Memoari Karle del Ponte

Ako bilo ko ozbiljno pogleda kako je ovaj region politički evoluirao poslednjih deset godina, videće da je jedan od najznačajnijih faktora bila uloga koju je igrao Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju. Imajući to u vidu, verzija memoara glavnog tužioca od 2000. do 2007. Karle del Ponte, koja se pojavila i pre izlaska knjige iz štampe, mora se pročitati. Njen zvaničan naslov glasi: "Gospođa tužilac: suočavanja sa najgorim zločinima protiv humanosti i kultura imuniteta".

Krajnji rezultat memoara jeste da se po njima može napraviti dobar film!!! Jedino je pitanje koja bi holivudska starleta igrala Karlu. To je priča o heroini koja se bori protiv neodlučnih, opstrukcionističkih diplomata, političara, generala i vlada i koja potpuno sama privodi pravdi ratne zločince. I upravo to govori o njenim odnosima sa zapadnim vladama koje su obezbedile sva sredstva i podršku Tribunalu. Prema njenom viđenju, niko nije želeo da joj pomogne u dovoljnoj meri. Ona je stalno bila ostavljana na cedilu neispunjenim obećanjima i tajnim agendama. Pošto se pozabavila svim tim, dolazimo do vlada u ovom regionu. Šta ona misli o njima jasno se može videti iz naslova pojedinih poglavlja: "Sukobljavanje s Beogradom", "Sukobljavanje s Hrvatskom", "Sukobljavanje s Kosovom", "Sukobljavanje s Beogradom i Crnom Gorom". Nije pošteđena ni njena sopstvena institucija. Postoji i poglavlje "Sukobljavanje s birokratijom Tribunala".

Nema sumnje da su svi politički lideri u regionu videli Tirbunal u toku službovanja Karle del Ponete kao glavnog tužioca, kao eksplozivno i nedobrodošlo pitanje kada je reč o pripadnicima njihove etničke grupe. Ali, tačno je i to da je većina lidera bila demokratski nastrojena i da su želeli da njihove zemlje postanu "normalne" evropske države. Pema tome, bilo je prostora da se manevriše i načina da se obezbedi njihova saradnja. Njen pristup da vidi sve vlade i njihove lidere jednostavno kao neprijatelje kojima se treba "suprotstaviti" postao je samoostvarujuće proročanstvo s neposrednim i nepovoljnim uticajme na rezultate koje su ona i Tribunal mogli da ostvare.

Ono što potpuno nedostaje u memoarima jeste bilo kakva potvrda ili razumevanje da su se krhke, demokratski orijentisane vlade kojima se bavila, i same snažno borile proitv nacionalističkih političkih snaga u sopstvenim zemljama i stanovništvom čiji je veliki deo i dalje video svakog optuženog iz svoje etničke grupe kao heroja.

Ironija je da su njene arogantne posete regionu stalno podgrevale nacionalističke snage u tim zemljama i otežavale, a ne olakšavale, njihovim vladama da sarađuju s Tribunalom. Kao američki ambasador u Hrvatskoj od1998. do 2000. i u Srbiji otad pa do 2004, jedan od mojih najviših prioriteta - kao što me je instruirala moja vlada - bio je prebacivanje optuženih u Hag i prateće dokumentacije o ratnim zločinima. Nisam bio jedini u tom pogledu. Svi američki ambasadori u regionu, kao i ambasadori zemalja EU imali su istu direktivu. Moja kritika Karle del Ponte zasniva se kako na nedostaku njenog priznanja o tome kako su teško radili mnogi ljudi i mnoge vlade da se postignu rezultati tako i na činjenici da nam je ona ozbiljno otežala napore u tom pravcu. Realnost je da nijedan optuženi nije stigao u Hag zbog akcija Karle del Ponte. Neke su direktno uhapsile američke, britanske i francuske snage. Ostalim hapšenjima i dogovorenim predajama rukovodile su nacionalne vlade uvek pod intenzivnim pritiskom SAD, EU i često uz našu neposrednu saradnju i umešanost. Taj proces počeo je davno pre njenog dolaska u Tribunal i nastaviće se i nakon njenog odlaska.

