Ko je pomešao babe i žabe

Nedavno je u izložbenom prostoru Istorijskog muzeja Srbije na trgu Nikole Pašića otvorena izložba „U ime naroda – politička represija u Srbiji 1944-1953.godine“.

Ova multimedijalna i savremeno koncipirana izložba je veliki korak napred u sagledavanju naše prošlosti. Po prvi put se uz vladajući režim vezu pojmovi kao represija ili zločini o čemu se i danas sme govoriti samo šapatom. Autor je hrabro suočio srpsku javnost sa pitanjem represije režima koji je tokom pola veka pokušavao da sebe prikaže humanim i demokratskim. Posebno priznanje autor i njegovi saradnici zaslužuju za inovativnost i ažuriranje sadržaja i događaja kojima nastoje da održe aktuelnost izložbe i spreče da je zvanična glasila zanemarivanjem potisnu na margine.

Uz sve pohvale i podršku smatram neophodnim da ukažem na neke, pre svega metodološke nedorečenosti, koje kod posetilaca i zainteresovanih mogu za posledicu imati nerazumevanje i čak pokušaj opravdavanja zločina i zločinaca.

Komisija čiji rad je poslužio kao uvod i prethodnica ove izložbe bavila se periodom nakon 12. septembra 1944. godine. Ovaj, proizvoljni, datum ničim nije obavezivao autore izložbe da istraživački obrade i period koji je prethodio ovom periodu. Možda do samih početka Komunističke partije i terorističkog ubistva bivšeg ministra Draškovića u Delnicama, ali u svakom slučaju do Drezdenskog kongresa kada je zvaničnim rezolucijama uređena antidržavna aktivnost Komunističke partije. Građani Jugoslavije i Srbije imali su prilike da se tokom sedam decenija upoznaju sa zločinima svih drugih zaraćenih strana na tlu Kraljevine Jugoslavije. Bila bi to prilika da se upoznamo i sa zločinima Komunističke partije i partizana kao njene oružane formacije. Već od jeseni 1941. godine i zločina u tzv. „Užičkoj republici“, preko „levih skretanja“ u Crnoj Gori i Hercegovini do pojedinačnih zločina na tlu Srbije sve do navedenog 12. septembra 1944. godine. Ovako bez pravog uvoda može se steći utisak da su teror i zločini posledica nečega što je prethodilo, a ne da je komunistička vlast kontinuitet terora i da bez njega ne može ni opstati.

U savremenim istraživanjima žrtava u svetu opšteprihvaćeni metod je metod personalne identifikacije. Ovaj metod ne samo da je najpouzdaniji već i omogućava da se personilizacijom žrtve njoj vrati ličnost i dostojanstvo umesto da bude tretirana kao prosta statistička cifra. Ovaj metod ima i svoje otežavajuće „okolnosti“, on zahteva temeljan i precizan rad i strogu kontrolu unetih podataka. Metod koji su autori izložbe primenili prekucavanjem dokumenata dobijenih iz arhive VBA dobar je zbog svoje efikasnosti, ali je, nažalost, manjkav po pitanju preciznosti i tačnosti kroz više segmenata:

- Ne pravi razliku između orginalnog i verodostojnog dokumenta. Neki dokument nastao od organa koji tvrdi da to jeste i u vreme za koje se u dokumentu navodi ne mora u celini ili u pojedinostima biti i vrodostojan. Čest je primer da su u vreme nastanka dokumenta uneti podaci koji su bili netačni. Tako su kao žrtve uneta i lica koja su preživela rat ili imala drugačiji status od navedenog. Neophodno je ovako, mehanički, unete podatke podvrgnuti najpre logičnoj, a potom i istorijskoj proveri upoređujući izvore sa na drugi način prikupljenim podacima.

- U formiranju baze podataka žrtava nije ispoštovana podela na žrtve i stradalnike (koja bi mogla imati i više podgrupa). Žrtve su lica koja su potpuno ili pretežno nedužne postale žrtve neke od zaraćenih strana, a stradalnici su one žrtve koje su iz nekog razloga imale status legitimnog cilja prilikom oduzimanja života (na primer vojnici u borbi ili lica osuđena od regularnih sudova na smrt zbog teških krivičnih dela)[1]. Sva lica kojima je oduzet život imaju pravo da budu evidentirana, ali bi se potpuno nedužni morali drugačije tretirati od onih za koje postoji verovatnoća da su smrt, uslovno rečeno „zaslužili“.

- Za pitanje žrtava i stradalnika neposredno je vezano i pitanje zaštićenih kategorija lica, odnosno onih koji potpadaju pod odredbe međunarodnog prava. Zaštita se pre svega odnosi na civile, kao i na neke kategorije vojnog osoblja (sanitetsko i versko osoblje) a onda i na ranjenike i ratne zarobljenike. Na Balkanu se već nekako odomaćilo da se ranjenici i ratni zarobljenici smatraju legitimnim ciljem, što je potpuno nedopustivo.

