O Srbima je ispletena velika laž

Ko je DŽulija Gorin? Nekada politički satiričar, a od 1999. posvećena istraživanju istine o ratovima na Balkanu, ova hrabra žena već godinama prkosi moćnim balkanskim etničkim lobijima i medijskoj industriji u Americi. Ne samo da je za to niko nikad nije platio, već su joj se zbog toga zatvorila mnoga vrata u američkoj sredini, koja jednostavno ne prihvata da Srbi mogu biti išta drugo do zločinci, a Bošnjaci, Hrvati i Albanci isključivo nevine žrtve. Upornim istraživačkim radom, Gorin je otkrila mnoge neprijatne istine, i time izazvala bes mnoštva profesionalnih srbomrzaca – ali, nažalost, ne i zahvalnost Srba.

DŽuliju sam upoznao 2006. u Vašingtonu, na jednoj konferenciji Američkog saveta za Kosovo. Proteklog vikenda smo razgovarali elektronskom poštom, povodom nedavnog objavljivanja dva njena teksta u srpskoj javnosti. Nad našim razgovorom lebdela je senka predložene Rezolucije o Srebrenici u Skupštini Srbije – pokušaja da Srbi sami sebe obeleže kao genocidne zločince, kad to već zapadnim medijima ni posle skoro dvadeset godina nezapamćene satanizacije nije sasvim pošlo za rukom.

Nebojša Malić: Šta Vas je motivisalo da pišete o Balkanu?

DŽulija Gorin: U martu 1999, kada je Amerika počela da bombarduje jednu evropsku zemlju, postala sam sumnjičava. Bilo mi je jasno da je to bombardovanje u interesu Bila Klintona, ali protiv interesa Amerike. Nisam mogla da verujem da će se to stvarno desiti, da je neizbežno. Sve je postalo nekako nestvarno. Kao da je Amerika ostala bez oslonca i polako počela da se urušava. Znala sam da će ovo da nam se vrati, i da smo prešli jednu mračnu granicu. Činjenica da su ovaj rat podržavali naši obično antiratni levičari, bila mi je dodatni dokaz da se radi o nečemu pogubnom po Ameriku.

Prvi tekst sam napisala mesec dana po početku nezamislivog bombardovanja, ali pošto sam tada još uvek vrlo malo znala o sukobu, polazište mi je bilo da se radi o starom etničkom sukobu gde su obe strane bile moralno jednake. Ubrzo sam saznala da bombardujemo hrišćane u ime muslimana koji su, kao i obično, vikali da su ugroženi. Time su moje sumnje i potvrđene.

Očekivala sam da svakog trenutka rat bude raskrinkan kao farsa – pogotovo posle bombardovanja, kada se jasno videlo šta su Albanci počeli da rade, kad je kao po planu krenulo nasilje u Makedoniji. Ali prošli su meseci, a onda godine, i ništa, ni u „levim“ medijima ni u „desnim“ medijima koji im obično ne veruju. Shvatila sam da je o Srbima ispletena velika laž. Kopala sam, istraživala i pisala, a istina je postajala sve strašnija što sam je više otkrivala. Traganje za istinom postalo je moj zadatak.

Negde 2002. ovo više za mene nije bilo pitanje Amerike i američke bezbednosti, već Srba i nepravde koju im je Amerika nanela. Tada sam još mislila da je u pitanju samo Kosovo; tek na sredini sudskog procesa Miloševiću u Haškom tribunalu shvatila sam da se na Kosovu samo ponovilo ono što se ranije desilo Srbima u Bosni i Hrvatskoj.

Postala sam poznata samo zato što su svi drugi agresivno ignorisali Balkan. Apsurdno je da neko ko je samo hteo da se bavi komedijom i piše oštre i smešne komentare, postane nekakav glasnik istine. A sve to samo zbog toga što su svi drugi omanuli. Svi veliki konzervativni mislioci ili nemaju stav o Balkanu ili samo ponavljaju opšta mesta. Po ovom pitanju nema neslaganja između levice i desnice. To je jedinstven fenomen. Istovremeno fascinira i izluđuje način na koji su inače inteligentni ljudi u stanju da naprosto izbrišu ovaj američki rat iz sopstvene svesti. Mnogi to rade kako bi posle mogli da kažu, ”Ali mi nismo antimuslimanski orijentisani! Evo, podržavamo muslimane protiv hrišćanskih Srba na Balkanu.”

Malić: Kako ste postali član Američkog saveta za Kosovo?

Gorin: DŽim DŽatras me pozvao jednog dana u proleće 2006, i pitao da li bih htela da budem neplaćeni savetnik u odboru. Dobio je jednu skromnu sumu od srpske eparhije na Kosovu da bi pokušao da se suprotstavi ogromnom albanskom lobiju koji već 30 godina ima politički monopol. Pitala sam ga da li bi to narušilo moj status nezavisnog novinara. On je rekao da ne bi, pa sam pristala. To mi se ipak kasnije obilo o glavu, jer su moćni hrvatski i albanski lobiji posle mogli da me optuže da sam ”srpski lobista.” I ranije su mislili da plivam u parama, ali sada su mogli da me povežu sa ono malo dolara koji su trošeni za srpsku odbranu i da moje ime povežu s tim.

