripadnika grupe, ili da se vrši prinudno preseljavanje dece u drugu grupu, ili ko u istoj nameri izvrši neko od navedenih dela, kazniće se zatvorom najmanje pet godina ili kaznom zatvora u trajanju od 20 godina."

Slažem se sa onima koji misle da javnost treba mnogo češće podsećati na činjenicu šta su neljudi učinili tog leta 1995. godine. Ne slažem se sa onima koji po svaku cenu tragaju za balansom zločina, i na taj način ga relativizuju. Nemam ništa protiv dve deklaracije, ali ona prva, srebrenička, posebno je važna. Ne zato da odvajamo žrtve i vređamo one koji su poginuli u Bratuncu, Jasenovcu i u Kosovskom boju, već zato što se prema ovom delu naše prošlosti mi još nismo opredelili. To je razlog što Savezna komisija za istinu i pomirenje nije uspela da ostvari svoj cilj, da pomiri Srbiju sa susedima. Zato je, i kada je na suđenju Slobodanu Miloševiću prikazan snimak pogubljenja u Trnovu, Skupština otvorila raspravu o svim zločinima. Jasno je da ih je bilo na svim stranama i da su jednako užasni. Ali nije na nama da merimo tuđ moral i potrebu da se neko nama izvini. To je na onima drugima koji stoje iza zločina nad našim sunarodnicima. Na nama je da osudimo naše nečinjenje i nesprečavanje genocida u Srebrenici.

Međunarodni sud pravde je vrhovni svetski pravni autoritet. Njegove presude, mnoge usled rasporeda moći, nisu sprovedene, ali pišu istoriju država članica Ujedinjenih nacija. Srbija i danas sa nadom gleda upravo u ovu instituciju da zaštiti pravo i pravdu u odnosu na "avanturu" jednostranog priznanja Kosova i Metohije. Da li možemo da očekujemo pobedu ako nismo spremni da usvojimo i moralno se opredelimo prema već izrečenim odlukama Međunarodnog suda pravde? Ili ćemo "priznati" samo one koje nam odgovaraju i u meri u kojoj nam odgovaraju? To je loš put.

Konačno, reč je o strašnom zločinu i reč je o jedinstvenoj prilici da se uputi poruka pomirenja iz parlamenta Srbije. Sve drugo je odbijanje da se prihvati odluka Međunarodnog suda pravde u Hagu da je genocid u Srebrenici počinjen i da Srbija nije učinila ništa da to spreči. Želim da istaknem da je jedna Skupština, i to Skupština Udruženja za međunarodno pravo Srbije 28. juna 2007. godine usvojila "Izjavu o poštovanju odluka međunarodnih pravosudnih institucija", kojom je ukazala na neke, za ovu "javnu raspravu" i Deklaraciju, veoma važne činjenice – da treba u Srbiji obezbediti puno poštovanje presude Međunarodnog suda pravde u Hagu i da je genocid zločin protiv međunarodnog prava koji osuđuje sav civilizovani svet. Naši najugledniji pravnici, profesori, eksperti, časni ljudi koji su članovi tog udruženja imali su, pre svega, u vidu presudu Međunarodnog suda pravde od 26. februara 2007. godine u sporu po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije i Crne Gore za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.

Međunarodni sud pravde je potvrdio ono što je već bilo utvrđeno u presudama Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju – da je u Srebrenici u julu 1995. godine učinjen genocid nad Bošnjacima. Presuđeno je i da Srbija nije izvršila, podstrekavala niti bila saučesnik u genocidu suprotno Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Sud je takođe našao da je Srbija prekršila svoje obaveze iz Konvencije tako što nije sprečila genocid, i što je propustila da Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju preda Ratka Mladića, optuženog za genocid i saučesništvo u genocidu. Takođe, Sud je utvrdio da je Srbija prekršila i svoju obavezu da poštuje privremene mere koje je on naredio 1993. godine, utoliko što je propustila da preduzme sve mere u svojoj moći kako bi sprečila genocid u Srebrenici.

I predsednik Međunarodnog udruženja istraživača genocida Gregori H. Stenton tvrdi da je poricanje genocida poslednja faza genocidnog procesa i, tvrdi, jedan od najsigurnijih preduslova da se genocid ponovi. Jednostavno je zaključiti da – poreknemo li presudu Međunarodnog suda pravde ili pak tako monstruozan zločin, ili ga relativizujemo, otvara se prostor da se to zlo ponovi.

"Parlament Srbije osuđuje genocid u Srebrenici i iskreno žali sve žrtve Srebrenice. Ovom prilikom upućuje izvinjenje svim članovima porodica žrtava zato što Srbija 1995. godine nije učinila dovoljno da spreči genocid u Srebrenici." Nisam nikada pisao deklaracije, ali ovo je po meni tekst one za koju bi trebalo da glasa svih 250 poslanika. Na taj način dokazali bismo da smo moralni, da poštujemo žrtve, da poštujemo međunarodne institucije i pravdu koju upravo od njih tražimo u slučaju Kosova i Metohije, da smo spoljnopolitički dovoljno mudri u borbi za prava naših žrtava.

Ima li većeg poštovanja sopstvenih žrtava ukoliko se izvinite onim drugim, "tuđim"?