Manipulacije žrtvama silovanja

Politička zloupotreba žena silovanih u ratovima na YU prostorima: Hronika jedne besomučne i podle kampanje

"Glasine su postale činjenice, vesti večne istine, strahote su proizvodile moral i neobuzdanu odlučnost za akciju".

(Rainer Finne, nemački novinar, o medijskoj kampanji i posledicama u ratu u Bosni, fusnota 21)

U svim ratovima je bilo silovanja žena. U najvećem broju slučajeva bilo je to "pod naredbom" zabranjivano ali se u praksi tolerisalo, sve dok nije štetilo postavljenim ciljevima. Samo u tom smislu su silovanja skoro uvek imala ratnostratešku ulogu.[1]

Seksualno nasilje u "bosanskom ratu" dobilo je široki publicitet zahvaljujući sistematskoj i obuhvatnoj antisrpskoj medijskoj kampanji, baziranoj na dve premise: prvo, da su ta silovanja u svom obimu jedan istorijski novum, sa do tada neviđenim brutalnostima; i drugo, da su tolika i takva silovanja bila moguća samo uz podršku "od gore", kao planirana strategija ratnog cilja Srba, kolektivno.

Amerikanka Suzana Braunmiler (Susan Brownmiller), feministkinja i autorka dela" Protiv naše volje: čovek, žena i silovanje", izjavila je, da su žene masovno silovane u svim ratovima, kao i da su silovanja od slabije strane redovno propagandno korišćena da se prikažu kao žrtve unapred smišljenog plana uništavanja. Sa iskustvom višegodišnjeg istraživanja pozadina politike i sociologije silovanja, od biblijskih vremena pa do Vijetnamskog rata, tvrdi da silovanja u Bosni nisu nešto "do tada neviđeno" a još manje da su genocidna.[2]

Intenzivna medijska kampanja, širom sveta, vođena je od novembra 1992. do maja 1993, pri čemu je objavljivano oko 500 raznih izveštaja mesečno, u "vrućem" periodu isključivo o silovanju muslimanki[3]. Odjeci te kampanje pojavljuju se i dalje, s vremena na vreme. O jednom takvom je reč u nastavku, koji je i povod za ovo izlaganje.

Pismo za dvonedeljnik “Republika”

U Republici od novembra 2009. god, objavljen je članak Tamare Kaliterne, "REKOM - odgovor nesposobnim balkanskim državicama"[4] U tekstu, u kome se objašnjava svrha osnivanja "Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima (...) u nekadašnjoj SFRJ (REKOM)", udarno mesto posvećeno je silovanjima u Bosni, sa uprošćenom šemom: žrtve Bošnjakinje, silovatelji Srbi. Pri tome se poziva na dva izvora i manipuliše podacima. "Seksualno iskorišćavanje Bošnjakinja bilo je jedna od srpskih metoda genocida. Užasno je silovanje oko 20'000 bosanskih muslimanki", stoji u članku. Toga, međutim, nema u navedenim izvorima.

International Human Rights Law Institut de Paul University College of Law objavio je 1996. godine izveštaj svoje ekspertske grupe, koja je tokom 18 meseci prikupljala podatke o silovanjima na tlu bivše Jugoslavije[5]. Pri tome je radila na terenu (u YU i u inostranstvu) a dobijala je i informacije od vlada 38 zemalja kao i od 151 raznih organizacija. Istraživano je 4.500 slučajeva silovanja od kojih je 1.100 solidno dokumentovano, a 800 identifikovano. Preko polovine silovanih žena su muslimanke, zatim žene neidentifikovane etničke pripadnosti, treća je skupina bosanskih Srpkinja, potom Hrvatica. Više od polovine silovatelja su bosanski Srbi, ostalo su Hrvati i muslimani. Ekstrapolacijom ovih rezultata, stoji u izveštaju, može se pretpostaviti da je bilo 12.000 slučajeva silovanja, smatrajući prihvatljivim i broj od 20.000, prema mišljenju Evropske istraživačke komisije, iako "izuzev tog broja nema nikakvih drugih podataka". Članica komisije EZ / Evropskog parlamenta, francuska ministarka Simon Vejl, izjavila je, nezadovoljna radom te komisije na terenu i brojem od 20.000 silovanih: "Ne razumem zašto je sve to objavljeno, kada nije istina"[6].

