Istina i pomirenje na ex-YU prostorima | |||
Dnevnici Ratka Mladića |
utorak, 10. avgust 2010. | |
Beležnice ratnog komadanta Republike Srpake svedoče da je Srebrenica bila jedno od žarišta rata u Bosni i da je u njoj i oko nje proliveno užasno mnogo krvi. Tri dana posle ulaska Srba u Srebrenicu, Ratko Mladić, u „rokovniku braon boje sa natpisom EI Pupin“, pod datumom 14. jul 1995. godine, opisuje sastanak na kome su, pored njega, bili predsednik Srbije Slobodan Milošević, Karl Bilt i general De la Prel. Milošević je, prema Mladićevim zapisima, „objasnio stanje oko Srebrenice“. Mladić nabraja i šta je sve na sastanku prihvaćeno: pristup Međunarodnog crvenog krsta ratnoj zoni, dolazak konvoja za snabdevanje stanovništva, ekskluzivno pravo policije UN da bude u Srebrenici i Žepi, mogućnost da se u to područje vrate svi koji hoće... To je prihvaćeno, a Karl Bilt je tražio da se „oslobode dečaci-mladići koji su odvedeni u Bratunac, kao i holandski vojnici, da Srebrenica i Žepa budu demilitarizovane“. Dan kasnije, 15. jula, u Dobanovcima se sastaju Slobodan Milošević, Jasuši Akaši, Tornvald Stoltenberg, Karl Bilt, general De la Prel, general Smit. Mladić vodi odvojen razgovor s dvojicom generala. Francuz mu kaže da je rešeno oslobađanje 48 Holanđana i traži: „Omogućite potpun pristup MKCK (Međunarodni komitet Crvenog krsta) svim zarobljenicima. Da se sretnu sa svim zarobljenicima i da podnesu izveštaj MZ (međunarodna zajednica). Da posete z(arobljeničke) logore. Problem u Srebrenici i Žepi pomoć UNHCR – da donese hranu, ćebad, lekove.“ General Smit kaže da će upotrebiti silu kada su napadnute snage UN i da „postoje priče o zverstvima, pokoljima i silovanjima“ u Srebrenici i Žepi. „Dobro bi bilo da što prije dozvolite pristup UNHCR, MCK.“ I... to je kraj ove beležnice: samo devet strana rukom pisanih, kako svojim potpisom potvrđuje generalova supruga Bosiljka. Ostali rokovnici imaju po 200 ili 400 strana, ovaj samo devet. Da li je ostale strane neko (i ko) sklonio ili uništio – ili ih ovom prilikom nije pustio u javnost? U dnevnicima dostupnim „Politici“, Srebrenica se prvi put pominje 6. juna 1992. godine. Izvesni Ostojić govori: „Srebrenica je prazna. Prostor između Srebrenice i Žepe je 90 odsto rude boksita. Dogovorili smo da Srebrenicu podelimo popola i da oni ostanu na prostoru Osmača. Neki Tošić iznosi drugi predlog – ’iza leđa moramo sve očistiti, Žepu i Srebrenicu’”. Miroslav Deronjić iz Bratunca saopštava 20. juna da je „Srebrenica pala posle smrti Zekića, prihvatili smo ove iz Srebrenice“. Deronjić nastavlja: „Stalno imamo borbe, imamo oko 100 žrtava – oni napadaju sa područja Srebrenice... Imamo problema oko s(ela) Konjević Polja. Presekli su komunikaciju Milići – Zvornik. Ne možemo očistiti Konjević Polje“. Na referisanju 22. juna (1995) pukovnik Subotić saopštava: „Tvrde da u rejonu Bratunca ima oko 50.000 muslimana, kontrolišu potpuno Srebrenicu. Mole kao hitno preduzimanje nekih mera da se ne bi izgubio rudnik”. Tri dana kasnije pukovnik Živanović tvrdi: „Glavni problemi leže u Srebrenici, koji imaju puno školovanih oficira (Mehić Redžo puk, ...puk Mustafić Meho). K-da im je u Srebrenici, zadatak im je da opserviraju selo srpsko, unište ga, opljačkaju i spale. Svakog našeg zarobljenika muče tako što mu otkriju krvnu grupu i uzmu krv do smrti. Prate svaku aktivnost, a na sahranama masovno ubijaju... Tuku minobacačima i topovima po levoj obali Drine. Dejstvuju ka s. Voljevici da bi presekli vezu prema Srbiji. Bratunac se čvrsto organizovao prema Srebrenici... Ako se slomi s. Žedinsko (tursko), Moćevići i Osmače, Srebrenica se može pripremiti za predaju.“
Ratko Mladić 30. juna zapisuje susret s predstavnicima opštine Zvornik, kome prisustvuje i „preds. pred. Srebrenice – Jakić Miodrag“. Predsednik Vlasenice Milenko Stanić kaže: „Treba očistiti Srebrenicu i okolinu“. Desimir Mitrović obaveštava: „Od Skelana prema Srebrenici smo pomerili front prema Srebrenici. Kod Tegara su nam spalili Ratkoviće, Polimce, a naši su danas završili sa Tegarima.“ Govorio je i pomenuti predsednik Srebrenice Jakić o svakodnevnim napadima muslimana na rudnik Sase, o fabrici sačme u Potočarima, trezoru srebra (najmanje tona) i zlata. Jakić upozorava: „Kod Sase je jalovište, ako bi ga probili bilo bi sve uništeno do Crnog mora.