Hrvatsko pitanje

Verovatno se neće pogrešiti ako se kaže da srpsko-hrvatske odnose u najvećoj meri opterećuju stereotipi. I daleko od toga da je reč samo o tome što određenim političkim strukturama u Hrvatskoj odgovara da njihovo stanovništvo u Srbima vidi prljave i neobrazovane balkanske primitivce, a njihovim mazohističnim parnjacima u Srbiji da od Hrvatske pravimo neki zapadnoevropski Eldorado čijem ćemo se savršenstvu približiti, ako samo istrajemo na svome evroatlantskom putu. Stereotipa je daleko više i oni su znatno kompleksniji, a njihovo osvetljavanje bi svakako znatno doprinelo održivim međudržavnim i međunacionalnim odnosima.

Na primer, jedan od stereotipa koji je sve više počeo da se raskrinkava u Hrvatskoj jeste stereotip o Srbinu kao arhineprijatelju, onom temeljnom „ne-Ja“ koji simbolizuje sve ono što je meni strano, neprirodno i moralno odbojno, i koji svojom zlikovačkom i neprijateljskom delatnošću konstituiše sve ono što mene čini kao delatnog subjekta sa moralnim, nacionalnim ili kulturnim identitetom. Srbin je Hrvatu, dugo se na tome insistiralo, ono što je DŽoker Betmenu, Leks Lutor Supermenu, ili Nemilosrdni Ming Flešu Gordonu – simbol svega onoga protiv čega se on bori, beskomprimisni progonitelj koji ga nastoji uništiti, ali u borbi protiv koga on stasava, definitivno se izgrađuje kao ličnost i u čijem pobeđivanju spoznaje samoga sebe.

Put hrvatskog samoutemeljenja

Priča se da se crvena lampica, međutim, definitivno upalila pre nekoliko godina, kada je u hrvatskoj javnosti kao bomba odjeknuo slučaj iz jedne osnovne škole, u kojoj je učiteljica, postavivši u jednom od mlađih razreda pitanje „ko su Hrvati“, od svoga đaka dobila (kontekstualno veoma pravilan!) odgovor – „Hrvati su oni koji nisu Srbi“.

Istovremeno, svedoci smo neprekidnih izliva netrpeljivosti prema Srbima i svemu srpskom, što se može pratiti kroz hroniku vesti o napadima na vozila sa srpskim registarskim oznakama (ili vozila u kojima se prosto zatekao neki od „simbola“ srpske agresije, poput ćiriličnih novina, pravoslavne ikonice, pa čak i zvezde petokrake), kroz ogromnu popularnost koncerata ustaškog trubadura Tompsona (čije se masovne posećenosti ne bi postidela ni sama Madona), ili kroz niz bahatih ili neumesnih petljanja hrvatskih političkih zvaničnika u unutrašnja pitanja Republike Srbije (u čemu se naročito ističe predsednik Mesić, koji se inače predstavlja za najtolerantnijeg i najliberalnijeg političara u zemlji). Teško je sporiti da u Hrvatskoj postoji masovno podgrevana atmosfera linča kada su Srbi u pitanju, na čijem su talasu hrvatski separatisti izvojevali svoju „neovisnost“, ali čiji je Hrvatska, kako vreme promiče, sve veći politički talac.

Priča se da se crvena lampica, međutim, definitivno upalila pre nekoliko godina, kada je u hrvatskoj javnosti kao bomba odjeknuo slučaj iz jedne osnovne škole, u kojoj je učiteljica, postavivši u jednom od mlađih razreda pitanje „ko su Hrvati“, od svoga đaka dobila (kontekstualno veoma pravilan!) odgovor – „Hrvati su oni koji nisu Srbi“. Ako ne ranije, mnogima je tada postalo jasno da temeljiti svoj identitet na negaciji izmišljenog kulturološko-ideološkog konstrukta „Srbina“ nikako ne može biti dobro po zdravlje nacije. Bila ova priča samo mit, ili ne, Hrvatska je u poslednjih nekoliko godina načinila neke ideološke pomake.

Ća će mi Kopakabana, Akapulko i Madrid...