Pozivajući se na drugi izvor (Todd Salzman[7]), autorka članka nastavlja: "Poreklo ovakvog nasilja (Srba nad muslimankama – J. N.) je našao u srpskoj kulturi koja uzurpira telo žene i svodi ženu na "njene reproduktivne kapacitete koji će rađanjem ostvariti opšti cilj nacionalizma – brojčano uvećanje nacije". On kaže da SPC, srpska kultura i državna politika samo tako poimaju žensko telo". Ovaj skup koještarija, sa rasističkim primesama, razumljiv je, jer Slazman ništa nije "našao" već prepisao iz produkcije autora muslimanskog lobija (rado viđenih i na sajtu Bosanskog Instituta u Londonu). Simptomatično je da se i Salzman poziva na izveštaj Bassiouni / MacCormik-a, ali ne na rezultate istraživanja već samo na pomenutih 20.000 žrtava silovanja, iz priključenih drugih izveštaja i publikacija. Dok su kod Bassiouni / MacCormik-a počinioci iz sve tri etničke grupe, Salzman je to pročistio – izbrisao je Bošnjake. Gospođa Kaliterna je izbrisala i Bošnjake i Hrvate – ostali su samo Srbi, po njenom ukusu.

"Bez istine, pomirenje nije moguće. Prostor između istine i pomirenja ispunjava pravda (...)", naglašava se u članku. I posledično, gde nema istine nema ni pravde, a ni pomirenja. U delu o silovanim muslimankama ima zlonamernih prekrajanja i podmetanja, daleko od istine.

(Prethodni dopis, reagovanje na članak Tamare Kaliterne, poslao sam Republici 22.11.2009, s molbom da ga objave. Nije objavljen, a nisam dobio ni odgovor).

Hronologija

23. septembra 1992. godine bio je organizovan, u Ženevi, sastanak poglavara verskih zajednica u Bosni: sarajevskog nadbiskupa Puljića, mitropolita dabrobosanskog Nikolaja (Mrđe) i muslimanskog reisa Selimoskog – koji na sastanak nije došao. Po povratku u Beograd, Mitropolit je, 25. septembra, dao intervju beogradskim novinarima u kome je rekao da mu je biskup Puljić preneo poruku Selimoskog, koji tvrdi da je u Bosni ubijeno 120.000 muslimana, razoreno 200 mošea i da je silovano 30.000 muslimanki koje su ostale i trudne. Mitropolit je na to dodao, da ne zna da li je moguće da ima toliko žrtava.[8]

Priča o "srpskoj đavoljoj deci" kao posledica silovanja, čula se prvi put na zapadu 25. septembra (istog dana kad i mitropolitov intervju!), kada je centrala za prisluškivanje Bi-Bi-Si-ja u Cawershamu, jugoistočno od Londona, uhvatila emisiju muslimanske "Radio Bosne", u kojoj je bio i izveštaj o srpskim koncentracionim logorima i logorima za silovanje. Tri dana kasnije, jedna grupa žena iz Zagreba uputila je otvoreno pismo sličnim organizacijama u Evropi i Americi, u kome su opisale niz izjava o "sistematskim seksualnim strahotama" nad ženama, počinjenih od Srba u zaposednutim krajevima Hrvatske i Bosne.[9]

U zagrebačkom Globusu od 02. oktobra, objavljen je članak Živka Kustića, katoličkog teologa i novinara (ranijeg glavnog urednika Glasa Koncila), sa podnaslovom "Zašto je mitropolit Nikolaj Mrđa priznao da su njegovi suradnjaci Srbi u Bosni pobili 120.000 muslimana?". U tom članku stoji i sledeće: "Svijetom se prosu vijest da je sa zgražanjem izjavio (mitropolit Mrđa – J.N.) kako su njegovi suradnjaci pobili 120 tisuća muslimana, a silovanjem učinili trudnim 30 tisuća muslimanku i srušili 120 džamija".[10]

Dva dana ranije, 30. septembra (znači, izvor je intervju), KIPA (Katolička internacionalna agencija za štampu, Freiburg CH), objavila je u svom biltenu: "Prema njegovim (Mitropolitovim – J.N.) informacijama (…) 30.000 muslimanki je silovano,više stotina njih su ostale noseće"[11].(Falsifikat, tako ne stoji u intervjuu; 30.000 trudnih učinilo im se previše).

02. oktobra KIPA je objavila izjavu mitropolita Mrđe u emisiji "Zeit im Bild" austrijske televizije ORF, da te informacije potiču od muslimanskog verskog poglavara Selimoskog, koje je preneo biskup Puljić.[12](Komentar: a to su znali i iz intervjua).

