Genocidom protiv genocida

Poznata je činjenica da visokom balkanskom politikom dominiraju dve temeljne paradigme, zasnovane na dva osnovna lokalna stereotipa. Prva paradigma, na koju se obilato pozivaju različite „nacionalne“, „patriotske“ i „državotvorne“ političke opcije glasi „mi smo neuporedivo i nesagledivo bolji od svih njih“, pri čemu smo „mi“, zavisno od etničke pripadnosti, Srbi, Hrvati, muslimani, Slovenci ili (antički) Makedonci, a „svi oni“ – isti taj skup balkanskih naroda, sa izuzetkom onog naroda koji smo „mi“. Budući da je ova vrsta pogleda na političko okruženje, prema opštem priznanju, dominirala tokom jugoslovenskih ratova u devedesetim, ona je dovela do svestrane relativizacije unutarbalkanskih „nas“ i „njih“ i dovela do rađanja druge paradigme i drugog stereotipa, koji sada glasi „svi mi smo neuporedivo i nesagledivo gori od njih“. Ovde se, pak, pod „svima nama“ podrazumeva ceo (multikulturalni i multietnički) Balkan, ogrezao u kriminalu, korupciji i krvnoj osveti, beskonačno primitivan i zaostao, nepopravljivo tradicionalan i sistematski iracionalan, nestabilan i destruktivan, a pod „njima“ – „Svet“, „Evropa“ ili „Zapad“, meke civilizacije, utočišta zdravog razuma i stožeri progresa, čovečnosti i blagostanja.

U Srbiji, zastupnici prve paradigme, ne naročito kreativno, nazvani su „Prvom“, a zastupnici druge – „Drugom Srbijom“. Njihova međusobna politička, kulturološka i ideološka gigantomahija ne jenjava do dana današnjeg. U toj borbi, i jedni i drugi imaju često neobične saveznike. Tako je, na primer, „Druga Srbija“ zdušni pobornik tužbi za genocid, koje su protiv Srbije podneli politički predstavnici „Prve Hrvatske“ i Federacije BiH (u Federaciji, izgleda, nema „prvih“ i „drugih“, jer se lokalna politička elita ne može iskobeljati iz manihejske podele na „dobro i Srbe“). Istovremeno, „Prva Srbija“ već dvadeset godina uporno pokušava od različitih političkih instanci iz „Sveta“, „Evrope“ i sa „Zapada“ da dobije potvrdu da smo mi ipak bolji od njih, u smislu da smo mi „prave žrtve“, „pravi saveznici“ i „pravi dobri momci“.

To što na Balkanu svi optužuju sve za sve pre svega ne znači da „niko nije kriv ni za šta“, a još manje znači da su „svi podjednako krivi za sve“. U događajima koji su obeležili proteklih dvadeset godina neki narodi i neki političari povlače veću odgovornost od drugih. Nažalost, nijedna politička elita u bilo kojoj od bivših jugoslovenskih zemalja nije dovoljno zrela da napravi realan i racionalan presek ove odgovornosti. Na još veću žalost, tzv. „Međunarodna zajednica“ ne samo da nije zrela da tako nešto učini, nego je za to nesposobna, nedovoljno informisana i opterećena sopstvenim, neosvešćenim i krajnje sebičnim interesima.

