Hag: oružje „legalne odmazde“

Zamislite da ste osuđeni za zločin i poslati da odležite pet godina. Međutim, u trenutku kada ste gotovo završili sa služenjem kazne, sud odluči da prvobitna presuda nije bila dovoljno oštra i pošalje vas natrag u zatvor na još 12 godina.

Obično mislite da se takve košmarne stvari događaju jedino u totalitarnim režimima. Ipak, to se desilo prošle nedelje u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu, sudu koga njegovi pobornici slave kao uzor međunarodne pravde. 

Žrtva haškog kafkijanskog tipa „pravde“ bio je Veselin Šljivančanin, bivši oficir JNA, koji je prvobitno osuđen u septembru 2007. za „pomaganje i podržavanje mučenja“ tokom rata za otcepljenje Hrvatske od jugoslovenske federacije 1991. godine. U vreme izricanja presude, Šljivančanin je već proveo u haškom pritvoru više od četiri godine. Pušten je krajem 2007. godine, do okonačanja žalbenog procesa. Ali, Žalbeno veće Haškog tribunala preinačilo je prvobitnu presudu i kaznu sa pet godina povećalo na 17, istovremeno odbacujući sve žalbe podnete od strane Šljivančanina i Mileta Mrkšića, optuženog u istom slučaju.

Odluka Žalbenog veća nije bila zasnovana na bilo kakvim novim činjenicama. Nikakvi sveži dokazi nisu izneti na svetlost dana kako bi doveli u pitanje prvobitnu presudu. Sudije Žalbenog veća same su primetile da presuda iz 2007 „nije omanula u pogledu činjeničnih nalaza“. I pored toga, većina njih (dvoje od pet sudija bilo je protiv) složila se sa tužiocem da je „zatvorska kazna od pet godina nerazumna i da ne odražava adekvatno stepen težine zločina koji mu se stavljaju na teret“. [1]

Haški sud dao je dva ključna razloga za novu kaznu. Prvo, smatrao je da je Šljivančanin u prvostepenoj presudi pogrešno osobođen optužbe za pomaganje i podržavanje ubistva. Na osnovu ničeg drugog do zapisnika svog sopstvenog suđenja u kome ga je oslobodio ove optužbe, Haški sud sada ga je proglasio krivim. Drugo, rečeno je da je kazna od pet godina koja je dosuđena 2007. – za pomaganje i podržavanje mučenja – morala biti preinačena zato što nije bilo jasno da li su sudije u dovoljnoj meri uzele u obzir patnje žrtava i njihovih porodica. Oba ova kvazi-argumenta više otkrivaju o manama tribunala nego o krivici Šljivančanina.

 „Bolnički masakr“

Slučaj Šljivančanina tiče se događaja koji se često – senzacionalistički i pogrešno – naziva vukovarskim „bolničkim masakrom“. Čovek prosto može da ga zamisli kako hara kroz hodnike napadajući lekare i pacijente. Tokom godina, to je ono što su mnogi novinari i komentatori i zamišljali. Tim DŽuda iz „Obzervera“, na primer, opisao je kako su „komandanti jugoslovenske vojske upali u bolnicu i izvukli napolje 200 ranjenika i pripadnika bolničkog osoblja... premlatali ih i pobili.“[2] U „Telegrafu“, DŽulijus Straus napisao je da su srpske snage „isterale skoro 300 ranjenika iz bolnice i pogubile ih“ [3] Ovakvi „izveštaji“ veoma malo govore o onome što se zaista desilo te 1991.

Nakon dugotrajnih borbi, hrvatske snage predale su grad Vukovar Jugoslovenskoj narodnoj armiji 18. novembra 1991. godine. JNA je ratne zarobljenike odvela u obližnje selo Ovčaru i zadržala ih tamo preko noći, a zatim prebacila u zarobljenički logor u Sremskoj Mitrovici u Srbiji, gde su držani radi organizovanja razmene zarobljenika sa Hrvatskom.