Već 10. oktobra 1992. god, u nemačkom Parlamentu je vođena debata, na osnovu "verodostojnih podataka" (u to vreme samo muslimanskih – J.N.), o "najmanje 30.000 do 50.000 žena u logorima za silovanje, u kojima se svakodnevno i siluje" – naravno, od strane Srba. "Nedostaju nam reči za odgovarajuću osudu masovnih silovanja žena i dece, s ciljem da se jedan narod obeščasti i ponizi. To su najgori ratni zločini, deo jednog planiranog genocida"[13]. Uz prepoznatljivu nameru – pledoaje za vojnu intervenciju u Bosni – vođena je diskusija visokog napona, pri čemu su iz haosa građanskog rata nepouzdane (i jednostrane!) informacije promovisane u neoborive dokaze.

U ciriškom nedeljniku Die Weltwoche, 05. novembra 1992. objavljen je članak Aleksandre Stiglmajer (Alexandra Stiglmayer, rođena u Splitu, odrasla u Nemačkoj, novinar-dopisnik iz Zagreba) o silovanjima u Bosni, gde, pored ostalog, stoji: "Da on (mitropolit Nikolaj – J.N.) smatra da je 30.000 muslimanskih i hrvatskih žena silovano, koje su već i trudne". (Falsifikat: u "izjavi" Mitropolita nema i hrvatskih žena). Pored toga je navela broj od 50.000 silovanih muslimanki, prema proceni sarajevskog Ministarstva unutrašnjih poslova.[14]

15. novembra 1992. objavilo je Pravoslavlje, list SPC u Beogradu, članak pod naslovom; "Izjava dabrobosanskog mitropolita Nikolaja, povodom nedobronamernih interpretacija njegovog intervjua od 25. septembra. Preneli smo podatke koje je saopštio nadbiskup Puljić".

Na udarcu je bio i "nepoćudni" kanadski general Makenzi (neke njegove izjave nisu se dopadale muslimanima), do jula 1992. komandant Unprofora u Bosni, koga je muslimansko rukovodstvo optužilo da je "nekoliko desetina muslimanki (i vrlo verovatno takođe i Hrvatica) silovao, koje su kasnije verovatno ubijene" (Nedeljna Dalmacija, Split, 21.11.1992). I vojnici Unprofor-a su optuženi da su dolazili u isti srpski logor za silovanje u Vogošću, nedaleko od Sarajeva,  i "posluživali" se muslimankama i Hrvaticama. Roj Gatmana (Roy Gutman), smatra da general Makenzi ima alibi, ali da su navodi o vojnicima Unprofor-a tačni[15].

A. Stiglmajer se ponovo javlja 27. novembra, u Basler Zeitung-u, sa praktično istim člankom kao i u Die Weltwoche (22 dana ranije), sa ciničkim dodatkom, da je Mitropolit u međuvremenu "povukao svoj iskaz bez navođenja razloga"[16]. (A.S. uporno ostaje kod svog krunskog svedoka!).

U nemačkom jezičkom području, u roku od mesec dana objavljena su četiri članka A. Štiglmajera, istog sadržaja: Deutsches Allgemeines Sonntagsblatt, Berlin (30.10.1992), Die Weltwoche, Zürich (05.11.1992), Stern, Hamburg (26.11.1992) i Basler Zeitung, Basel (27.11.1992). Najvećeg odjeka je imao članak u Štern-u: Vergewaltigung als Waffe (Silovanje kao oružje) – priča sa naslovne strane, u tiražu od milion primeraka...

Nemački magazin Der Spiegel piše, 07. decembra 1992, o obilasku dve austrijske socijalne radnice izbegličkih logora u Hrvatskoj, gde se, pored razgovora sa žrtvama, navode  podaci "bosanskog Ministarstva unutrašnjih poslova": 60.000 žena je silovano, od kojih su najmanje 30.000 trudne. Na naslovnoj strani, u uramljenom izvodu, daje se svemu još i dodatni legitimitet: "Više od 60.000 devojaka, žena i starica silovano je, do sada, samo u BiH, prema proceni internacionalnih posmatrača"[17]. Takvih posmatrača i procena – nije bilo. (Prvi takvi "posmatrači" su došli, i to u Hrvatsku, tek krajem decembra – Vartburton-misija EZ).