Izvanredan primer toga koliko se i najneupitnije stvari često menjaju svakako jeste skupa reklamna kampanja hrvatskog primorja koja je ove godine sprovedena u Srbiji. Srpska javnost uglavnom nije imala sluha za to koliko su ti šareni bilbordi, koji su preplavili srpske gradove i puteve, strašan kategorijalni lom za one Hrvate, koji su do juče bili spremni da „umru od gladi, ali da nikada više ne vide srpsku nogu na svetoj zemlji hrvatskoj“. Pri tome, zajedljivci koji su komentarisali kako je u pitanju najobičniji lov na ekonomsku korist i još jedna eksploatacija (poslovične) srpske naivnosti od strane (poslovično) prevejanih Hrvata, nisu mogli da pojme koliko je ona druga strana napregla i osporila neke od svoji temeljnih nacionalnih pretpostavki.

Pri tome, treba imati na umu da je u pitanju jedna izuzetno odmerena i proračunata kampanja – daleko od bahatosti tipa „mi imamo najlepše more na svetu i sada ćemo se smilovati i pustiti vas da se u njemu okupate“, ili onog slovenačkog „mi znamo da su naši proizvodi potrebniji srpskim potrošačima nego što su oni potrebni nama“. Naprotiv, hrvatski stručnjaci za reklamu ozbiljno su uzeli u obzir afinitete i sklonosti ciljne grupe i svoju standardizovanu kampanju prilagodili potrebama srpskog tržišta. Tako su oni, bez da je to iko od njih tražio, svoj reklamni slogan „tako lepa, tako blizu“, parafrazu sintagme iz hrvatske himne, napisali na ekavici, upravo jednom od klasičnih „okidača“ za nacionalno nasilje u Hrvatskoj. Oni su ovo učinili sigurno svesni da njihova ciljna grupa, na čiju su nostalgiju prema „dobrim, starim vremenima“ igrali, ne bi uopšte zamerila da je slogan bio na ijekavici, koju oni i tako vezuju za jadransko primorje. Slično tome, Hrvati su izmenili originalni slogan „kada srce kaže ljeto, kaže Hrvatska“, sa kojim su nastupili u drugim zemljama, i umesto potencijalno iritantnog „Hrvatska“ stavili „Jadran“, to čuveno „naše more“, čime je slogan u Srbiji znatno dobio na upečatljivosti, ako i jeste istovremeno reklamirao rivijere Slovenije, Crne Gore i Albanije.

O ovoj kampanji je kod nas bilo dosta reči i u prvom planu su se našle optužbe za licemerje države koja proglašava da su Srbi u njoj „dobrodošli“, dokle god nisu neki od onih desetina hiljada koji čekaju povrat imovine i omogućavanje povratka na rodna ognjišta. Istovremeno, na nju se osvrtalo svaki put kada bi se tokom leta dogodio neki od incidenata sa beogradskim registarskim tablicama, šikaniranjem srpskih turista ili kada je pomenuti Tompson održao još jedan ustaški vašar u jeku turističke sezone. Štaviše, u Srbiji se čak može govoriti o postojanju svojevrsne medijske kampanje protiv ove turističke inicijative, budući da su se kritike različitih zvaničnika i javnih ličnosti na hrvatski račun ove godine u srpskim medijima mogle čuti daleko češće i oštrije nego prethodnih godina.