“ On navodi i da je musliman iz sela Košalj po imenu Vehbija, sin hodže, „pobio više naših ljudi“. Očigledno, u leto 1992. bilo je užasno napeto u Srebrenici i okolini, pa u predsedništvu na Palama 18. avgusta te godine pukovnik Dimitrije Šibalić iz Bratunca pita: „Da li možemo Srebrenicu zauzeti?“ Ako je odgovor i dobio, on nije zapisan. „Šta sa Srebrenicom“, pita pukovnik Simić na sastanku u Predsedništvu RS s komandantima korpusa i članovima Generalštaba 27. septembra 1992. godine na Palama. Na pitanje niko nije odgovorio. U „rokovnik u kožnoj futroli braon boje“ Mladić 12. januara 1993. godine, na konferenciji u Ženevi, beleži govor Harisa Silajdžića: „Genocid naroda se nastavlja... Juče u Srebrenici 195 ljudi umrlo od hladnoće i gladi“. Medicinska situacija u Srebrenici je neprihvatljiva, da ne kažem strašna. Zato smo došli kod Vas jer mi znamo da je tamo presečen“. Morion je tome dodao da u gradu ima bar 40.000 žena i dece. Mladić ne pristaje na predlog o demilitarizaciji, o čemu će Valgren da obavesti generalnog sekretara UN, Slobodana Miloševića i štampu. Ipak, dogovoreni su prekid vatre u „džepu Srebrenica od sutra u 14 časova“ i novi sastanak… Na konferenciji za novinare postavljeno je pitanje: „Da li znači da VRS neće ući u Srebrenicu“. Na razgovoru sa Šermonom iz Crvenog krsta, 13. aprila u Bijeljini, Mladić zapisuje da je rekao da je šokiran onim što se dogodilo u Srebrenici: „...Čuli smo u vijestima… Preko takvih vesti se svašta desilo protiv J(ugoslavije) i srpskog naroda“. Njihov novi razgovor je 30. aprila, a Šermon kaže da su „naši doktori“ učestvovali u evakuaciji ranjenika iz Srebrenice i traži da se deca vakcinišu, da dođe lekar „naš ili musliman da vodi kliniku“...Mladić odgovara: „Za Srebrenicu ćemo rešiti pitanje vode, struje, medic. obezbeđenja i vakcinacije ako do 15. 05. 93. muslimani ispoštuju dogovor o predaji oružja“. Momčilo Krajišnik, uvek najtvrđi u stavovima, 7. maja 1993. godine kaže: „Da pustimo posmatrače u Srebrenicu, Žepu i Goražde, Bihać, Tuzlu“, a general Morion kaže: „Na zahtev vaše vlade mi smo dobili novi mandat stvaranja bezbednosnih zona: Srebrenica, Sarajevo, Žepa, Goražde, Tuzla, Bihać... U okviru zone predaja oružja snagama UN. Ako Srbi žele da uđu u Srebr. biće im dozvoljeno“. Istog dana u susretu s muslimanskim snagama Halilović (Sefer, komandant Armije BiH) za planirano razoružanje u Srebrenici kaže: „Ne postoji sila koja će nas razoružati... Svi ćemo izginuti a oružje nećemo predati. Trajaće ovaj rat predugo“. Morion, međutim, kaže da ima dogovore s pukovnikom Vukšićem i Naserom Orićem i da nastavljaju s razoružavanjem unutar linije razdvajanja i traži od Mladića da se njegove snage povuku izvan dometa artiljerije i tenkova. Morion, 15. maja na aerodromu u Sarajevu, predlaže „proširenje demilitarizovanog područja oko Srebrenice i Žepe“ a general Kejz kaže da misli da je sve teško oružje predato i da je problem s predajom lakog naoružanja jer zaraćene strane ne veruju jedna drugoj. Istog dana Viktor Andrejev, drugi čovek Unprofora, kaže Mladiću: „On (Morion) je u Srebrenici mogao dovesti do katastrofe, ali ste vi odlično kontrolisali situaciju. Vi ste to sjajno rešili... Znaju svi da je Morion Srebrenicu i Žepu napravio veštačkim problemom“. O Srebrenici Mladić ponovo razgovara s generalom Valgrenom 12. juna u Beogradu. Dogovor je da se popravi pumpa za vodu u Srebrenici i da visoki komesar za izbeglice može u nju da dolazi bez ograničenja i da u konvojima ne sme biti novinara i nezvaničnih lica. General Morion kaže Ratku Mladiću 25. juna 1993. da u „Srebrenici najradikalniji muslimani žele pogoršati situaciju, da bi svet imao grižu savesti. Trebate izbeći želju za etničkim čišćenjem tih teritorija. Za svet će biti neprihvatljiva evakuacija muslimanskog stanovništva“. On još savetuje Mladića da omogući izbeglima iz Konjevića Polja i Cerske da se iz Srebrenice vrate svojim kućama. Nove razgovore o Srebrenici Mladić vodi s generalom Brikmanom 23. jula 1993. u Kalinoviku: „Problem Srebrenice i Žepe – moj odgovor: Samo da predaju oružje“. General Brikman kaže Mladiću 6. novembra 1993. da mu UN daju da uradi dosta posla u Srebrenici i da je tražio od njega da poštuje primirje kao u Sarajevu. Pukovnik Tolimir 27. novembra kaže da „Unprofor sve više vrši izviđanje naših prostora... Žele pojačati snage u Žepi, Srebrenici i Goraždu“, a 15. decembra general Brikman objašnjava kakve će snage doći u Srebrenicu (dve čete) da čuvaju primirje. Dan kasnije Mladić upisuje: „U