Tri nedelje kasnije, 28. decembra, u Špigl-u je objavljen jedan od retkih članaka o žrtvama silovanja na onoj drugoj, srpskoj strani. Reporter je u Beogradu posetio više institucija i klinika (psihijatrijske, ginekološke), i opisao, pored drugih informacija (da ne ređamo brojeve) i nekoliko žrtava silovanja. Članak se utopio u moru sličnih informacija iz hrvatsko-muslimanskog tabora, forsiranih u inostranim medijima. Vredna je izjava upravnika Psihijatrijske klinike prof. Slobodana Jakulića, da na osnovu naučnih istraživanja među stanovništvom ima 7 – 9% psihopata, i da se taj broj u ratu, među vojnicima, povećava do blizu 30%.[18]

Stefan Švarc (Stefan Schwarz), poslanik nemačkog parlamenta, predočio je, sredinom decembra 1992, "otkrovenje" o srpskim lekarima, "naslednicima Mengelea", koji su muslimankama-trudnicama vadili fetuse i zamenjivali ih psećim, određujući im sudbinu da rađaju pse. Ovoj medijskoj poslastici nije mogla da odoli ni inostrana štampa. Najdalje je otišao londonski tabloid Daily Mirror, koji je 04. januara 1992. objavio vest, da je "jedna Bosanka umrla nakon pokušaja da bude naterana da rodi psa[19].Kada su izostali obećani dokazi (videosnimci!) čuo se i po neki kritički glas, ali uz puno razumevanja: "dobri čovek iz Bona" je bio ponesen "naivnim angažovanjem za akciju u ime "ljudskih prava"[20] [21]

Delegacija Evropske zajednice, pod voćstvom britanske političarke Anne Warburton (u kojoj je bila i Simone Veil), posetila je prvo samo Zagreb (18. – 24. decembra 1992.) a potom Zagreb i Bosnu (19. – 26. januara 1993), i pri tome razgovarala s predstavnicima hrvatskih i muslimanskih institucija i raznih komiteta, kao i sa cetiti (!) žrtve silovanja. U izveštaju (Warburton-Report, Copenhagen, 28. januara 1993.[22]) iznosi se podatak o 20.000 silovanih muslimanki, bez navođenja dokaza. To je bio razlog što je Simone Veil protestovala.

Taj izveštaj je i kasnije kritikovan kao neozbiljan.[23] [24] [25](Kao izvor se navodi hrvatski ministar za zdravstvo, Mladen Lončar, fusnota23). Ova delegacija nije uopšte razmatrala izveštaj Republike Srpske o silovanju Srpkinja i o bordelima s njima u Sarajevu, premda je kod Ujedinjenih nacija ta prijava zavedena 18. decembra 1992.[26]

Jedna komisija Ujedinjenih nacija obišla je, 10. – 17. januara 1993, ženske klinike u Zagrebu, Sarajevu,Tuzli, Zenici i Beogradu, i pri tome registrovala 119 slučajeva trudnoće (79 muslimanki), posledica silovanja. Napravljena je empirijska računica: jedna trudnoća javlja se na 100 silovanja (znaci okruglo 12.000 silovanja), u ratu jedna žena biva silovana 20 puta (znaci 600 silovanih) a trudne se prijavljuju tek svaka četvrta; rezultat: ukupno silovanih je 2.400. Tako stoji u izveštaju komisije (Mazowiecky Report, 12.02.1992)[27] [28]. Muslimanki bi tu bilo oko 1.600.

U knjizi A. Stiglmajer "Rat protiv žena", objavljenoj 1993. godine[29], ima podataka samo o broju nađenih trudnica, ali ne i odatle izračunatom broju silovanja. (Mazovieckov izveštaj od 12.02.1992. navodi samo u fusnoti, bez podataka o "proračunu" broja silovanih žena). Jer onda bi morala da objasni koliko je silovanja bilo za lansiranih 30.000 trudnih (koje u knjizi i ne pominje), kod nje muslimanki i Hrvatica. (Štiglmajerka je napredovala do Petrićevog portparola u Bosni, a danas je član Evropske komisije za stabilnost).

U toj "mutljavini" učestvovala je i Snežana Bogavac, novinarka Vreme-na. Citiramo iz njenog članka, 03.05.1993: "Krajem septembra u inostranoj štampi pojavila se izjava mitropolita dabrobosanskog Nikolaja, prema kojoj je u Bosni silovano 30.000 muslimanskih žena, od kojih je nekoliko stotina trudno. Izjava je potom nezgrapno demantovana, a nepoćudni pop nije se potom više oglašavao".Falsifikati: broj trudnih je smanjen (od 30.000 na nekoliko stotina), "izjava" je demantovana, detaljno, u Pravoslavlju, ta "izjava" je Selimoskog, a ne Mitropolita(original "izjave" je na snimku intervjua (za novinare!) Studia B, za koji je ona, kao novinarka, morala da zna).