Razglednica iz Dalmacije

Nažalost, u pitanju je samo još jedan dokaz koliko naša javnost kaska za vremenom u kome se nalazi. Kada je ustaška i antisrpska retorika u Hrvatskoj bila na vrhuncu, srpska politička i medijska elita je koketirala sa našim „kulturnijim susedima“ nastojeći pridobiti koji poen na svome evropskom putu, pa su se slični slučajevi ustašluka, nasilja ili štete nanete Srbima brižljivo zataškavali u javnosti. Tek ove godine je sličnim događajima prvi put ukazana dužna pažnja, ali ona zato nije ukazana događajima koji predstavljaju stvarne novosti u Hrvatskoj. Na primer, u Dubrovniku se svake godine događaju incidenti vezani za srpske turiste, ali nikada nije, kao ove godine, cela turistička zajednica kao jedan ustala da osudi vandale koji su olupali automobil jednog beogradskog advokata, niti su se sa više revnosti starali da protiv počinitelja bude podignuta tužba, a da se ostali turisti uvere da su u Dalmaciji sasvim bezbedni. Takođe, Marko Tompson drži koncerte svake godine, i na njima peva uvek jedne i iste ustaške pesme, ali ove godine mu je otvoreno otkazano gostoprimstvo od strane lokalnih vlasti na Istri, kao što se nikada nije susreo sa većom salvom lokalnih grdnji zbog „sramoćenja hrvatskog naroda“ i „nedopustive plejade primitivizma, neukusa i ustašluka“. Gradonačelnik Pule je otvoreno izjavio da će uvek stati na stranu srpskih turista pre nego na stranu Perkovićeve ustaške škvadre, a po hrvatskim forumima je sve učestaliji pozivi Tompsonu da se u svome „glazbeništvu“ ograniči na „Čavoglave, gde mu je i mesto“.

U samoj Dalmaciji, stvari se takođe menjaju. Ove godine mogla su se videti kola sa BG registracijom i „Politikinim zabavnikom“ pod prozorom (čisto da ne bude zabune!) na splitskim Bačvicama, tradicionalnoj teritoriji beskompromisne „Torcide“, kao što se u Peristilu Dioklecijanove palače ovog leta orila Riblja čorba i Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo – drskost koja bi se prethodnih godina obavezno završila polupanim staklima i slomljenim nosevima. Istovremeno, ne može se reći da lokalna ksenofobija i folklorno ustaštvo u Dalmaciji jenjava, ali stoji da im se suprotstavlja sve veći broj građana koji su ih sve ove godine ćutke trpeli. U Zadru, već poslovično najustaškijem dalmatinskom gradu, osvanuli su tako grafiti „BG=ZG=ČETNICI“, koji odlično ilustruju dve društvene pojave u Hrvatskoj: prvu, da lokalna ksenofobija nije nužno uperena isključivo protiv Srba (opšte je poznato, mada ne i onima koji prate naše medije, da su u Dalmaciji Zagrepčani čak i manje dobrodošli od Srba, te da su incidenti vezani za njih još češći); i drugu, da je u Hrvatskoj uveliko otpočela velika partija ustaškog ping-ponga, u kome „primorci“ i „kontinentalci“, Dalmatinci i Zagorci, Splićani i Zagrepčani, jedni druge masovno optužuju za „greh ustaštva“ i svaljuju odgovornost za ratnu politiku i kulturno srozavanje koje je nastupilo kao njena posledica.

Tri srpske paradigme o Hrvatima

Dve stvari ovde treba imati na umu. Prvo, ako Hrvatska ima unutrašnji problem ksenofobije (a ima ga) i ako ta ksenofobija (više) nije nužno vezana samo za Srbe, već za sve strance koji se na bilo koji način doživljavaju kao suprotstavljeni lokalnoj kulturi ili interesima (bili to Slovenci, Hercegovci, Italijani ili Zagrepčani), onda to zaista nije problem koji bi nas trebalo da dotiče, niti bi njemu trebalo da posvećujemo naročitu pažnju. Hrvatski šovinizam, ustašluk ili netrpeljivost prema drugima, kako su već i sami shvatili, ne služe im na čast i predstavljaju nešto protiv čega oni kao narod treba da se bore.

Drugo, ako je Hrvatska odlučila da pruži ruke prema Srbiji, za šta ona ima više nego dobre razloge, onda nema preterane koristi od horskog jadikovanja kako to predstavlja "lukavstvo" usmereno da se "otmu pare od lakomislenih Srba", već je potrebno hladne glave i razborito promisliti kakvu korist Srbija i srpski narod mogu da imaju od toga. Najzad, u činjenici da je poljuljanoj hrvatskoj ekonomiji potreban svaki turista koga može da privuče i nema neke naročite lukavosti, niti je prosečan srpski putnik baš tolika "ovca" koja se može nasankati na letovanje u uslovima koji su mu apsolutno neprihvatljivi. Utoliko ukoliko je tako-lepa-a-tako-blizu susedna nam država lepša od Bugarske, bliža od Grčke, a udobnija i prijatnija od Crne Gore, srpski turisti će tamo letovati. Građani Srbije pokazali su se do sada sistematski nesklonim različitim kolektivnim naporima, a kada bi se mogli mobilisati na tako nešto, postojao bi čitav niz društvenih i političkih prioriteta vitalnijih od bojkota dalmatinskog i istranskog primorja.