Najbolji primer njenog prilaza jeste sledeća rečenica iz poglavlja "Sukobljavanje s Beogradom 2003. i 2004": "Nisam imala nikakvu nameru da olakšam pritisak na Srbiju da sarađuje s Tribunalom nakon Đinđićevog ubistva, jer bi to bilo poput nagrađivanja nepopravljivog deteta zbog lošeg ponašanja". Ona odbacuje svaku povezanost između atentata i saradnje s Tribunala i naziva to "smešnim". Realnost pokazuje, međutim, da je katalizator za pobunu Crvenih beretki u novembru 2001, koji je imao tako ozbiljne posledice za demokratsku vladu Zorana Đinđića, bilo hapšenje dvojice protiv kojih je Tribunal podigao optužnice. A činjenica je da je i sam atentator naveo kao svoj razlog da je "on (Đinđić) želeo da nas sve pošalje u Hag".

Naglasak u memoarima na njenim ekstenzivnim "konfrontacijama" otkriva, pak, odgovarajući nedostatak naglaska na ono što je bio njen stvarni posao: da nadgleda da Tužilaštvo MKTJ efikasno funkcioniše. Zanemarivanje te oblasti bilo je najočiglednije u trapavom sudskom procesu Miloševiću, za šta je optuživala sudije, svoje podređene i samog Miloševića. Svesna propusta što nije obezbedila Međunarodnom sudu pravde vitalne dokumente koji ukazuju na umešanost srpske vlade u bosanski sukob i potkrepljuju tužbu Bosne protiv Srbije za genocid, (zbog čega je slučaj možda i propao) ona opširno objašnjava da to nije bila njena greška. Ali, ostaje činjenica da je bila opsednuta da dobije dokumenta kako bi poduprla svoj slučaj protiv Miloševića i da je pristala na sporazum koji uskraćuje ta dokumenta Međunarodnom sudu pravde.

U knjizi nema ni traga od bilo kakvog opisa donošenja odluka o tome koji će slučaj biti obrađivan i ko bi mogao biti potencijalni cilj podizanja optužnice. To je zato što je čitav proces bio nasumičan i politički motivisan. Karla del Ponte se 2003. susrela s trojicom američkih ambasadora u regionu i američkim ambasadorom za ratne zločine Pijerom Prosperom i otvoreno rekla da je prilaz njenog tužilaštva pretpostavka da su svi viši lideri na svim stranama u konfliktu odgovorni za ratne zločine i da je zadatak njene kancelarije da pronađe načine da ih optuži. Taj prilaz imao je dve glavne mane: uobičajena procedura da se pođe od glavnih zločina i pokuša da se utvrdi ko ih je počinio okrenuta je naglavačke, a to je onda impliciralo da su svi ratni lideri podjednako krivi. Činjenica je, takođe, da je njen centralni cilj bio da se uhapse Mladić i Karadžić i da bi ubedila srpsku vlada da to i uradi donela je odluku da podigne neke diskutabilne optužnice da bi demonstrirala "balans".

Poglavlje koje obrađuje iskustvo na Kosovu jeste najinteresantnije. Ona otkriva prepreke koje su Tribunalu postavljali UNMIK i ostali međunarodni igrači, kao i žestoka zastrašivanja svedoka protiv optuženih Albanaca. Sve se to poklapa s mojim percepcijama. Ona, takođe, baca više svetla na svoju nameru da podigne optužnicu za ratne zločine protiv NATO i teškoće s kojima se suočila u pokušaju da to i uradi.

Sve u svemu, najbolja stvar kad je reč o knjizi jeste što se može steći dobar osećaj o mentalnom stavu i prilazu Karle del Ponte svom poslu sa svim ograničenjima koja iz toga proizilaze. Ono što nedostaje i knjizi kao celini i u dugačkoj listi preporuka koje je uključila u "Epilog" jeste stvarno osećanje brige ili interesa kako su rad Tribunala i njegovi procesi uticali na region kojem je trebalo pomoći osnivanjem Tribunala. Iako su uspeh Tribunala u gonjenu ratnih zločinaca i određujuće činjenice o njenim akcijama veoma važne, isto toliko je uznemiravajuće što toliko mnogo ljudu u regionu i dalje vidi svoje etničke grupe kao nevine žrtve, a Trubunal doživljava kao politički pristrastan, a njegove presude kao manjkave. Sasvim je sigurno, bar u određenoj meri, da u tome ima udela i legat Karle del Ponte.

(Danas)