Bosanskomuslimansku propagandu o masakriranju zatrudnelih muslimanki preuzela je, preko Stefana Švarca, ne samo inostrana štampa već i jedan naučnik. Hans Peter Duer (Duerr), profesor etnologije i istorije kulture na univerzitetu u Bremenu, u intervju Špiglu, 12.06.1993, (povodom izlaska njegove knjige "Opscenitet i nasilje"), govori o masovnom silovanju bosanskih muslimanki, "pri čemu su trudnicama vađeni fetusi i zakucavani na drveće"[30]. U knjizi nema tog podatka, pošto ne može da navede dokaz. O masovnim silovanjima ima: "Prema izveštajima u štampi, do kraja novembra 1992. silovano je već 50.000 žena, od kojih su mnoge kasernirane kao prostitutke u oko 36 logora", pozivajući se na članak A. Štiglmajer u Štern-u[31].

Nemački novinar Martin Letmajer (Martin Lettmayer) išao je tragovima opisanih događaja u člancima A. Štiglmajer i pri tome je naišao na mnogo izmišljenog. U Zagrebu je, decembra 1992, razgovarao sa više lekara i sa predstavnicima raznih domaćih i stranih institucija – niko od njih nije nešto posebno znao o silovanjima. Na Petrovarskoj klinici ni traga od "opsadnog stanja"; za poslednjih sedam meseci imali su 3 žene žrtve silovanja (Ta klinika je trebalo da bude prepuna trudnih silovanih žena, sa 18 porođaja dnevno – rad klinike pred kolapsom).

Članak mu je objavljen u ciriškom nedeljniku Die Weltwoche[32], snimljen film o  istraživanjima na terenu njegova TV-agentura nije htela (smela!) da prihvati.

U nemačkim medijima veliki publicitet je imala sudbina bosanske muslimanke Azize, koju su Srbi navodno silovali na stadionu u Manjači, pred 1.500 gledalaca. Tu ispovest su lansirali ugledni minhenski dnevnik Süddeutsche Zeitung (među prvima po reputaciji i po tiražu) i ZDF-magazin "Mona Liza" (na Drugom nemačkom TV-programu). Međutim, u Manjači nema nikakvog stadiona. To je utvrdio Letmajer na licu mesta.

U italijanskom katoličkom nedeljniku Senjo sete (Znak sedam) objavljeno je, 27. marta 1994, kao originalan dokument, dramatično pismo opatice Lucije Vertruze, upućenog pretpostavljenoj sestri-redovnici, u kome se oprašta od redovništva, pošto je, Hrvatica, silovana u Bosni od Srba ostala u drugom stanju, odlučila da rodi dete, "svedoka mira". Tu vest su prihvatile ne samo katoličke parohije, već i više novina i TV-stanica u Italiji. Paolo Grandi, novinar milanskog dnevnika Indenpendente, pronašao je u kom je manastiru silovana sestra Lucija kao i da je već rodila zdravo muško dete. Istog dana (!), 02. aprila, javio se izvesni monsinjore Kontrano iz Padove, da je ta priča u stvari njegov rad za jedan literarni konkurs.[33] [34]

Priča kao što je o Azizi i sestri Vertruzi bilo je na stotine. Na njima su mnogi novinari pravili karijere. Roj Gatman (Roy Gutman) je za svoj članak "Logori smrti", objavljen 03. avgusta 1992. (Newsday), dobio Pulicerovu nagradu za novinarstvo, na osnovu svedočenja, iz prve i drugeruke, navodno preživelih muslimana iz logora u Trnopolju i Manjači. Ko tu može da kaže šta je istina, a šta je napakovano (Kasnije je utvrđeno da je logor u Trnopolju bio sabirni – ne zarobljenički, a još manje koncentracioni). I DŽon Barns (John Burns) je iste godine dobio Pulicerovu nagradu za intervju sa Branislavom Herakom (New York Times, 27.11.1992), bosanskim Srbinom u sarajevskom zatvoru, optuženom za učešće u masovnim silovanjima i klanju (!) muslimanki, u Vogošću. Intervjue s njim mnogi novinari nisu hteli da publikuju zbog Herakove neuračunljivosti: govorio je ono što su drugi želeli da čuju, i svaka priča mu je bila drugačija, raspojasanija i sve jezivija. (Barns je izbrisao optužbu Heraka, da je i general Mekenzi bio "mušterija" u Vogošću).[35] [36]

Dejvid Bajnder (David Binder), dugogodišnji dopisnik Njujork Tajmsa sa Balkana, tražio je, 2006. godine, da se ovim novinarima oduzme Pulicerova nagrada, zbog neprofesionalnog istraživanja u nagrađenim člancima, uz neskriveno opredeljenje za bosanske muslimane.