Ako je Hrvatska odlučila da pruži ruke prema Srbiji, za šta ona ima više nego dobre razloge, onda nema preterane koristi od horskog jadikovanja kako to predstavlja „lukavstvo“ usmereno da se „otmu pare od lakomislenih Srba“, već je potrebno hladne glave i razborito promisliti kakvu korist Srbija i srpski narod mogu da imaju od toga.

Ako mi ikako treba da se sučelimo sa „hrvatskim neprijateljem“ i ako treba da zaista rešimo neke od nagomilanih problema vezanih za ovu zemlju, postoje tri paradigme o Hrvatskoj i Hrvatima koje nam mogu stajati na putu. Bez osvešćivanja ovih paradigmi kao nacionalnih, kulturoloških i društvenih ćorsokaka, srpsko-hrvatskom problemu nikada nećemo moći ni pristupiti, a kamo li ga sa uspehom rešiti. Od ovih paradigmi, prva predstavlja plod neoliberalističke ideologije, koja je već dokazano nanela mnogo štete nacionalnim i državnim interesima, ali druge dve predstavljaju krajnje razvijene konstrukte jedne pritajene i tamne, ali više nego uticajne, na rečima nacionalne i na rečima patriotske ideologije. Posvetićemo svakoj po redu nekoliko redova.

a) Hrvatska kao Evropa-za-Balkan, ili, hrvatsko evropejstvo i balkanski primitivizam

Paradigma o Hrvatima kao kulturnim (centralno)evropljanima, naslednicima blistavih tekovina italijanske renensanse i austrijskog baroka, besprekornih građanskih manira i otvoreno evropske kulture, ima izuzetno duboke istorijske korene, ali je svakako bila dominantna u postmiloševićevskom kulturnom i političkom diskursu Srbije. O ovom fetišizovanju i idolizovanju hrvatske malograđanštine kod srpskih malograđana pisano je dovoljno i nema potrebe preterano se zadržavati na tome. Ono što je bitno imati na umu jeste ne samo da su Hrvati na neki čudan način uspeli sebi da pribave krajnje neopravdan kompleks više vrednosti u odnosu na „primitivne Balkance“, nego se u određenim krugovima u Bosni, Crnoj Gori i Srbiji ova podela uloga primila, pa su samoproklamovane lokalne elite počele otvoreno prezirati kulturu i tradiciju sopstvenog naroda u nemuštim pokušajima da se pohrvate. Među bosanskim muslimanima i crnogorskim montenegrinima, a i dobrom delu beogradskih nacionalnih lustratora i mentalnih higijeničara, ustanovila se moda kroatizovanja lokalnog jezika, kako bi se njihovo „izražavanje“ učinilo „kulturnijim“. Slični koreni se mogu primetiti u širenju latiničnog pisma, koje je postalo standardnim u novoproglašenom „crnogorskom“ i „bosankom“ jeziku, a za čiju se „zaštitu“ po svaku cenu zalažu „građanske“ organizacije u Srbiji. Podražavanje zagrebačke austrougarštine i provincijalno evropeizovanje svojevrsni je temelj identiteta samoproglašenih nosilaca građanske kulture, za koje svaki negativni aspekt vlastite sive realnosti (psovanje, grafiti na ulicama, TV serije sa seoskom tematikom i sl.) predstavljaju samo dokaz lokalne zaostalosti i nadmoćnosti hrvatskog kulturnog prostranstva.