Srebrenici grupisana 3 muslimanska bataljona. Vrši se nasilno izviđanje Konjevića Polja“. Posle ovog podatka izgleda čudno kada Nikola Koljević 12. januara 1994. kaže na sastanku na Palama: „Muratović mi je rekao: ’U nama sazreva uverenje da nama Srebrenica i Žepa nisu strateški važne’“. Mladić pita: „Šta konkretno za Srebrenicu“. Odgovor stiže od Radovana Karadžića na Palama 14. januara 1994. godine: „Do 18. januara da dozvolimo zamenu u Srebrenici 1:1“. Četiri dana kasnije Mladiću svakako prija mišljenje njegovog „omiljenog savetnika“ Viktora Andrejeva, drugog čoveka Unprofora, koji mu na Jahorini kaže: „Situacija u Srebrenici je isisana iz prsta, a oko Tuzle vidi se američki interes“. Ali, svakako mu nije bilo milo da čuje: „Vaša vojska gubi pozicije, nemate pešadije, oni računaju da vi ne možete izvesti ozbiljnu of(anzivu). Muslimani računaju da su zimu prebrodili. Sada je centralno pitanje Tuzla i Srebrenica“. Istoga dana general Brikman kaže Mladiću da će u Srebrenicu doći Holanđani s naoružanjem ne većeg kalibra od 20 milimetara i da su to pred kamerama već objasnili on, Karadžić i Akaši. S tog sastanka nerazumljiv je zapis o incidentu s letom Mladićevog helikoptera na koji je možda pucano u blizini Srebrenice. Brikman obećava istragu i kaže da razume zašto Mladić nije došao na sastanak s generalom Delićem (Rasim, ratni komandant Armije BiH). Dva dana kasnije, 20. januara, Brikman i general Kot opet s Mladićem razgovaraju o datumu dolaska u Srebrenicu Holanđana koji treba da zamene Kanađane. Mladić ne beleži da je išta odgovorio iako je nešto morao reći, a moguće je da je mislio isto što je 24. januara izgovorio general Manojlo Milovanović: „Moramo ići na što veće sabijanje turaka u enklave“. Ali, isto tako, Mladić ne navodi bilo kakvu svoju reakciju kada mu 30. januara general Rouz kaže: „Srebrenica–Tuzla... Narod u Njujorku misli da Vi blokirate konvoje i snage UN, što nije tačno“. Rukovodstvo RS na Palama 15. februara 1994. razgovara o mogućnosti vazdušnih udara NATO snaga. Mladić beleži svoje pitanje: „Bili bilo dobro da M(uslimanima) ponudimo prekid po modelu Srebrenice i Žepe?“. Odajući priznanje vojsci RS za uspešno izvedenu akciju „Zvijezda“, Ratko Mladić, pod datumom 23. 04. 94, na sastanku Vrhovne komande kaže da „Turci ... ne predstavljaju veću niti organizovanu vojnu snagu u enklavama Goražde, Žepa i Srebrenica čije neutralisanje u narednom periodu moramo realizovati političkim, ekonomsko-državnim i po potrebi vojno-policijskim merama“. U istom „rokovniku sa natpisom NIS“, pod datumom 1. jul 1994, pukovnik Vićić saopštava da „brigada drži front ka Srebrenici, potpukovnik Ognjenović kaže: ’U enklavi Srebrenica neprijatelj ima tri brigade (oko 10.000 vojno sposobnih)’, potpukovnik Tubić tvrdi: ’Mogli smo naneti znatne gubitke muslimanima u Srebrenici ali nam je rečeno da to ne radimo?’, pukovnik Vukota: ’Turci su doživeli slom razdvajanjem Srebrenice od Žepe’“. Iz dnevnika ne doznajemo šta se dešavalo od jula do 22. decembra kada sledi novi zapis sa „sastanka kod Karadžića“ gde Mladić zapisuje da je Crveni krst tražio „da im u Srebrenicu omogućimo ulazak“, a Momčilo Krajišnik da se Crveni krst bavi samo razmenom ratnih zarobljenika. Andrejev – generalov omiljeni savetnik Službenik UN i sovjetski diplomatski veteran možda je jedini čovek koga je Mladić pitao za mišljenje i savete od prve do poslednje strane svojih beležaka Viktor Andrejev je omiljeni junak Ratka Mladića, zaključak je posle čitanja nekoliko hiljada stranica dnevnika ratnog komandanta bosanskih Srba. Sa drugim čovekom Unprofora, veteranom sovjetske diplomatije, činovnikom Ujedinjenih nacija – Mladić uvek dugo razgovara i detaljno na desetak strana beležnica zapisuje šta mu je sve Andrejev rekao. Favorit Andrejeva je bio Japan, nije predvideo kineski „bum”, rekao je „Japan je tajna bomba”, sada izgleda da je to Kina. Mladić je sigurno klimao glavom kada je Andrejev govorio: „Zapadni svet je uvek smatrao da su Hrvati zapad, a Srbi istok. Linija između Hrvata i Srba je uvek bila linija između zapada i istoka.” Mladić mora da je bio ohrabren kad mu je na početku razgovora, po svemu sudeći 15. maja 1993. godine, Andrejev rekao: „Sada je bolja situacija. Amerika nije postigla saglasnost sa Evropom. Sada su manji izgledi za intervenciju. Rusija neće dozvoliti interv.(enciju).” Pa još „Promene u stavovima nekih zemalja su vrlo uočljive”.