(Tako je NY Times 30.01.1996, tri godine posle Bernsovog članka, pisao da je Herak "poremećen" (slightly retarded) i da je povukao svoja priznanja, data pod batinama svojih čuvara).[37]

Nemir među "povlašćene" uneo je Piter Brok (Peter Brock), politički komentator američkih novina El Paso Herald Post, svojim člankom "Bosna: tako su nas lagali televizija i štampa", objavljenom u Veltvohe-u, 12.01.1994.[38] U opširnoj analizi i sa mnoštvo detalja o "izvrtanju činjenica, nedostatku brižljivosti i jednostranom komentarisanju", zaključio je da je novinarstvo u balkanskom konfliktu zakazalo. Nastale su višemesečne diskusije, naročito u Nemačkoj i Švajcarskoj, u kojoj su u članku prozvani branili svoje "poštenje" a kritičari, u nastaloj atmosferi zapaženiji nego ranije, pretresali gde se sve grešilo. U Allgemeines Sonntagsblatt-u, od 26.08.1994, objavljena su četiri kritička članka na račun površnosti medijskog pristupa sukobima u Eks-Jugoslaviji[39], u kojima se prebacuje i A. Štiglmajer, da se "proslavila" informacijama bez dokaza, počevši od članka u istom nedeljniku, oktobra 1992 .(pogledaj fusnotu 21)

Izvod iz teksta Piter Broka: "10. decembar 1992. – U Beogradu je srpsko-ortodoksni patrijarh Pavle izvestio članove Švajcarskog parlamenta i predstavnike Evropskog ekumenskog pokreta, da postoji dokumentacija o višestrukom silovanju 800 srpskih žena u 20 logora, koje su držali muslimani i Hrvati".

Istraživanja u Čikagu, pod rukovodstvom Šerifa Basiunija, završena su aprila 1994. god, sa konačnim izveštajem na 87 strana, i sa 3.400 strana raznih priloga. Iza toga je stajalo oko 65.000 strana dokumenata i preko 300 sati videosnimaka. I pored tolikog rada ostalo je nejasno kako nije mogla da se utvrdi etička pripadnost druge grupe po veličini od ukupnog broja silovanih žena. Uključivanje i brojeva silovanih 12.000 i 20.000 kao mogućih, prihvataju se rezultati prethodnih izveštaja (Mazoviecki i Varburton), čija je istraživanja Basuiuni preuzeo aprila 1993. godine. Pri tome 12'000 opravdava ekstrapolacijom dobijenih rezultata, dok je, međutim, u izveštaju Mazovieckog "empirijskim" postupkom broj silovanih sveden na 2.400. Za 20.000 Basuini potvrđuje da nema validnih dokaza.

Sredinom 1994. god, komisija Basiuni obavestila je novinare o rezultatima svoga rada. To je objavljeno i kod nas, u Politici[40]. U izveštaju agencije Rojters, 01. juna 1994, prikazana je kratka verzija izveštaja, sa naglašavanjem da su silovale sve tri strane, da je identifikovano oko 800 žrtava (najvećim delom Muslimanke) i oko 600 imena počinitelja (Srbi u većini), da "prijavljeni broj od 20.000 silovanja (nije "prijavljen", već "procenjen" – J. N.) nije nerazuman", kao i da "nema dokaza da se radilo o naređenju ili o opštoj politici" silovanja.

Septembra 1997. boravio je u Beogradu Slobodan Šnajder, gde je prikazana i njegova tada poslednja drama "Zmijin vlak", u izvođenju nemačkog pozorišta "Theater an der Ruhr".

Tom prilikom je u jednom intervjuu objašnjavao podlogu na kojoj je ta drama nastala :

"U decembru 1992. sve novine i televizije bile su zgrožene nad vijestima o srpskim dobrovoljcima i onome što su počinili muslimanskim ženama, curicama, bakama... U Hrvatskoj je to bila tema dana. (...) Većina tih žena je dovođena u Zagreb. Kad je prošao hrvatsko-bosansko-muslimanski sukob, od tog momenta, te su žene nestale iz javnog života zemlje kao da ih nikad nije bilo. Pomislio sam: gledaj kako to brzo ide potiskivanje povijesti"[41]

 U ovom izlaganju je tačan samo završni deo, ostalo je deo tadašnje propagande. (Uporediti pisanja Štiglmajer – Letmajer).