Razvejati ovaj stereotip svakako je najlakše – dovoljno je upoznati nekoliko Hrvata. Dok se predstave o čistoj i blistavoj evropskoj zemlji lako mogu održavati kroz poređenje upeglanog programa HRT sa razbarušenim folklorom Medijskog javnog servisa evropske Srbije, bezvizni režim sa susednom državom, pojačani ekonomski odnosi i upravo učestala turistička putovanja na „naše primorje“ dovoljna su da raskrinkaju Hrvate kao ono što stvarno jesu – najblaže rečeno, ista „balkanska stoka“ kakva smo i sami. Ako ništa drugo, barem je to jedna korist od povećane posećenosti hrvatskog primorja od strane srpskih turista – a ako je tekovina jednog letovanja definitivno demistifikovanje jedne potpuno besmislene i više nego štetne kulturološke paradigme, onda cena turističkog aranžmana svakako ne može biti prevelika za tako značajan prosvetiteljski cilj. Međutim, dok je lako uveriti se da Hrvati nemaju nikakvog pokrića da se kulturološki osećaju superiorno, dva druga vida ideološkog kompleksa niže vrednosti pokazaće se kao znatno tvrđi orah.

b) Ustaški narod, ili, Hrvati na hrvatski način

Znatno realniji i bolje utemeljen „hrvatski kopleks“ zasniva se na svakako najtragičnijim događajima srpske istorije, a to su ustaški genocid '41.-'45. i etničko čišćenje Hrvatske '91.-'95. Ovi nacionalni porazi predstavljaju svakako najbolniju tačku istorijskog pamćenja našeg naroda i s razlogom postavljaju Hrvate na pijedestal najpredanijih i najefektnijih srpskih neprijatelja. Ovo je takođe tema o kojoj se u Srbiji izuzetno mnogo raspravlja i u ovom tekstu nikako nema mesta da se ona započinje. Dovoljno je reći da sećanje na ustaške zločine, kao i zločine hrvatskih separatista u poslednjem ratu, predstavlja prvorazredni nacionalni zadatak, kako se srpskom narodu nikada ne bi ponovila sudbina njegovih sunarodnika iz Republike Srpske Krajine.

Bez namere da se pokreće ijedno od mučnih pitanja o izvorima i vinovnicima rata i poraza u njemu, važno je istaći dve činjenice vezane za srpsko-hrvatsko neprijateljstvo. Prvo, srpski narod nije toliko snažno dojmila hrvatska rešenost da svoj spor sa Srbima rešavaju oružjem i da njegovo „konačno rešenje“ sprovedu u vidu potpunog „očišćenja svoje (?!) zemlje“ od ovog „stranog (balkanskog, bizantinskog) elementa“, koliko je to učinio njihov otvoreni prezir i krajnje fašističko nipodaštavanje Srba, njihove kulture i tradicije, nevezano za tok rata i njegove konačne rezultate. Drugo, srpski stav prema Hrvatima prvenstveno se formirao na osnovu odbojnosti, ne prema narodu, nego prema ovoj vrsti inherentnog mu fašizma, gde god i kad god bi se on prepoznao. Stvar je ukusa i dobrog vaspitanja među Srbima isticati i podvlačiti da se Srbi prema Hrvatima nikada nisu ponašali recipročno, a da se među Srbima nikada nije mogla zapaziti ona vrsta fašističke antihrvatske histerije kakva je Hrvatskom zavladavala u više navrata u našoj zajedničkoj istoriji. Oni koji su Hrvatima uzvraćali „istom merom“, pogotovo kada su u pitanju ratni zločini, viđeni su kao loše patriote i svojevrsni izdajnici nacionalne časti, dok „paralelizama“ u obliku uništavanja hrvatske imovine ili šikaniranja hrvatskih građana u Srbiji ili Srpskoj, skoro da uopšte nije ni bilo.

