Najteži posao u Srbiji

Domaći scenaristi i dramaturzi, dobri đaci uglednih profesora, Filipa Davida, Nebojše Pajkića i Nenada Prokića, imaju jako težak zadatak – kako da napišu nešto bolje i zanimljivije od haške tragikomedije koju tri puta nedeljno možemo gledati na drugom programu RTS-a. Scenario za najbolji šou na televiziji piše grupa talentovanih amatera okupljenih u udruženju koje se zvanično zove “Tužilaštvo Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju”. Istina, izuzetan kvalitet njihovog teksta – to nije neki “spontani” rijaliti-šou, nalik “Velikom bratu”, ne primer, već preskupa, godinama pisana i pripremana produkcija – dolazi do izražaja zahvaljujući i do sada neotkrivenom daru jednog drugog amatera u svetu zabave, Vojislava Šešelja.

Dramaturška veština tužilaca je još veća ako se ima u vidu da predložak za njihovo nepravno remek-delo predstavlja najsramnije stranice naše istorije u kojoj vojvoda Šešelj, što smo znali mnogo pre farsičnog suđenja, nije imao zanemarljivu ulogu. Vrhunski domet tužilaštva je, ipak, u činjenici da tu nema ironijske distance, ograde koja bi mogla da posluži kao smokvin list. Da bi suđenje za neke od najtežih zločina koje možemo zamisliti doživeli kao zabavu, nije potrebno da ste nabijeni dozom perverzije, šovinističke mržnje, nepoštovanja prema žrtvama srpskih zločina ili ljubavi prema liku i delu optuženog vojvode. Možda je najstrašnije od svega to što nam tribunal ne dozvoljava da kada govorimo o Hagu govorimo o zločinima.

U izuzetno retkom spoju Šešeljevih osobina jedan je od ključeva za razumevanje zašto mnogi drugi neslavni balkanski likovi, od generala Gotovine do generala Mladića, beže, ili su uporno bežali, od Haga. Da bi optuženik uspeo da pokaže pravo, pervertirano lice Tribunala, neophodno je da bude spreman da godinama u zatvoru čeka na suđenje, da laži i falsifikate traži tamo gde ih niko normalan ne bi tražio i da sebe izloži milosti pravnog sistema osmišljenog da arbitrarno ignoriše glavne postulate svih postojećih, konzistentnih i funkcionalnih pravnih sistema na svetu. Povrh svega, Hag je uspeo da postigne da sama optužnica bude dovoljna da optuženi, u očima ogromnog broja svojih sunarodnika, bude promovisan u sveca, nacionalnu ikonu i nedostižan ideal.

Pisanje hagiografija nije predviđeno kao jedan od zadataka Tribunala. Suština haškog pravnog neuspeha nije u Šešeljevim talentima ili bezobzirnosti. Nije se u haškim sudnicama neka visokomoralna međunarodna pravda i uzorna procedura susrela sa “zlim genijem” i izgubila tešku bitku. Tribunal je porazio sam sebe. I onda kada su haški “šešelji” i “miloševići” bili loši i jadni, tužilaštvo je uspevalo da bude još jadnije i gore, unoseći pri tome uvek nove elemente jeftine laži i neprikladne komike.

Na dugačkoj listi saveznika zla počasno mesto pripada onima koji su ga preuveličavali i banalizovali – i time relativizovali i dovodili u pitanje. Braniti i pravdati jedno ovakvo suđenje, travestiju pravde i prava, znači biti, bilo svesno ili nenamerno, saveznik bivših i budućih zločinaca, neprijatelj pomirenja i kažnjivosti na Balkanu i koristan član – ako na trenutak prihvatimo da su reči “Hag” i “pravo” sinonimi – pravog “antihaškog lobija”.

Ako postoji bilo kakva korist od Šešeljevog suđenja, onda je to mogućnost da naučimo koliko veliki kreativni potencijal nastane kada se u telima nekoliko pravnika sjedine nesposobnost, galaktička arogancija, bolesna ambicija i odsustvo sposobnosti za empatiju prema žrtvama zločina na, kada se gleda iz Haga, verovatno ružnom, prljavom i zlom Balkanu. Tužioci-alhemičari, koji su suđenje za ratne zločine pretvorili u komediju, tvrde da “rade nezavisno od Saveta bezbednosti, bilo koje države ili međunarodne organizacije”. Ali, stiče se utisak da je tužilaštvo nezavisno i od morala i od pravde i od prava i od svega onoga što je potrebno da bi se suočili sa zločinačkim poglavljem balkanske istorije.

Da bi jedno suđenje, što nam je donedavno bio sinonim za dosadu, postalo etalon dobre zabave potrebna je, pored paratužilaca, i galerija urnebesnih likova. Tu do izražaja posebno dolaze kreature koje su najavljene kao svedoci i eksperti, zatim arogantni i samouvereni glavni sudija, od koga možemo očekivati da uskoro presudi i da je Zemlja ravna ploča, i sutkinja koja svojim, na sreću, retko izraženim intelektualnim sposobnostima pomaže da pojmimo univerzalnu prirodu ljudske gluposti.

Umesto da, kako su idejni tvorci ovog procesa planirali, Hag zauvek izbaci Šešelja iz političke Srbije, tužioci su omogućili da se hercegovački ultranacionalista vrati na mala vrata. Brojni Šešeljevi neprijatelji mogu se utešiti činjenicom da je vojvoda tokom prethodne dve decenije dokazao da – možda mu je to najveći od mnogih talenata – ume da prokocka najveće šanse i pri tome sprži mostove koji su mu obezbeđivali odstupnicu. Ali, zagovornici prinudnog suočavanja i demokratskog ispiranja mozga trebalo bi prvenstveno da zahvale Aleksandru Tijaniću što je urnebesnu hašku sramotu “sakrio” u kasnom, skoro erotskom terminu na najmanje gledanom javnom kanalu.
Televizijski Šešelj je ponovo podelio stanovnike Srbije – ovaj put u tri grupe. U prvoj su oni koji utorkom, sredom i četvrtkom, negde posle deset uveče, sednu ispred televizora i čekaju da im, umesto istine ili katarze, bude servirana haška verzija “Montipajtona” – i to ne kriju. U drugoj grupi su oni koji urade isto, ali ih je sramota da to javno priznaju. U trećoj su oni koji ne gledaju “suđenje” – i ne znaju šta propuštaju.

Ako ste u stanju da gledate Šešelja – a mnogi nisu, još uvek nije kasno da nadoknadite propušteno. Pogledate li, posle noćnog snimka suđenja, neku od dvanaest igranih serija koje se trenutno emituju na domaćim kanalima, možda zaključite i da je posao scenariste danas najteži u Srbiji.