U datom kontekstu treba posmatrati skoru najavu prédsednikā Srbije i Hrvatske da će njihove dve zemlje (možda) odustati od međusobnih optužbi za genocid. Na prvi pogled, u pitanju je odlična vest. Hrvatska optužnica predstavljala bi najveći formalni klip u točkovima srpsko-hrvatske (ili hrvatsko-srpske) saradnje da nije njihovog, delimično ulizičkog, delimično prosto zlonamernog („da komšiji crkne pokrajina“) priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti albanskih privremenih institucija na KiM. Istovremeno, Hrvatskoj nikako ne služi na čast učestovanje u besmislenom igrokazu „genocida na kraju XX veka“, koji za jedine ozbiljne posledice ima najstrašniju relativizaciju globalnog projekta istrebljenja nepoželjnih naroda i rasnog očišćenja Evrope koji je sprovodila Hitlerova Nemačka sa saveznicima. Pod uslovom da se današnje Hrvatska i Federacija BiH ne doživljavaju nastavljačima državotvorne tradicije nekadašnje NDH, u čiji su sastav potpadale njihove teritorije, a od koje su se u više navrata otvoreno ogradili, priča o genocidu zapravo podriva njihov ugled u međunarodnim tokovima, u kojima tek odskora učestvuju. Uostalom, NDH nije jedini Hitlerov saveznik koji je okrvavio ruke u Drugom svetskom ratu – većina njih su danas ugledne članice EU i „Međunarodne zajednice“ i veoma su orni i prilježni da osude „genocid“ i „udruženi zločinački poduhvat“ koji je, prema njihovom mišljenju, srpsko rukovodstvo sprovodilo u jugoslovenskim ratovima.

Srpski položaj je, međutim, neuporedivo složeniji i bitno različit. Za početak, Srbi se kao istorijski subjekat nizom činjenica izdvajaju iz opšteg balkanskog pesničenja. Srbi jedini nisu hteli da se rastura Jugoslavija. Srbi su jedini bili pod krajnje okrutnim sankcijama „Međunarodne zajednice“. Jedino Srbe je bombardovao NATO (dva puta). I najzad, uzgred budi rečeno, pored Cigana i Jevreja, koji, uostalom, nisu uzimali učešća u unutarbalkanskom potkusurivanju (niti imaju državne instrumente preko kojih bi to mogli da sprovode), Srbi su jedini koji su zaista bili žrtve genocida. Oni su, zapravo, bili žrtve Genocida, onog pravog, čije se žrtve mere desetinama miliona mučki ubijenih Jevreja, Cigana, Slovena i ostalih „nižih rasa“.

Igranje sa genocidom, stoga, Srbima odgovara najmanje. I to ne samo zato što je istorijski neodgovorno, neozbiljno i kontraproduktivno pridruživati se eksjugoslovenkom horu narikača koje u glas viču „genocid!“ upirući prstom jedni na druge (uglavnom na Srbe) – a ima ih koji upravo to rade („genocid nad Srbima u Sarajevu“, „genocid u Bratuncu“, „genocid nad Krajinom“, „NATO genocid u Srbiji“ i sl.). Naprotiv, još je gore predati najstrašnije stradanje srpskog naroda, stradanje o kome, nažalost, nema dovoljno svesti na međunarodnom planu, u ruke institucije koja je u stanju da konstatuje partikularni „genocid“ nad pripadnicima oružanih snaga Armije BiH, na osnovu nejasnih, neproučenih (i delom falsifikovanih) podataka iz optužnice koju je sastavilo tužilaštvo druge, još ozloglašenije i još više ispolitizirane institucije. U pitanju je igranje sa najvažnijom zaostavštinom istorije jednog naroda, sa kojom ne bi smeo da raspolaže niko, niti njegova politička elita, a pogotovo ne sudovi koji predstavljaju instrumente upravo onog sistema moći koji je Srbima naneo toliko štete u proteklih dvadeset godina.

Kada je sve to rečeno, predsedniku Tadiću može se postaviti pitanje – da li je bilo pametno potezati pravi Genocid u situaciji kada je bosansku i hrvatsku optužnicu trebalo pravno i istorijski obesmisliti i odbaciti kao najobičniju propagandu i nacionalističku fikciju? A ako jeste, da li je pametno ulaziti u jeftinu trampu („genocid ti, genocid mi“) i neiskreno pomirenje, dogovorenu, ne na međunarodnoj naučnoj konferenciji, nego, u najboljem balkanskom maniru, u kafani u Opatiji? Nema sumnje da Srbija i Hrvatska moraju da sarađuju jedna sa drugom, i da im je za to neophodno da se otarase viđenja „onog-drugog“ kao „onog-koji-je-izvršio-genocid-nad-mojim-narodom“.(Kao što je neophodno i da Hrvatska preispita svoj stav prema albanskom „Nezavisnom Kosovu“.) Ali po koju cenu?