Međutim, ovaj ideološki strukturni par, Hrvati-koji-nas-mrze i Mi-koji-ne-mrzimo-nikoga, u poslednje vreme postao je ideološka mantra i svojevrsna psihološka potreba, budući da smo na njemu mi izgradili odbrambeni mehanizam po strukturi identičan onom hrvatskom. Jer, ako Hrvati misle da su svi Srbi primitivni zlikovci, a Srbija šovinistički agresor koji je kriv za sve ratove na Balkanu (ikada!), a Srbi misle da je Hrvatska ustaška tvorevina zasnovanja na klanju i etničkom čišćenju, dok su Hrvati nepopravljivo fašisoidne ustaše koje sami sebe temelje na mržnji prema drugima, onda su to, zapravo, dve identične slike. Bez obzira na to što je jedna od ove dve predstave o Drugome (manje ili više) isfabrikovana, a druga (manje ili više) utemeljena na stvarnosti, ostaje neosporno da Srbi i Hrvati jedni drugim služe kao ogledalo u kome prepoznaju sami sebe, bilo to ono što „oni drugi“ u nama vide, bilo ono što mi sami želimo da vidimo u sebi. Dakle, bez ulaska u raspravu čija je propagandna vizija istinita, a čija lažna (pošto se međusobno potiru), sama činjenica da smo mi sebe sve više počeli da posmatramo kao prevashodno žrtve hrvatskog fašizma i ksenofobije, bez kojih bi sve bilo divno i krasno, ni na koji način nam ne ide u korist.

Jer, ako Hrvati misle da su svi Srbi primitivni zlikovci, a Srbija šovinistički agresor koji je kriv za sve ratove na Balkanu (ikada!), a Srbi misle da je Hrvatska ustaška tvorevina zasnovanja na klanju i etničkom čišćenju, dok su Hrvati nepopravljivo fašisoidne ustaše koje sami sebe temelje na mržnji prema drugima, onda su to, zapravo, dve identične slike. Bez obzira na to što je jedna od ove dve predstave o Drugome (manje ili više) isfabrikovana, a druga (manje ili više) utemeljena na stvarnosti, ostaje neosporno da Srbi i Hrvati jedni drugim služe kao ogledalo u kome prepoznaju sami sebe

Mi, međutim, postupamo suprotno. Sada, kada treba voditi pažljivu i promišljenu ekonomsku politiku prema Hrvatskoj, i kada diplomatskim naporima treba grabiti politički prostor za zaštitu interesa srpskog naroda u RH, mi se sada prisećamo hrvatske ratne propagande i insistiramo na njihovom nepopravljivom „ustašluku“. Sada, kada se Hrvati na svome terenu bore protiv ustaške tradicije Tuđmana i njegovih sejmena, mi dodatno sebi i njima otežavamo situaciju, ograničavajući se na predstave o Hrvatima kao onima koji tu tradiciju nastavljaju. Ćutali smo o progonima i maltretiranjima Srba u Hrvatskoj dok je bilo vreme da se o njima govori. Sada, kada se svi politički činioci slažu da je vreme da se srpski interesi brane drugim sredstvima, mi osvešćavamo hrvatski ustašluk. I nije u pitanju samo kupovina političkih poena i jeftino izigravanje patriotizma, u pitanju je unutrašnji strah jednog dela srpske (patriotske, nacionalne) javnosti da će, sa splašnjavanjem fašističkog naboja u Hrvatskoj i odjekivanjem prijateljskih nota s one strane Dunava i Save, dakle sa nestankom neprijatelja-koji-nas-konstituiše, doći do toga da – izgubimo sebe. Određeni elementi u srpskom društvu kao da priželjkuju novi rat sa Hrvatskom, rat za koji se niko od njih ne usuđuje pošteno da založi, ali za koji im je očigledno neophodan „neukaljan status“ Hrvata-ustaše, srpskog arhineprijatelja, čiji će tek oružani poraz označiti početak nacionalnog preporod.a Zvuči poznato?