Međutim, neki hrvatski borci sklonili su se u gradsku bolnicu, računajući da će biti evakuisani zajedno sa civilima i stići na hrvatsku teritoriju. Dvesta muškaraca i dve žene, za koje je postojala sumnja da su neprijateljki borci, JNA je zarobila 20. novembra i odvela u lokalnu kasarnu. Suprotno onome što je često tvrđeno u medijskim izveštajima nakon ovog događaja, to nisu bili civili zarobljeni pod izgovorom da su u pitanju vojnici. I sam Haški sud prihvata da „dokazi ukazuju da su većinom, ukoliko ne i svi, bili pripadnici hrvatskih vojnih formacija koje su se borile na vukovarskom ratištu. “ [4]

Očigledno je da je prvobitno nameravano da se i oni pošalju u Sremsku Mitrovicu kao i prethodna grupa zarobljenika. Međutim, srpske paravojne snage i lokalna teritorijalna odbrana želeli su odmazdu. Lokalne civilne srpske vlasti – vlada formirana na brzinu kao reakcija na hrvatski nacionalistički režim – takođe nisu bile srećne što se zarobljenici prebacuju izvan oblasti. Umesto toga, zatvorenici su poslati u Ovčaru, kao i prethodnog dana. 

Tamo, ratni zarobljenici bili su teško pretučeni od strane lokalne teritorijalne odbrane i paravojske. Napori vojne policije JNA, koja je bila poslata da čuva zatvorenike, da ih zaštiti od maltretiranja, bili su, kako tribunal  smatra, „nedovoljni i neubedljivi“. Te večeri, Mrkšić je naredio povlačenje trupa JNA iz Ovčare. Time su zatvorenici ostavljeni na milost i nemilost teritorijalnoj odbrani i paravojnim snagama, koji su zatim sproveli željenu odmazdu i masakrirali ih.

Ni Šljivančanin niti Mrkšić nisu naredili, učestvovali, niti uopšte bili prisutni prilikom ubijanja zatvorenika. Optužba za pomaganje i podržavanje ubistva – od koje je Šljivančanin oslobođen 2007., a za šta Hag sada obojicu smatra krivim - zasniva se na činjenici da je Mrkšić naredio povlačenje snaga JNA iz Ovčare, a da se Šljivančanin nije oglušio o tu naredbu. Prilikom produženja kazne Šljivančaninu, Žalbeno veće saopštilo je da „iako on više nije imao de jure nadležnost nad vojnom policijom raspoređenom u Ovčari, mogao je da ih obavesti da je Mrkšićevo naređenje u suprotnosti sa obavezujućim zakonima i običajima rata da se ratni zarobljenici moraju štititi.“[5]

Treba naglasiti da ova značajna odluka nije zasnovana na bilo kakvim novim informacijama ili dokazima, već samo na ponovnom čitanju zapisnika sa suđenja iz 2007., kada je Šljivančanin oslobođen optužbe za pomaganje i podržavanje ubistva. Kao što je primetio jedan od žalbenih sudija koji je bio protiv ove odluke, Fausto Pokar, Žalbeno veće donelo je „presudu zasnovanu na prvostepenim sudskim spisima, bez saslušanja svedoka ili izvođenja dokaza, što su faktori koji mogu da budu veoma važni u oceni kredibiliteta svedoka.“ Podsećajući na „nedooslednost“ i „promenljivu pravdu“ Žalbenog veća u prošlosti, Pokar je takođe osporio i nadležnost veća da uvodi nove ili teže osude. 

Andresija Vaz, sudija koji je takođe bio protiv, otišao je još dalje, naglasivši da je nova presuda doneta na osnovu „pretpostavki o tome šta je Šljivančanin mogao ili trebalo da uradi kako bi sprečio zločine.“ Zapravo, odluka Žalbenog veća počiva na uverenju da je Šljivančanin i mogao i trebalo da učini nešto nakon što je saznao za odluku o povlačenju vojne policije iz Ovčare, mada nije utvrđeno ni kada je on saznao za nju. Žaleći se na „nedostatak preciznosti“ i nepostojanje „jasnih dokaza“, Vaz je doveo u sumnju uverenje da je Šljivančanin uopšte imao priliku ili način da spreči ubistva, i zaključio da je tužilašvo „daleko od toga da je uspelo da eliminiše svaku sumnju“ u pogledu njegove krivice.[6]

Žalbeno veće je značajno povećalo kaznu Šljivančaninu uprkos primedbama jednog od svojih sudija da ono za to nema ovlašćenje. A jedno od glavnih opravdanja za ovu odluku jeste da je Šljivančanin počinio zločin nečinjenja, za koji je prethodno oslobođen, tako što nije uspeo da spreči ubistva izvršena u njegovom odsustvu od strane ljudi koji nisu bili pod njegovom komandom. Kao što je kazao sudija Vaz, ova odluka predstavlja kršenje „osnovnog principa krivičnog prava“ da „tamo gde postoji sumnja, osude ne može biti“.