Iako sam objasnila uredniku Baltimor Sana (Baltimore Sun) da sam u odboru ASK, hrvatski nacisti koji su ga zvali i pisali mu protestna pisma povodom mog teksta u januaru 2007 o hrvatskoj mržnji prema Srbima i ljubavi prema fašizmu, pozivali su se upravo na taj jedan detalj. Kada sam ga nekoliko meseci kasnije zvala povodom teksta na drugu temu, rekao mi je da verovatno više nikad neće da me objavi. Zašto? “Pa zato što mi niste rekli da je to srpski lobi!” Pa kakav je to sveprisutni, svemoćni “srpski lobi” koji silnom svojom propagandom uspeva da nas ubedi da - šta, često bombardujemo Srbe? Čak sam toj protuvi poslala link da proveri sajt, da vidi i sam o kakvom se ”lobiju” radi. Pa i da jeste, kako me to „kompromituje” činjenica da me niko ne plaća da ovako pišem? I da sam tako pisala još sedam godina ranije?

2006. godine sam išla sa DŽimom, Srđom Trifkovićem i ambasadorom Bisetom u Izrael, da svoj ”jevrejski uticaj” iskoristim kako bih Jevreje ubedila da pomognu hrišćanima na Kosovu. Imali smo zanimljiv sustret sa članom Kneseta Julijem Edelštajnom, koji je bio šokiran saznanjem da su mnogi američki političari koje je poštovao zbog podrške Izraelu – Mekejn, Liberman, Lantoš – u stvari đubrad kada je o Balkanu reč. Ali ljudi ne vole da saznaju istinu koja ih tako razočara.

Kad sam mu opisala kako Srbe svako može nekažnjeno da ubija, ispričao nam je šta se desilo njegovom ocu, ruskom pravoslavnom svešteniku. ”Jednog dana je išao u crkvu u Starom Jerusalimu, u mantiji i sa žezlom. Prišao mu je jedan Arapin i upitao ga da li je Srbin. Ne, kaže moj otac, ja sam Rus. Šteta, odgovorio je Arapin, baš sam nekoga hteo da ubijem danas.”

Dakle, za svako ubistvo postoje posledice – osim ako je žrtva Srbin. Pogledajte šta je bio prvi čin EULEKS-a, navodne misije reda i zakona: oslobađanje čoveka koji je ubio sedmoro Srba a ranio četrdeset troje u autobusu Niš ekspresa 2001. godine!

Malić: Kakve su reakcije izazvali vaši tekstovi o Balkanu?

Gorin: Reakcije su se kretale od paničnih potraga po Internetu za mojom srpskom majkom, srpskim mužem, srpskim ljubavnikom, do neke katoličke Poljakinje koja je u Rusiji radila protiv Putinove vlasti i branila hrvatske ratne zločince. Ona me optužila da napadam Hrvate zato što ih potajno simpatišem. Hrvatski ambasadori kukaju svaki put kad se pojavi neki tekst DŽulije Gorin. Ambasador u Americi je protestovao povodom mog teksta u Baltimor Sanu, navodno - ja sam uvredila njegovu zemlju i narušila dobre odnose sa SAD… a da pritom uopšte nije osporio niti jedan moj navod. Isto sam videla na hrvatskim internet-stranicama povodom nedavnog teksta u Jerusalim Postu. Mislim da im moji članci uznemiruju savest. Koliko god mi stizalo poruka mržnje (manje u poslednje vreme), neki su bili tek povređeni mojim ”napadom.” Moje omiljeno pismo bilo je, ”Ja mnogo žao za židovske žrtve u 2. svjetskom ratu ali što pisala ovakve stvari, kurvo židovska?” Bilo je i pretnji, uglavnom od Hrvata i jedna od Albanaca. Ponekad bi stiglo pismo od Albanaca – verovatno starijih ljudi – koji su prosto bili uvređeni. Jedan mi je pisao, ”DŽulija, tako si lepa, zašto nas toliko mrziš?” Odgovorila sam mu da ne mrzim njegov narod, ali da ih krivim što su podržali teroriste i otimačinu zemlje. I da mislim da su se SAD ogrešile o Albance jer su podržale OVK, koja im posle nije dala izbora.

Ali većina albanskih pisama je ratoborna. U poslednje vreme pokušavaju da stvore utisak kako me ne treba shvatati ozbiljno. Sećam se komentara jednog Albanca iz 2008, kada je rekao da je njegove prijatelje Srbe stid što ih ja branim. Prijatelji Srbi kojima je drago što im otimaju zemlju? Pametnom dosta.

Malić: DŽejms Harf iz agencije Ruder Fin se 1993. pohvalio francuskom novinaru Žaku Merlinou kako je najveći uspeh njegove lobističke firme (tada u propagandnoj službi Zagreba i Sarajeva), bio taj što je ubedila jevrejsko javno mnenje da su Srbi novi nacisti. Da li se to ubeđenje promenilo od tada?