v) Hrvatska kao ideal, ili, šta bi dao da si na mom mjestu

Ova psihološka struktura dovodi do nove predstave o Hrvatima i Hrvatskoj, koja predstavlja svojevrsnu sliku u iskrivljenom ogledalu one naivne i malograđanske predstave o prosvećenoj, austrougarskoj kulturi zapadne nam braće, koju smo videli kod naših neoliberala. U osnovi manihejska, ona se zasniva na najstrašnijem zamislivom kompleksu niže vrednosti, budući da jedan deo srpske javnosti Hrvatima zavidi na onome čeka bi oni najviše trebalo da se stide. To su oni koji „duboko poštuju Hrvate“ zato što oni „znaju da brane svoj identitet“, zato što su „spremni da stanu pod svoju zastavu“ i „brane“ je, bilo razbijajući srpske automobile, bilo bojkotujući srpsku robu, bilo proterujući civilno stanovništvo iz njegovih vekovnih domova. „Da smo mi tako radili“, govore oni, „danas bi nam bilo daleko bolje“. U pitanju je jedna izopačena i mračnjačka slika sebe samih, u kojoj se negira i odbacuje sve ono što je srpski narod dobro učinio na Golgoti XX veka, a to je upravo što na svoju decu nije navukao greh genocida, etničkog čišćenja, ili šovinističke politike.

Prema zastupnicima ove ideologije, sve glasnijim u srpskoj javnosti, a krajnje vešto infiltriranim u srpske istoriografske i prosvetne autoritete, „osnovna greška“ Srba u XX veku bila je što se nisu ponašali kao Hrvati. Prema ovim vajnim „istinskim patriotama“ i „pravim Srbima“, Srbi su bili ti koji je trebalo da naprave dogovor sa Hitlerom (koji nas je, kažu oni, „izuzetno poštovao“), oni je trebalo da šalju svoje vojnike da ginu pod Staljingradom (ili makar da mašu zastavicima nemačkim, koji su tamo pošli) i oni je trebalo da budu ti koji su sprovodili i saučestvovali u genocidu, a ne Hrvati. Jer, (a ova opaska je u suštini tačna), saradnici na genocidu danas su istaknute članice Evropske porodice, a najveći deo boraca protiv njega su „prezreni i gladni kao psi“. Isto tako, kada je Jugoslavija krenula da se raspada, Srbi su bili ti koji je trebalo da naprave dogovor sa Amerikancima i nađu im se na pomoći na njihovom putu za svetskom hegemonijom, oni je trebalo da prvi uđu u NATO i onda se razračunaju sa Hrvatima, muslimanima i Šiptarima na način na koji su se ovi (istorijska činjenica) razračunali sa nama. U pitanju su ljudi koji su od bola zbog naših poraza počeli da idolizuju sve naše neprijatelje i da se identifikuju sa njima na strašan i izopačen način.

Upravo ova teza predstavlja okosnicu „novog patriotizma“ koji polako, ali sigurno, potiskuje zblanuti, dezorijentisani i prevaziđeni neoliberalizam, zadržavajući sve njegove štetne uticaje. I sa time se susrećemo na svakom ćošku, kada god čujemo „prave Srbe“ kako nam govore da smo mi, eto, „bili glupi“, pa smo i „dobili šta smo zaslužili“. To su oni koji veličaju Nedićevu „mudrost i suzdržanost“, a podsmevaju se „izmanipulisanim budalama“ koje su „ratovale za račun Londona i Moskve“. To su oni koji okrivljuju Miloševića za ratne zločine koje su naredili NATO zvaničnici i sproveli u delo NATO oficiri, a onda predlažu da rane izvidamo tako što ćemo se staviti u službu onih koji nisu pokazali ni najmanje obzira prema našem ljudskom i nacionalnom dostojanstvu. To su oni koji nam stalno ponavljaju da treba da budemo „kao Slovenija i Hrvatska“. Teško da je srpski narod skoro video većeg paradoksa – ljudi koji sebe nazivaju patriotama, koji bi, dakle, trebalo da uviđaju sve strahote zločina koji su počinjeni nad našim narodom, smatraju da je naša greška u tome što mi nismo bili ti koji su zločine činili.