Hijerarhija patnje

Optužba po kojoj je Šljivančanin proglašen krivim 2007. takođe je bila za zločin nečinjenja: pomaganje i podržavanje mučenja time što se nije postarao da zatvorenici budu zaštićeni od zlostavljanja od strane teritorijalne odbrane i paravojske, u vreme dok su snage JNA još uvek bile u Ovčari.

U izveštajima medija povodom prošlonedeljne presude često je pominjano kako je javno mnjenje u Hrvatskoj bilo vrlo nezadovoljno prvostepenom kaznom od pet godina kao suviše blagom.[7] Da je Žalbeno veće toga bilo svesno pokazalo je prilikom davanja objašnjenja zbog čega je bilo potrebno kaznu sada utrostručiti, kojom prilikom je naglašeno da nije izvesno da je prvostepena presuda „uzela u obzir posledice mučenja na žrtve i njihove porodice, kao i u kojoj meri je obraćena pažnja na osećanja zatvorenika povodom određivanja kazne Šljivančaninu“.[8]  

Ovaj argument je toliko sumnjiv da je to neverovatno. Prvo, očigledno je da je prvostepena presuda uzela u obzir patnju žrtava – naglašavajući, recimo, kako su „bliski članovi porodica ostali bez svojih najdražih. U gotovo svim slučajevima, patnja i bol zbog tragedije bili su još i pojačani osećajem neizvesnosti u pogledu sudbine koja je pogodila ove žrtve.“ [9] Prema Žalbenom veću, ovaj iskaz sa suđenja iz 2007. nije u punoj meri uzeo u obzir patnje žrtava. Očigledno, „odgovarajući“ nivo obzira mogao je jedino da dovede do kazne od 17 godina.

Drugo, iz dosadašnjeg učinka Haškog suda jasno se može zaključiti da nisu sve žrtve podjednako važne. Godine 2006., tribunal je osudio Nasera Orića, komandanta bosanskih Muslimana zbog činjenice da nije sprečio mučenje i ubijanje srpskih zarobljenika od strane ljudi pod njegovom komandom. Kazna? Dve godine. Pošto je tokom sudskog procesa u pritvoru već proveo više od toga, odmah je pušten. Prošlog leta, Orićev slučaj takođe je stigao do Žalbenog veća, koje je brzo odbacilo presudu i oslobodilo ga. Orić je postao ozloglašen zbog ubijanja srpskih civila tokom rata u Bosni: čak je za uspomenu snimao i bizarne „snaf“ filmove i pokazivao ih novinarima dok se hvalisao svojim poduhvatima. [10] U njegovom slučaju, međutim, žrtve teško da su uopšte uzimane u obzir prilikom sudskog odlučivanja.

Trebalo bi se zapitati zašto su, kako je tribunal naveo „srpska teritorijalna odbrana i pravojne snage gajile jak osećaj neprijateljstva prema pripadnicima hrvatskih snaga“ u Vukovaru? Ovo pitanje se retko postavlja, verovatno zato što se prosto podrazumeva da su Srbi zli. Ipak, nisu samo nakupljeni bes i napetost kao posledica nedelja borbi zapečatili sudbinu ratnih zarobljenika u Ovčari, već i dugotrajne nevolje lokalnih Srba. Kao je jedan reporter zabeležio 1999., „Pre rata, Vukovar je bio jedan od etnički najintegrisanijih gradova u Hrvatskoj... Ali, relativna harmonija koja je ovde vladala od Drugog svetskog rata narušena je kasnih 80-ih usled bujanja hrvatskog nacionalizma.“[11] Ovaj članak redak je izuzetak od opšteg trenda ignorisanja ili poricanja stradanja Srba pod hrvatskim nacionalističkim režimom.