Borna kola UN ispred vojne bolnice u Sarajevu Ratni komandant bosanskih Srba ponovo dobija savete od drugog čoveka Unprofora u Bosni: „Humanitarna pomoć mora ići bez problema”, a malo posle i: „Ovo je TV rat”. Rus je veoma otvoren za diplomatu, kaže da je Morion (Filip, komandant Unprofora), draga osoba, ali povremeno uradi strašne stvari. „On je u Srebrenici mogao dovesti do katastrofe ali ste Vi odlično kontrolisali situaciju. Vi ste to sjajno rešili.” Andrejev potom govori da mu se ne sviđa predlog nesvrstanih zemalja za zone oko Sarajeva, cinično primećuje da možda nesvrstanima treba neki rat, ali malo kasnije protivreči sebi i kaže da je ideja bezbednih zona bolja od bombardovanja. I zaključuje da je Muslimanima „u interesu da Sarajevo ostane problem”. „Šta bi Vi Viktor uradili za Sarajevo da ste mene (na mom mestu)?” pita Mladić i beleži odgovor „Para treba da izlazi. Morion traži da stavi i vašu i njihovu artiljeriju pod kontrolu. Vaš problem je njihova pešadija. Povezati povlačenje njihove pešadije sa Vašom artiljerijom. U Vašim rukama da ostane artiljerija ali pod kontrolom UN. Da tražite posmatrače da nadziru situaciju u Sarajevu. UN da garantuju da Musl. (imani) neće ući sa svojim snagama na vašu teritoriju. To treba da se uklopi sa plavim putevima i ček pointima. Budite kategorični – ne možemo da se povlačimo bez trupa UN u zoni. Nemojte reći ’ne’. Samo korak po korak sa garancijama.” Mladićev saradnik, upisan kao Toša, pita: „Viktor, da li bi Muslimani prihvatili neki oblik demilitarizacije i mogućnost izvlačenja snaga” i dobija odgovor: „Oni nažalost ne žele nikakvu demilitarizaciju. Mi smo ih pritisli dobro, rekli smo im da oni žele žrtvovati svoje ljude za intervenciju.” Andrejev onda hvali kao odličnu Mladićevu ideju da „ponudite da se hum(anitarna) pomoć daje preko vaših teritorija Muslimanima” i da je bitno da se pismo pošalje Sadako Ogati (visoki komesar za izbeglice UN) i odmah savetuje šta pismo treba da sadrži. Mladić se interesuje za ulogu DŽeroma Brejda i pita: „Šta da uradimo prema Ovenu da ga odobrovoljimo?” i kaže: „Viktor, moraću Vas uzeti za savetnika, slab sam u politici”. Diplomata je odgovorio „A, generale, vi ste u politici Veri gut, ekselent, podiže palac, Vi samo tako kažete, a super ste”. O odnosima Andrejeva i Mladića govori i zapis iz „rokovnika crvene boje”, a dešava se u Han Pijesku sat i deset minuta pre generalovog razgovora sa Morionom. Izgledalo je to kao da je Rus došao da pripremi Srbina za susret sa Francuzom. Mladić beleži: “Viktor: -oven ide aut – Stoltenberg možda ostaje. – Plan V-O (Vens-Oven) otišao – Biće u BiH 1 srpska rep(ublika), 2 Hrvatske (Mostar – Posavina) 2 Muslim(anske) (Caz. Krajina – centr. B) – moguća je još intervencija – idu na Abdića – A Izetb(egović) balansira, Ganić hoće rat da ide na Srbiju i Kosovo – Prilaz muslimana – Provokacija.” O dobru i zlu s patrijarhom Pavlom Pored ovolikih pogibija od Hrvata i Muslimana ne dozvolite da padne krv od nas, rekao je patrijarh srpski ratnom komandantu bosanskih Srba. „Naš patrijarh traži da se povučem sa funkcije!” (Iz dnevnika Ratka Mladića) Drugi susret Ratku Mladiću nikako nije mogao da bude prijatan. Mesto susreta je nepoznato. Datum je 13. novembar 1996. godine. Mladić je zapisao samo jednu rečenicu: „Naš patrijarh traži da se povučem sa funkcije!” Posle toga je samo još jedna reč: „Snimljeno”. Ratko Mladić je podneo ostavku 27. novembra, 14 dana posle susreta sa patrijarhom Pavlom, ali ne može se tvrditi da je to učinio pod njegovim uticajem. U stvari nije jasno da li je Mladić dobrovoljno odlučio da ode jer u odluci o svom povlačenju on piše: „Obzirom da sam razrešen dužnosti komandanta Glavnog štaba...”. Na početku „ostavke” koja je naslovljena „Prenos ovlašćenja komandanta GŠ VRS, odluka,-”, Mladić saopštava da je „obzirom na novonastalu situaciju i odluke druge sednice Skupštine RS... i u skladu sa odlukama sednica kolegijuma Glavnog štaba (17.11. prošireni kolegijum, 27.11 kolegijum)” odlučio „preneti sva ovlaštenja na general-potpukovnika Manojla Milovanovića”. Mladić u odluci traži od predsednika Republike Srpske garancije da nijedan pripadnik Vojske RS neće snositi bilo kakvu odgovornost zato što je izvršavao njegova naređenja i da se „obustave sve aktivnosti prema jedinicama, ustanovama, objektima i pripadnicima VRS, a koje su planirali i započeli pre donošenja ove odluke”. Pretpostavka da se susret dogodio 28. avgusta zasniva se na činjenici da je pre razgovora sa patrijarhom pod tim datumom upisan razgovor s generalom Životom Panićem, načelnikom Generalštaba Vojske Jugoslavije, i da je naznačeno da je on bio u 11.30 časova. U nastavku dnevnika Mladić zapisuje „15.00 (časova) SASTANAK sa Patrijarhom Pavlom”. Na strani pre ove nalazi se uokviren tekst koji nije potpuno jasan, ali je očigledno da ima veze sa Srpskom pravoslavnom crkvom: „... Božidar Marijanović iz (nečitka reč) 1.K (verovatno prvi korpus) da ide u Manastir Krku za ekonoma bogoslovije”. Nema nijednog znaka da je Mladić bilo šta rekao patrijarhu, niti bilo kakvog njegovog komentara. General je, inače, voleo da u dnevnik zapisuje razgovore s ljudima koji su na njega ostavljali utisak i najčešće u zapisima nema ni traga njegovog prisustva. Na početku patrijarh Pavle kaže, a Mladić zapisuje, „Ne možemo birati ni roditelje ni vreme ni narod sa kojim ćemo živjeti”. Potom patrijarh govori da je potrebna ogromna snaga da bi se u Bosni izdržalo „ovo teško vreme”. Verovatno je da patrijarh govori o Bosni svestan da Srba ima i izvan Republike Srpske.