Dinamika propagande na prelazu 1992.-1993. godine nije mogla da se nastavi, besmislena eskalacija brojeva nije mogla da podnese bilans: šta je sa 30.000 trudnica, kojim tempom su se nastavljala silovanja (o tome više niko nije pisao), gde su dokazi... "Potiskivanje povijesti" (Slobodna Šnajder) je nastalo pošto je"crnac svoje odigrao" – težište propagande je prešlo na druge sektore a žene, žrtve silovanja, prepuštene su svojoj sudbini.

Na red je došlo Kosovo. Rudolf Šarping, nemački ministar odbrane u vreme NATO-napada na Jugoslaviju, našao je svoje varijante za fetuse: sada su ih Srbi vadili trudnim Albankama da bi ih grilirali i ponovo vraćali u materice žrtava. (Nije objasnio svrhu ovakvog postupka). U drugoj verziji, ubijenim gravidnim Albankama vađeni su fetusi iz rasporenih stomaka i "samo" su grilirani. Prvu verziju izneo je na konferenciji za štampu, 16.04.1999[42], drugu u intervjuu Špiglu, 17.04.1999[43], da bi prvu "potvrdio" na predavanju na "European Business School" u Nemačkoj, aprila 1999.[44]

U vreme prvog procesa pred Haškim tribunalu, optuženima za silovanje, u Špiglu je objavljen članak "Žene kao plen" (18.03.00), u kome ima mešavine, objektivno-informativnog i "kombinatorike". Tako govori o "radnoj grupi" Evropske zajednice (Komisija Varburton), koja je, februara 1993, procenila broj silovanih Bošnjakinja na 20.000 (što je tačno), i da je posle tog izveštaja (što nije tačno – ti brojevi su prethodili radu komisije) bosansko Ministarstvo počelo sa svojom "akrobatikom brojeva": 60.000 žrtava silovanja, od kojih su "30.000 kao "mašine za rađanje", za umnožavanje srpskog naroda, smeštene u specijalne logore". I opet tačno, pripisujući sarajevskoj propagandi: "Beogradske bande ubica seku trudnim ženama stomake i prikucavaju fetuse na drveće –  jedna horor priča koju su preuzimali čak i ozbiljni zapadni mediji".[45]

Vesna Kesić, zagrebačka publicistkinja i aktivistica za prava žena, izlaže svoja istraživanja o vezi između seksizma i rata, u obimnom intervjuu u Feral Tribune-u, 07. novembra 2000, iz koga navodimo nekoliko izvoda:

"Preko polovica silovanih žena su muslimanke, zatim žene neindentificirane etičke pripadnosti, treća je skupina bosanskih Srpkinja, potom Hrvatica. Više od polovine identificiranih silovatelja su bosanski Srbi, ostalo su Hrvati i muslimani". (Iz analize Basiuni-izveštaja)

"(...) medij ,instrumentalizirali su strahote iskustva izbeglištva – gubitke, smrti, nasilje i zlostavljanja, uključujući silovanja, u svoje propagandne svrhe – za intenziviranje mržnje i etičkih sukoba".

"Mit o žrtvi i agresoru od samih početaka rata (...) jedna isto tako do srži ogoljela ratnostrateška priča. (...) Svaka strana prihvaća samo jednu "istinu". Gube se sve političke nijanse, gubi se uvid u učinak medijskih, kulturnih i političkih ratova koji prethode "pravom" ratu, briše se perspektiva i iskustvo druge strane i gubi se veza sa realnošću".[46]

Priče o silovanjima u Bosni široko – medijski su se povampirile početkom 2006. godine sa nagradom, na Berlinskom filmskom festivalu, filma "Grbavica". Primajući "Medveda", rediteljka Jasmila Zbanić je izjavila i sledeće: "Želim da podsetim da su, iako je rat završen pre 11 godina, ratni kriminalci Mladić i Karadžić još su na slobodi. Organizovali su silovanje 20.000 žena u Bosni, ubili 100.000 ljudi i iz domova proterali milion ljudi. Ovo je Evropa, a još niko nema interesa da ih uhapsi"[47]. Nataša Odalović, piše u Danasu, 10.03.2006: "Govor koji je rediteljka izrekla jeste politički, ali ne znači da je a priori netačan" [48].

A taj govor, partijskom porukom, jeste netačan:

U Bosni nije bilo silovano 20.000 žena, a još manje sve nesrpkinja, kako se to razume iz konteksta. Za to nema validnih dokaza.

Netačna je tvrdnja da su ta silovanja "organizovali" Mladić i Karadžić, jer etnička pripadnost žrtava i logora – bordela daju sasvim drugu sliku.