Mnogo pre bitke za Vukovar – a sigurno nakon dolaska na vlast hrvatskog nacionalističkog vođe Franje Tuđmana u proleće 1990 – Srbi u Hrvatskoj postali su sve ugnjetavanija manjina, otpušani su sa posla, izbacivani iz svojih domova, napadani i ubijani. Čak i pre izbijanja rata, 20.000 Srba pobeglo je iz Hrvatske.[12] Tuđmanova vlada oživela je simbole fašističkog hrvatskog režima iz Drugog svetskog rata, režima koji je istrebljivao Srbe kao i Jevreje, Cigane i ostale „nepoželjne“. Za etničke Srbe u Hrvatskoj, postojalo je više nego dovoljno pokazatelja da oni opet postaju „niža bića.“

Haški sud oduvek tvrdi da postupa u interesu žrtava. „Za nas, žrtve su najvažnije“, rekao je glavni tužilac Ričard Goldston 1996. godine: „Žrtve jugoslovenskog rata žele pravnu odmazdu“.[13] Tribunal stavlja naglasak na zastupanje žrtava zbog toga što svoje „međunarodno pravo“ primenjuje na društvima u kojima se ne nalazi. U nedostatku bilo kakve prave veze sa ljudima o kojima sudi, on svoj legitimitet stiče time što tvrdi da se zauzima za žrtve. Ipak, teško je videti u čemu je to misija „pravne odmazde“ kompatibilna sa nepristrasnim deljenjem pravde.   U praksi, to rezultira dvostrukim standardima i politizovanim presudama.

Političko oruđe

Majkl Šarf, pravnik koji je pomogao da se napiše originalni statut Haškog tribunala za američki Stejt dipartment, izjavio je da je „tribunal uopšte posmatran od strane vlade (SAD) kao tek nešto više od instrumenta za odnose sa javnošću, i kao potencijalno korisni politički instrument“. Korist od tribunala po ovom pitanju najjasnije se mogla videti tokom sukoba na Kosovu 1999., kada je podignuta optužnica protiv Slobodana Miloševića u istom trenutku kada je NATO bombardovao njegovu zemlju. Za vlade Britanije i SAD, kako je primetio Šarf, Haški sud bio je „korisno oruđe u njihovim naporima da demonizuju srpskog vođu i zadrže podršku javnosti za kampanju bombardovanja.“ [14]

Od samog početka, Haški sud delovao je na osnovu pojednostavljene, crno-bele predstave o ratovima u Jugoslaviji, koju su zastupali zapadni političari i mediji. „Bolnički masakr“ bio je jedan od ključnih događaja za stvaranje takve predstave, kao i jedan od glavih događaja koji je naveden od strane Stejt dipartmenta 1992. kada je prvi put predloženo da bi Miloševiću trebalo suditi za ratne zločine.[15]

Ovaj događaj ponovo je potegnut 1999. od strane onih koji su zastupali stav da bi trebalo optužiti Miloševića. Poznati britanski borac za ljudska prava DŽefri Robertson tvrdio je da zna za „jake dokaze da je on lično odobrio masakr 200 pacijenata u vukovarskoj bolnici.“[16]  Kada je optužnica podignuta, Robertson je bio izvan sebe, i insistirao da bi Miloševića takođe trebalo optužiti za „izdavanje naredbe za vukovarski bolnički masakr 1991., kada je njegova vojska streljala 260 hrvatskih pacijenata, lekara i medicinskih sestara koji su završili u masovnoj grobnici“. [17] Ovaj scenario postojao je samo u Robertsonovoj mašti. Prebijanje i pogubljenje zatvorenika i samo po sebi je bilo dovoljno grozno. Ipak, zastupnici „međunarodne pravde“ često imaju potrebu da tragaju za još gorim strahotama, kako bi hranili sopstvene pravedničke fantazije.

Ključni razlog za postojanje tribunala koji se često navodi, jeste da zemlje upletene u jugoslovenske ratove ne bi bile sposobne da sude same sebi. Ipak, više nego tuce onih koji su – za razliku od Šljivančanina i Mrkšića – bili direktno umešani u zlostavljanja i ubijanja ratnih zarobljenika u Ovčari, osuđeni su i poslati u zatvor od strane srpskih sudova. U međuvremenu, Haški sud sprovodi svoju čudnu, politizovanu „pravnu odmazdu“, navodno u ime probranih, „dovoljno važnih“ žrtava.

U stvarnosti, Haški sud nema nikakvu svrhu osim da bude politički instrument svojih zapadnih sponzora. Kao i drugi međunarodni tribunali, donoseći svoje sudove o ratovima drugih, on pruža priliku zapadnim liderima da sebe stave u poziciju moralne superiornosti u odnosu na slabije države, uključujući i one koje bombarduju.