Mladić zapisuje reči patrijarha Pavla: „Ima kod nas jedna negativna individualnost (ovu reč je Mladić dva puta podvukao) koja pređe svaku meru jer svi su svi homogeni (Slovenci, Hrvati, Bug. ,(verovatno Bugari), Muslimani, Madžari, Šiptari)”. Ta nehomogenost može da bude i dobra, jer patrijarh kaže generalu: „Još u 7. veku jedan Grk je rekao da Srbi ne mogu da se podmite jer su različiti i ne možeš sve obići i podmititi”. Patrijar navodi priču koju je njemu ispričala profesorka francuskog jezika koja se „za vreme okupacije” tokom Drugog svetskog rata pravila da ne zna nemački jezik. Njoj je neki nemački komandant rekao „Vi ste Srbi nikakav narod, mi dnevno hapsimo 15 Srba na vašu dostavu”. Očigledno je ovo još jedna parafraza priče da je Gestapo molio Srbe da ne potkazuju jedni druge jer više ne mogu da ih hapse. Kaže dalje patrijarh: „U našem narodu je bilo čestitosti i time smo opstali, a to je ono što je Marko Miljanov izneo princip čojstva i junaštva, on ga je samo izneo, to je narod izmislio (Čojstvo je da branim drugog od sebe, a junaštvo da se branim od drugog)”. Mladić stavlja pod znake navoda sledeću rečenicu koju podvlači: „Ne daj da te nadvlada zlo, nego zlo nadvladaj”. Patrijarh je svoj esej o moralu, o dobru i zlu, čovečnosti i nečovečnosti nastavio: „Mi govorimo dobar je onaj koji mi čini dobro, a zao onaj koji čini zlo, to nije tako zato što sam kao individua merilo. Nema principa ni jevanđelskog koji se ne može preokrenuti. Blaženije je davati nego primati se izokreće u dajte meni.” Generalu je patrijarh ispričao pripovest o starom Crnogorcu kome je neki mladić isterao oko pokušavajući da mu otme oružje. Starac je molio knjaza Nikolu da ne kažnjava momka, govoreći: „Njemu je 17 godina, meni 50, a Vama 300”. Knjaz se pobuni, nema on 300 godina. Čiča mu odgovori: „Da bi vladali narodom morali bi da imate 300 godina” i još reče vladaru: „Mladić je više zla učinio sebi, nego meni”. Iz dnevnika ne možemo saznati koliko su dugo razgovarali patrijarh i general, ali na osnovu onoga što je Mladić zabeležio jasno je da je bilo došlo vreme da patrijarh srpski uputi sasvim jasnu poruku ratnom komandantu bosanskih Srba: „Mi nikoga nećemo terati na silu u veru. Nas su katoličili i turčili.” I tek sada iz patrijarhovih reči saznajemo da je i Mladić nešto govorio, da li to znači da je sve do tada bio nemi beležnik? Kaže patrijarh Pavle: „Ovo što rekoste, rekli su mi i ranije. Ovde je nemar jedan, tamo se gine, jedan broj neće da priđe ni duhom ni umom, neće da primi ni izbeglicu, ni ranjeniku.” Poslednja rečenica koju je Mladić zapisao da mu je rekao patrijarh Pavle glasi: „Pored ovolikih pogibija od Hrvata i Muslimana ne dozvolite da padne krv od nas”. Odmah ispod ove rečenice je tekst koji je Mladić uokvirio: „Delić Žarku, oduzet 24.04.92 beli kombi reg.br. Ljubljana 716-113, sada nosi tablice voj.SR 0035, Tada mu je oduzet mercedes na prikolici, koji se sada nalazi u Erdutu kod Arkana – Videti i javiti protođakonu Đuri.” Perišić i Stanišić povezuju Mladića sa Amerikancima Početkom septembra 1995. godine šef tajne policije Srbije i vojske Jugoslavije nudili tajni susret ratnog komandanta bosanskih Srba i komandanta NATO. Da li su Momčilo Perišić i Jovica Stanišić pripremali puč protiv Slobodana Miloševića u drugoj polovini poslednje decenije prošlog veka? Ovo pitanje o kome je bilo mnogo spekulacija i na koje su i nekadašnji načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije i šef tajne policije Srbije odgovorili odrečno, na izvestan način ponovo postavljaju dnevnici Ratka Mladića, ratnog komandanta bosanskih Srba.