Netačna je tvrdnja da su obojica "ubili" 100.000 ljudi, "upakovano" muslimana, jer muslimana je poginulo/ubijeno/nestalo oko 66.000 (prema muslimanskim izvorima[49]), od kojih su 28.000 bili vojnici.

Reagujući na optužbe upućene Jasmili Zbanić zbog njenog obraćanja publici u Berlinu, Mirjana Karanović, protagonistkinja filma, izjavila je: "Uopšte, osećam se veoma glupo što sada, kada smo napravili divan film (…) moram u svojoj zemlji da najviše pažnje posvećujem neljudskim optužbama desnice, koja ima zločinačke namere u odnosu na čitav narod, i želi da nas gurne u blato i govna iz kojih smo počeli da se izvlačimo"[50]. Ako je "legitimno da autor koristi pažnju javnosti da izrazi svoje političke stavove", onda je i pravo drugih da te stavove osporavaju i kritikuju ako su šuplji i tendenciozni. To su dva puta dva demokratskog društva, koje ne prihvata da mu se "udari" brnjica. Ko tu u stvari gura "nas" nazad u močvaru, "desnica" ili g-đa Karanović i njoj slični?

U intervjuu sa novinarkom NIN-a Jasminom Lekić (16.02.2006), g-đa Karanović je bila još preciznija: "Samo je u istočnoj Bosni silovano, prema zvaničnim podacima, dvadeset hiljada žena (...)"[51]. Takvih, "zvaničnih" podataka – nema! I veći katolik od pape: njena rediteljka, Jasmila, govorila je o 20.000 silovanih – u celoj Bosni. (Jasmina Lekić se držala Zbanićkine verzije: u svom izveštaju sa Berlinskog festivala (NIN, 23.02.2006) govori o "zvaničnih dvadeset hiljada silovanih muslimanki"[52]. Sve "zvanično" – na jeziku.

Diskusija oko filma zaposlila je i novinare raznih listova u inostranstvu. Neki su izvukli iz magacina staro oružje (kao npr. londonski Indepedent sa podacima o 20.000 do 50.000 žrtava silovanja, "uglavnom bosanskih muslimanki"[53]) a drugi su odlazili i za Sarajevo da se raspitaju na licu mesta, i da dobiju stare informacije u novom ruhu. O tome je pisao, kao primer, dopisnik ciriškog NZZ-a (Neue Zürcher Zeitung) sa Balkana, u članku "Estmina tajna uzburkala Bosnu" (15.12.2006). Reagovao sam na taj članak, suprotstavljajući čikaški Basiunijev izveštaj nedokazanim velikim brojevima o silovanjima. I, kao novum: dopis je objavljen, prvi put nakon 6,7 ranijih pokušaja u raznim listovima.[54] (Prvo pismo sam uputio Veltvohe-u, već 22.12.1992, odgovarajući na prvi članak A. Stiglmajer, upozoravajući na manipulacije navodnim izjavama mitropolita Nikolaja).

Zaključak

Da li je moguće dobiti medijski rat operišući samo istinom? Nije moguće. Pa kako onda može jedan iskusan novinar kao što je Miloš Vasić da tvrdi da je Srbija izgubila medijski rat", a sada znamo i zašto: zbog bestidnog laganja"? (Vreme, 06. marta 2003)[55]. Ili je laganje ipak dozvoljeno ali ne bestidno? Po kom to kriterijumu se određuje granica između dozvoljenog i bestidnog laganja? I zašto, konačno, lagati ako je istina dovoljno ubedljiva?

Međutim: istina je poželjna, ali nikada nije tako efikasna kao dobro predstavljena laž.

Prednost ima onaj ko vlada medijskom pozornicom – ko dominira informacijama – a ne ko govori istinu. Sve dobro izabrane teme dezinformacija su jednostavne i izmiču verovatnoći i logici, pošto se tema koja je jednostavna i logična izlaže mogućnosti osporavanja.

Među najgore medijske produkte spadaju oni kao što je navedeni članak Tamare Kaliterne: deformišu se informacije iz uglednih izvora, koji su za prosečnog čitaoca teško pristupačni, a redakcija, u ovom slučaju Republika, neće da objavi reagovanje koje njoj ne odgovara. Deformacija ostaje prisutna, ispravci je zabranjen pristup. Vrhunac je u ciničnom stavu, da se takav "posao" radi zbog istine, bez koje "pomirenje nije moguće". "Misionarska inteligencija" (Slobodan Antonić) na nivou "rodomrzaca" (Zoran Avramović).