Srbija u očima Drugoga

Zanimljivo je da, ako u Hrvatskoj pričate sa ljudima koji nisu ostrašćeni sledbenici svetlog puta Očeva nacije Ante Pavelića i Franje Tuđmana, niti su dežurni hrvatski NVO dušebrižnici i profesionalni liberali (kojima zaštita prava „srpske manjine“ predstavlja zanat), steći ćete daleko svetliju sliku o Srbiji, ne samo nego što ste je mogli očekivati od nekoga u Hrvatskoj, nego i što bi je mogli steći ovde kod nas. Ako ostavimo istorijske rasprave po strani, u Hrvatskoj često mogu da se čuju glasovi koji ističu „koliko je Srbija bila pametnija“ jer je „izbegla članstvo u NATO“, jer se „znatno manje zadužila“, jer ima „duplo manju administraciju od duplo manje Hrvatske“, jer je „napravila mudre i korisne aranžmane sa Rusima“ itd. Kada se ovome pridruže opštepoznate činjenice da u Srbiji niko ne dira automobile sa hrvatskim registarskim oznakama, da niko ne sabotira hrvatski kapital i da hrvatski privrednici imaju zavidne uslove za poslovanje, te da Srbija ostaje naklonjena (autentičnoj) hrvatskoj kulturi i umetnosti (Darko Rundek je neuporedivo popularniji kod nas nego u Hrvatskoj, a to je samo jedan primer), lako se stiče utisak da je upravo Srbija „evropskija“, „civilizovanija“ i „normalnija“ zemlja od ove dve.

Neko će reći, naravno da svaka zemlja lepše izgleda izvana, nego iznutra, ali se istovremeno mora priznati da sve navedene činjenice o Srbiji treba da budu predmet pohvale, a ne kuđenja. Hrvatska zatvorenost i ksenofobija nikako nisu nešto što treba podražavati, niti su nešto čime se treba opterećivati. Istovremeno, sagovornici Srbije u Hrvatskoj moraju biti ljudi koji niti u njoj vide hrvatskog arhineprijatelja (jer ona to nije i nikada nije ni bila), niti smatraju da su i Srbi i Hrvati podjednako „balkanski primitivci“ koje treba uljuditi, prevaspitati i demokratizovati. U Hrvatskoj sazreva javnost koja ne želi da bude talac neprijateljstva prema Srbiji, a to je šansa ne samo za srpsku privredu, nego i za kakvo-takvo saniranje štete koju je građanski rat u Hrvatskoj naneo srpskom narodu.

Leto na Jadranu i nacionalni interesi

Cilj ovog teksta je da se načelno osvetli ideološki vrh ledenog brega srpsko-hrvatskog čvora, ne bi li se iz svih ovih političkih pitanja mogla eliminisati sva ona nepotrebna ostrašćenost i histerija koja je tako često karakterisala upravo hrvatsku politiku prema Srbiji. Tek tada će se problemi koje Srbi imaju sa Hrvatima moći postaviti na svoje mesto, i sprečiće se mogućnost da politički i („patriotski“) poeni sabiraju tako što će se kritikovati građani koji letuju u Hrvatskoj, dok se istovremeno radi na članstvu Srbije u NATO, ili dužničkom ropstvu za naše unuke.

Najzad, vredi napomenuti da u pitanju nije bila politička priča. Kako će se rešiti problem sudbine RSK, kako će se stabilizovati ekonomski odnosi sa Hrvatskom, kako će dve zemlje ostvariti međusobnu saradnju ako jedna bude članica NATO, a druga ne, ili kako će se odgovoriti na dodatnu hrvatsku podršku albanskim separatistima na KiM, sve su to konkretna pitanja kojima se mora baviti ozbiljna politička elita u zemlji (koje za sada nema). Cilj ovog teksta je da se načelno osvetli ideološki vrh ledenog brega srpsko-hrvatskog čvora, ne bi li se iz svih ovih političkih pitanja mogla eliminisati sva ona nepotrebna ostrašćenost i histerija koja je tako često karakterisala upravo hrvatsku politiku prema Srbiji. Tek tada će se problemi koje Srbi imaju sa Hrvatima moći postaviti na svoje mesto, i sprečiće se mogućnost da politički i („patriotski“) poeni sabiraju tako što će se kritikovati građani koji letuju u Hrvatskoj, dok se istovremeno radi na članstvu Srbije u NATO, ili dužničkom ropstvu za naše unuke. Političkim problemima mora se pristupati kroz politički dijalog, a šta čije srce kaže kada kaže „leto“, ostavimo pojedincima da prosude sami. Jer, ako išta, bar to ne predstavlja nikakav vitalni nacionalni interes.