U „rokovniku braon boje bez natpisa” na 22. stranici Mladić opisuje susret sa Jovicom Stanišićem, načelnikom Resora državne bezbednosti Srbije i Momčilom Perišićem, načelnikom Generalštaba Vojske Jugoslavije. Susret se dogodio na Cetinju, u subotu 9. septembra 1995. godine. Mesto susreta, Cetinje, pokazuje da su akteri hteli da ga drže u što je većoj tajnosti, inače bi se videli u Republici Srpskoj ili Srbiji. Cilj Stanišićeve posete bio je oslobađanje francuskih pilota, a njegovo posredovanje tražili su Jevgenij Primakov i DŽon Dojč, šefovi ruske i američke tajne policije, sa kojima je on imao izuzetno dobar kontakt. Dakle, Stanišić je sugerisao Mladiću da mu je dužnik i da je vreme za vraćanje usluge. Usluga je bila tajni povratak dvojice zarobljenih francuskih pilota, oborenih iznad Bosne avgusta 1995. godine. Stanišić saopštava da postoji dogovor Dojča (DŽon, bivši šef CIA), Perija (Vilijam, ministar odbrane SAD), Kristofera (Voren, državni sekretar SAD) i Šalikašvilija (DŽon, komandant Združenog generalštaba SAD) da se tajno sastanu Klark (Vesli, komandant NATO-a) i Mladić. Šef tajne policije Srbije kaže Mladiću da zna da ima kontakte sa Rusima i da je to dobro i da vidi da može da bude i u kontaktu sa Amerikancima. „Ja sam to video kao šansu da ti nešto uradiš”, zaključio je Stanišić. Iza reči Stanišića, bez ikakvog komentara, Mladić odmah navodi šta mu je rekao general Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije. Iako je ova beleška zapisana pod istim datumom i naslovom, kao jedinstvena celina, iz onoga što mu govori Perišić, izgleda da je on razgovarao sa Mladićem tek pošto je Stanišić otišao ili da su na početku razgovora bili svi zajedno, ali da su onda dvojica generala deo razgovora obavili u četiri oka. Za razliku od Stanišića, bar po onome što je Mladić zabeležio, Perišić nije pominjao pilote – što izgleda potpuno neverovatno. Prepisujemo kako je Mladić zabeležio Perišićeve reči: Amerikanci hoće da se sastanu sa tobom i samnom... 3 puta me je zvao gen. Klark i Holbruk. Oni hoće Slobu da iskoriste do određenog trena, a posle da se njega otarase. Plašim se, nema dileme Joca ne voli Slobu. Slobo ne voli vojsku. Ti i ja moramo imati koncept šta da radimo sa Amerikancima. Ovi su mafija (J i F), a Slobo je još veća. Kertes daje milione $ i DM Slobinoj ženi. Ovi traže pilote za lovu. Karadžić je htio preko Koljevića da povuče vojsku i da dezavuiše na međunarodnoj sceni Slobu što je i uspeo. Da li ovi redovi iz Dnevnika znače da su Stanišić i Perišić u jesen 1995. godine hteli da ruše Miloševića? Ključan detalj za razumevanje priče je da se u tom trenutku nije znalo da li su piloti živi ili nisu. To tvrdi Aleksandar Dimitrijević, tadašnji šef Kontraobaveštajne službe Vojske Jugoslavije. Njegova služba je otkrila da su piloti živi i da ih drži Mladić tek početkom novembra. Dimitrijević tvrdi i da je Miloševiću gorelo pod nogama, jer su Francuzi rekli da ako nema pilota nema overavanja Dejtonskog sporazuma u Parizu. Način na koji Mladić beleži iskaze dvojice svojih sagovornika pokazuje da bar jedan od njih, general Perišić, nema ni malo lepo mišljenje o Stanišiću jer „oni su mafija (J i F)” može da se odnosi jedino na Stanišića i Franka Simatovića Frenkija. Drugi član obaveštajnog bratstva i poznavalac Mladića i Stanišića kaže da su oni u to vreme bilo „jastrebovi” i da je Milošević morao da ih „hladi”. Na pitanje „Zar nije Milošević poveo u Dejton Stanišića zbog straha da ovaj ne napravi puč?” , odgovara: „Milošević se plašio da Jovica ne napravi nešto u Bosni ili Hrvatskoj što bi mu pokvarilo postizanje mira u Bosni. Drugi su ovde nadzirali Radovana Stojčića Badžu i Perišića, da im nešto slično ne padne na pamet”. Treći sagovornik „Politike”, u ono vreme pripadnik KOS-a, kaže da je Stanišić bio siguran da je „broj 2” u Srbiji, da će kad-tad mirno naslediti Miloševića na mestu predsednika Srbije, šta više „da će ga Sloba dobrovoljno rukopoložiti”. Ovaj „kosovac” Perišićeve strele uperene na Miloševića i predlog upućen Mladiću – „Ti i ja moramo imati koncept šta da radimo sa Amerikancima – tumači kao pokušaj „da se otvori Mladiću kako bi saznao da li su piloti živi i ako jesu, gde se nalaze”. On čak tvrdi da ni ključni Mladićev bezbednjak Zdravko Tolimir nije odmah znao kakva je sudbina pilota. Goran Petrović, bivši načelnik Resora državne bezbednosti, koji je u vreme održavanja ovog sastanka bio operativac u Službi, rekao je da je postojala priča da se Jovica Stanišić politički angažuje, ali ne 1995. godine, dakle ne u periodu kada je sastanak na Cetinju održan. Ta priča se, prema Petrovićevim rečima, pojavila tek tri godine kasnije, 1998. godine, otprilike u vreme kada je Stanišić smenjen sa mesta načelnika RDB-a. Petrović dodaje da je moguće da he zapis u Mladićevom dnevniku „Joca ne voli Slobu” samo lično mišljenje Perišića. Posle smenjivanja Perišić je osnovao političku stranku koja je pristupila