Zbog prevelikog oslanjanja na dostupna dokumenta BIA nisu realizovana terenska istraživanja tako da je broj žrtava među pripadnicima srpskog naroda, prvenstveno pripdanika JVuO, daleko manji od stvarnog, dok je broj stradalih iz redova nemačke nacionalne manjine uglavnom objektivan ili nešto malo uvećan u odnosu na stvarne. Autor bi morao naglasiti da trenutno stanje utvrđenih žrtava nije i konačno i da se rad mora nastaviti korišćenjem šire mreže saradnika i oslanjanjem na druge istraživače (prvenstveno Miloslava Samardžića i njegove izvore).

Kada se govori i piše o osuđenim licima, veoma je značajno odgovoriti na ključna pitanja svakog sudskog postupka, na osnovu čega se sudi i ko sudi. Iluzija da su revolucionarni sudovi legalni i legitimni mora se demaskirati. Propisi po kojima su sudili narodni ili partizanski vojni sudovi su potpuni provizorijum. Njih nije doneo niti jedan zakonodavni organ, a pored klasičnih krivičnih dela obuhvatali su i ideološke odrednice i sankcionisali su političko delovanje suprotno od volje donosioca propisa. Takva je i Uredba iz maja 1944. godine[2] koja i procesno (jednostepenost) i suštinski predstavlja protivzakoniti akt bez pravne valjanosti. I sudije koje su sudile obično su bile bez pravnog obrazovanja i sudile su u duhu volje Komunističke partije.

Izložba bi morala još u svom uvodnom delu da jasno podvuče nasilnost preuzimanja vlasti od novog režima koji je tek nakon masovne represije na novembarskim izborima 1945. godine ogrnuo plašt legalnosti. Pošto se većina u Srbiji (osim, možda, par pojedinaca) slaže da je Nedićeva vlada bila kvinsliška i da njeno delovanje ne može imati nikakve pravne posledice, osnova pitanja legitimnosti odnosilo bi se na odnos JVuO (četnika) i partizana pod kontrolom KPJ. Naivna tumačenja o tome kako je 12.septembar nekakav prelomni datum i da bi svojom predajom pripadnici JVuO promnili svoju sudbinu više je nego neutemeljeno. Još 4. aprila 1944. godine general Mihailović je primio telegram premijera Purića (neposredno pre nego što su radio veze stavljene pod potpunu britansku cenzuru): str. pov. br.188 od 4. 4. „Ovde traže i dalje prijateljski i nezvanično od Kralja ukinuti vladu. Jedini način da i vi iz nje ispadnete.

Napraviti neki komitet ili prelaznu vladu koja bi se sporazumela sa Titom i u stvari mu predala zemlju. Kralj i vlada odlučno protiv. Ne verujte ničemu obratno čak i ako biste čuli preko radija. Sve ovo javljam zbog mogućnosti prekida veza sa Vama. U slučaju ma kakve kombinacije u Londonu bez Vas kao ministra vojnog, ja i Kralj mislimo da vi treba da produžite u zemlji kao jedini slobodni član vlade sa parolom Kralj je zarobljen – živeo Kralj![3] 

Dakle, smatrati jedno radio obraćanje, iza koga nisu sledila nikakva konkretna naređenja niti preciziran postupak, ne mogu se smatrati zvaničnim pozivom za obustavu borbe i predaju  posebno jer je legalna vojska Kraljevine Jugoslavije trebala da se preda pobunjenicima koji ne priznaju njeno državno uređenje i ne poštuju međunarodno ratno pravo[4].

Bez obzira na napred navedene primedbe ključna zamerka autoru bi bila što nije ispoštovao do kraja hronološku razvojnost već je prednost dao tematskom principu. Tako su kao žrtve (s pravom) prikazani „golootočani“. Neljudski tretman kome su izloženi je nesporan ali je takođe nesporno da je većina logoraša u ranijem periodu obavljala značajne funkcije u KP, partizanskom pokretu i državnoj upravi. Mnogi od njih su bili nalogodavci ili izvršioci teških krivičnih dela učinjenim nad pripadnicima JVuO, zaštićenim kategorijama i posebno demokratskoj opoziciji neposredno nakon rata. Zanemarivanje ove činjenice bitno utiče na percepciju represije jer težište nije na državnoj već unutarparijskoj represiji u okviru njihove borbe za prevlast. Represija nad golootočanima nije eksces već logična posledica represivnosti sistema kome su, dobrim delom, i sami kumovali sve do trenutka kad je „revolucija počela da jede svoju decu“.

Načinićemo veliku grešku ukoliko izložbu prihvatimo kao konačnu istinu o svemu što se dešavalo. Ona je pre prvi korak na dugom putu traganja za istinom i samospoznajom našeg naroda koji još uvek pri pomisli na komunizam pre ima asocijaciju na sindikalna odmarališta i farmerke iz Trsta nego na masovna stratišta i Goli otok. Autoru pohvale, a državi zadatak da obezbedi uslove i sredstva za dalja istraživanja, jer Srbija je jedina postkomunistička zemlja, u kojoj na njenom putu ka demokratiji, nije izvršena lustracija i koja se nije distancirala od totalitarnih ideologija.