Gorin: Ne mislim da jeste, zato što se retko šta čuje što nije u skladu sa zvaničnom pričom. Donekle ohrabruje to što se povremeno pojavi tekst ponekog Jevrejina koji je posetio Srbiju i, gle čuda, tamo bio lepo dočekan. Ali ti tekstovi uvek imaju naslove tipa ”Srpski ekstremizam u porastu ali Jevreji žive dobro” (Jerusalim Post, 2007). Kao da srpski nacionalizam, onoliko koliko uopšte postoji - na Zapadu često mešaju nacionalizam sa identitetom - ima ikakve veze sa Jevrejima. Oni Jevreji koji su još uvek dezorijentisani, mešaju Srbe sa Hrvatima i Bošnjacima, čije je ”domoljublje” uvek bilo pogubno, pa i po Jevreje.

Obično su Jevreji koji žive van Izraela zatečeni prijateljskim dočekom u Srbiji. Sećam se teksta u Svetskoj jevrejskoj reviji (Jewish World Review, JWR) iz 2008, gde je autor pisao o magičnoj toleranciji u Subotici, kao da to ne važi za ostatak Srbije. U podnaslovu je pisalo: “U oazi gde se Muslimani slažu sa Jevrejima - a i Hrvatima i Mađarima.” Zamislite, našao je takvu oazu baš u Srbiji, a ne u Sloveniji, Hrvatskoj, Velikoj Albaniji, ili Federaciji BiH.

Iako je bilo nekog čuđenja među Jevrejima u poslednje vreme što se tiče BiH (mada ne i Hrvatske, koja jednostavno ostaje nevidljiva, ma koliko paketića šećera sa Hitlerovim likom služili u tamošnjim restoranima), albanski lobi se negde od 2005. trudi da održi antisrpsku propagandu pričom o šačici Albanaca koji su spasili nekoliko Jevreja od genocida. Mislim da je to u funkciji dobijanja podrške među Jevrejima za - Hitlerove granice Albanije, tj. nezavisno Kosovo. Šta ja znam, možda Albancima čak i tako nešto pođe za rukom. Moj narod je istorijski naivan. Kad jevrejska zajednica u Hrvatskoj podrži otcepljenje pa ubrzo potom mora otud da beži, a Slavko Goldštajn ide u Blajburg da se pokloni pobijenim fašistima samo zato što je katolički kler konačno posetio Jasenovac, onda je potencijal jevrejske lakomislenosti istinski neizmeran.

Malić: Neke nevladine organizacije u Srbiji promovišu verziju istorije po kojoj su Srbi bili - saizvođači Holokausta. Pominju se samo kvislinške formacije poput okupacione „vlade“, a umanjuje činjenica nacističke surovosti u Srbiji i ustaškog genocida, i prećutkuju ili čak negiraju masovni otpor i stradanje Srba pod nacistima i ustašama. Pominje se tu čak i da je Sajmište bilo “srpski“ logor smrti a ne nacistički i ustaški logor na teritoriji NDH, itd. Takvi i slični navodi dospeli su čak i do nekih knjiga. Šta mislite o tome?

Gorin: Priča da su Srbi pomagali naciste potiče iz zemlje koja je bila svesrdni Hitlerov saveznik, i imala sopstvene logore. Štaviše, ustaška brutalnost je išla dotle da je prevazilazila čak i okrutnost nacista. Ako srpske nevladine organizacije prihvataju ove navode nedvosmislenih nacista (Hrvata i Bošnjaka), onda je jasno čime su motivisane. Ista stvar je i sa odricanjem od Kosova i rezolucijom o Srebrenici: koristi se svaka prilika da se srpstvo žrtvuje zarad evro-atlantizma. To je ona sorta ljudi koji se stide što DŽulija Gorin brani Srbe...

Malić: U nedavnom tekstu za Jerusalim Post, citirate novu knjigu Srđe Trifkovića o Srbima u današnjoj Hrvatskoj i pišete o ulozi katoličke crkve u ustaškom genocidu. Koliko se o ovome zna u Izraelu?

Gorin: Reakcija na ovo je šok i neverica. I pitanje ”Zašto se o ovome ne zna?” Posle teksta u Jerusalim Postu, najbolji prijatelj me je pitao: ”Ma, gde nalaziš sve ovo?“ Pa, mora da se kopa. Eto koliko je postigla navodna ”srpska propaganda”. Kakva je to propaganda koju moramo sami da tražimo? Zar činjenica da je do naših ušiju lako dolazila hrvatska, bošnjačka i albanska priča, ne sugeriše da se zapravo radilo o propagandi? A dok za srpsku ”propagandu” postoje dokazi, za ove druge to naprosto nije slučaj.

Mislim da je Izrael jedina zemlja van Balkana u kojoj se uopšte zna za reč ”ustaša”. Ne znam koliko o njima zna prosečan Izraelac, ali sigurna sam da zna više od prosečnog američkog Jevrejina. A oni ne znaju, jer se niko nije odvažio da im to otkrije.

Mart 2010.

(Intervju pripremio Nebojša Malić)