Demokratskoj opoziciji Srbije i bio je jedan od potpredsednika u vladi Zorana Đinđića. Marta 2002. godine uhapšen je pod sumnjom da je odavao tajne službeniku američke ambasade u Beogradu, posle čega je podneo ostavku. Perišić i Stanišić su se dobrovoljno predali Haškom tribunalu gde im se sudi pod optužbom da su počinili ratne zločine. Ako treba, ja ću otići na Haški tribunal Ratni komandant bosanskih Srba izgovorio je ovu rečenicu 28. decembra 1995. godine u razgovoru vojnog vrha Republike Srpske sa Slobodanom Miloševićem u njegovom kabinetu u Beogradu. Ratko Mladić, ratni komandant bosanskih Srba, nije zabeležio u svom dnevniku šta je rekao 28. decembra 1995. godine u kabinetu Slobodana Miloševića u Beogradu, na savetovanju rukovodstva Vojske Republike Srpske s političkim i vojnim vrhom Jugoslavije. Ali to piše u stenogramu-zapisniku koji je bio uz dnevnike pronađene u njegovoj kući 23. februara ove godine. Ratko Mladić: „Ne verujem DŽovlanu (glavnokomandujući međunarodnih snaga u BiH). Ako treba ja ću otići na Haški tribunal, jer vi to niste obezbedili i ako je to žrtva srpskog jedinstva – u redu. Želim da vam pomognem, ali ne može se VRS optuživati... I skromno da kažem da je VRS iznela glavni teret i ne prihvatam la su SAD nama ovo obezbedile – mi smo i vi odbranili Banjaluku... Vreme će reći i oceniti, nismo se mi pokolebali ni kada su nas bombardovali oni koji nam sada nude mir i pomoć... Ja ne prihvatam da mene niko tako na sraman način ukloni, a pošto vidim da su se i ovi na Palama odrekli mogu otići jer svugde će mi biti lično bolje jer na ovoj dužnosti sam živ pečen – nedopečen... Dejtonski sporazum ima nesagledive negativne posledice jer oko 150.000 ljudi moramo iseliti, nismo dobili izlaz na more što je šamar narodu, Hercegovina je odsečena – praktično je prirepak Crne Gore, Igman, Bjelašnica, Jahorina su nam uzeti. Vojsku Republike Srpske optužuju i za Krajinu i za 13 opština u našoj Krajini i da vas obavestim u Sarajevu niko neće ostati...
Želim da vam kažem da će biti teškoća u sprovođenju Dejtonskog sporazuma. Skrenite im pažnju da mi nismo stoka i tražimo saradnju... jer kako nam danas ulaze u fabrike, sutra će u spavaće sobe. Neću moći sprečiti srpskog mladića da raspali ZOLjOM po njima kada se ponašaju kao okupatori... Treba tražiti svugde saveznike i ne verujem da će SAD nama pomoći, a njima odmoći i mislim da smo i u prošlom vremenu ginuli za njih i njihov cvet na Balkanu zalivali našom krvlju. Ne želim la budem opterećenje srpskom narodu, ako trebam da odem – otići ću, ali odbijam sve napade na VRS, taman da su i od gospod Boga. Slobodan Milošević: Nemamo nameru da izručujemo nikoga, čak ni Radovana Karadžići, a kamoli tebe, Ratko. Haški tribunal zaboravite. Nigde neće kročiti nogom da bi nekoga hapsili. To su političke igre i nema veze s pravosuđem. Ja sam u Parizu tražio da uđe u Sporazum klauzula sledeće sadržine: „Strane sarađuju u progonu odgovornih za ratne zločine”, to je univerzalno i ja bez toga nisam hteo da potpišem. Ratko Mladić: Niko ne može Ratka Mladića živog sahraniti. Oni će nas naterati da mene isporučite, a suđenje meni je suđenje srpskom narodu i vama i Perišiću. Bilo je to finale 1995. godine čija je druga polovina bila obeležena hrvatskom „Olujom” koja je etnički očistila Krajinu od Srba, Dejtonskim sporazumom i Mladićevim pregovorima s Francuzima, Rusima i funkcionerima Srbije o sudbini dvojice francuskih pilota. Ratko Mladić je verovao u snagu svoje vojske i svog oružja i onda kada su porazi i gubitak teritorije postali stvarnost. I kada je pad Banjaluke zavisio od odluke Hrvata da li će je zauzeti, a ne od mogućnosti Srba da je odbrane, komandant bosanskih Srba se čvrsto držao rečenice koju je 14. jula 1994. zapisao u svoj dnevnika velikim slovima „PLAN ODBITI, RAT DOBITI!”. Ta rečenica, koja se odnosila na plan Kontakt grupe, obeležiće i razgovore vođene u leto i jesen 1995. godine o Sporazumu u Dejtonu. Na prvoj stranici „rokovnika braon boje bez natpisa”, pod datumom 25. avgust 1995, sa sastanka „srpskog rukovodstva u Dobanovcima”, Mladić odmah na početku beleži pitanje Radovana Karadžića: „Je li s Krajinom gotovo, imamo li nameru da je vraćamo”. Slobodan Milošević nije gubio vremena, ulazak hrvatske vojske u Knin za njega je bio nepovratan čin, a rukovodstvu bosanskih Srba zato je sasuo rečenicu o njihovoj mogućoj budućnosti: „Brzim ratom bi prestala ideja i teorijski o RS”. Izgledalo je da Karadžić u tom momentu, kada je pred očima svima bio egzodus Srba iz Krajine, nema više dileme: „Nećemo mi reći NE američkoj varijanti”. Pokazaće se kasnije da to ipak nije ni njegov, a naročito ne stav Ratka Mladića. „U Dejtonu su Srbi zauzeli mesto u srcima Amerikanaca koje su do sada imali Muslimani”, rečenica je s kojom Slobodan Milošević dočekuje u Dobanovcima 27. novembra 1995. godine rukovodstvo bosanskih Srba. Predsednik Srbije je tvrdio: „Mi smo dobili ½ BiH, izlaz na more, nema nijednog grada na Savi koji nije naš, nema ni na Drini (sem Goražda) koji nije naš... Dobijena je država zapadno od Drine gdje nikada nije postojala... Krajišnikove urlike da su nam SAD neprijateljska strana nastojao sam da stišam”. Nije, međutim, Krajišnik bio glavni problem Miloševića koji je Mladiću i njegovim starešinama rekao: „Za nas je najbitnije da vojska ima pozitivan stav prema mirovnom procesu. Ove mape i granice su fiksne i ne mogu se menjati lokalnom i globalnom vojnom akcijom i to se ne bi smatralo ratom već čisto terorističkom akcijom. Nema više krojenja mapa ratom.” Svoje sagovornike Milošević je savetovao: „Oslobodite se Rusa, oni ne mogu ni sebi pomoći... Rusi isključivo brinu o svom interesu i njima je bitno da imaju dobre odnose sa SAD i spremni su da nas prodaju.” Predsednik RS: „U poslednjem trenutku smo se izvukli, mogli smo zaglaviti u unitarnoj Bosni”. Potom u Beogradu 28. decembra sledi, kako ga Mladić u dnevniku naslovljava, „SASTANAK sa Predsednikom Miloševićem”. Među dokumentima nađenim u Mladićevoj kući 23. februara ove godine nalazi se i stenogram s te sednice. U odnosu na Dnevnik to je „hladan” tekst. Samo tekst i ništa više, dok Mladić beležeći u Dnevniku izlaganja učesnika razgovora stavlja po nekoliko znakova uzvika ili pitanja, podvlači reči. Sastanak je počeo Miloševićevim hvalospevom: hrvatski nacionalista Veselica je rekao da je srpska država zapadno od Drine poraz Hrvatske; sprečio sam pad Banjaluke uz pomoć Amerikanaca; od početnih 30 odsto teritorije koliko su nam nudili došli smo do 49 odsto... „Alternativa tome je bilo produženje rataprotiv celog sveta i gubitak Republike Srpske. Zato u Zagrebu ima mnogo demonstracija”, rekao je Milošević. Faksimil stranice iz Mladićevog dnevnika, Milošević: "Nezavisna RS nema šansu" Da je usvojen Krajišnikov predlog sarajevskog distrikta to bi bila kopča za sve ostalo i mi bi smo na kraju izgubili. Cenim da će RH (Republika Hrvatska) pripojiti svoj deo BiH, a muslimani ići prena saradnju sa CPJ, nego s RH. Najveći strah za Krajišnika i Buhu je bio kada su me pitali da li bih primio u SRJ muslimane? Ja sam rekao da. Prvo: naša saradnja sa IFOR-om je dobra prilika i drugo: u RS je napravljena takva Vlada la je odmah treba uhapsiti”. Sledi deo Miloševićevog govora bitan za Mladića: „Rekao sam Amerikancima da nećemo davati naše građane optužene za ratne zločine. Karadžić i Mladić su specifični, oni su optuženi za uzimanje talaca, pogotovo onih koji su došli na veru. Više njih mi je reklo: dužni su da uhapse Karadžića i Mladića ako se sretnu, ali neće to raditi. Karadžić je tu pametno rešio. Vi morate odrediti čoveka koji će to uraditi, njima ne treba poštar, već komandant”. U Mladićevom Dnevniku ove reči Miloševića ovako su zabeležene: „Konkretne stvari (ove dve reči podvučene): – Pitanje Karadžića i Mladića – Rekao sam Amerikancima da nikoga nećemo goniti (ta reč precrtana dva puta) isporučivati. – Uzimanje talaca je ratni zločin... Za vojni aspekt jako je važno da vi odredite ko će da zastupa GŠ njima ne treba poštar... (uz poslednju rečenicu stoje dva znaka pitanja)”. Bitne su još dve rečenice iz Miloševićevog izlaganja: „Karadžić me malopre zvao, bio je i Perišić i glavno pitanje mu je bilo daj penzioniši mi ove generale” i „Ratko, molim te da se reši pitanje ko ima ovlaštenja ispred GŠ VRS u ZVK”. Ova druga rečenica značila je da Mladić više ne može da se viđa s komandantima međunarodnih snaga u BiH. Zapisujući je u Dnevnik Mladić dodaje i rečenicu Miloševića koje nema u stenogramu: „Mi nemamo nikakav zahtev u tom pogledu” uz koju stavlja tri znaka uzvika i jedan znak pitanja. Mladić je iznenađen već prvim govornikom iz njegovog tima. Uz reči generala Gvera: „Da nije bilo angažovanja J (ugoslavije) i Vas lično možda ne bi ni bilo RS” stavlja znak pitanja, a propušta da navede zahtev Gvera da se ne govori na isti način o Karadžiću i Mladiću i da ratni komandant bosanskih Srba mora da uživa zaštićeni status. Pošto i drugi generali budu tražili da se pravi razlika između Karadžića i Mladića, u korist ovog drugog, Milošević je rekao: „Nismo nikada identifikovali VRS i rukovodstvo RS. Političke greške su bile na strateškom nivou, a vojničke na taktičkom. Radovan Karadžić je širio iluzije da ima poseban odnos sa Karterom, a Holbruk mu je rekao: ’Ko jebe Kartera’. Vaše političko rukovodstvo je širilo i širi iluzije i laži. Bili su prisutni Lilić, Milutinović i Perišić, kada je Karadžić za Dejtonski sporazum rekao ’najbriljantnija pobeda srpskog naroda u 20. veku’, a na Skupštini kaže ’da smo mi pregovarali bilo bi nam mnogo bolje’, a ja sam prvi dan Dejtona pustio Krajišnika da on radi i video da gubimo sve. Pitaju me ljudi je li taj čovek normalan”. Potom je usledilo finale, Mladićev govor s početka teksta, zabeležen u stenogramu, nezabeležen u Dnevniku. To nije presedan. Mladić je često to činio, nije beležio šta je on negde i nekome rekao. |