HRONIKA:
JANKO VESELINOVIĆ: ŽELEZNIČKA STANICA U NOVOM SADU PREDSTAVLjA SLIKU SRBIJE DANAS. ODGOVORNI SU SVI ONI KOJI SU BILI DVA PUTA NA NjENOM OTVARANjU - OD VUČIĆA DO VUČEVIĆA
MARINIKA TEPIĆ: NOVI SAD PLAČE ZA SVOJIM SUGRAĐANIMA I PUTNICIMA, A ŽELEZNICE SRBIJE BI DA SPERU KRIVICU SA SEBE, VESIĆA I VUČIĆA SKANDALOZNOM OBJAVOM DA „NADSTREŠNICA NIJE BILA PREDMET REKONSTRUKCIJE“
GORAN VESIĆ: "NADSTREŠNICA KOJA SE OBRUŠILA NA NOVOSADSKOJ ŽELEZNIČKOJ STANICI NIJE BILA REKONSTRUISANA. NAREDNIH DANA BIĆE UTVRĐENO KO JE ODGOVORAN ZA TO"
ORGANIZACIJA „STAV“ POZVALA GRAĐANE NA PROTEST VEČERAS U 20 SATI NA TRGU SLOBODE U NOVOM SADU: „KO JE ODGOVORAN?“
URUŠIO SE DEO ŽELEZNIČKE STANICE U NOVOM SADU, AKCIJA SPASAVANjA I DALjE TRAJE: TRINAEST OSOBA STRADALO, MNOGO POVREĐENIH. PROGLAŠEN DAN ŽALOSTI U SUBOTU U CELOJ SRBIJI, A TRI DANA U NOVOM SADU
VESNA TURKULOV, V.D. DIREKTORA KLINIČKOG CENTRA VOJVODINE: TRI OSOBE U VRLO TEŠKOM STANjU SU DOVEZENE U URGENTNI CENTAR, SVE SU ŽIVOTNO UGROŽENE
SSP: ONI KOJI SU UČESTVOVALI U REKONSTRUKCIJI STANICE DA SE NAĐU PRED LICEM PRAVDE. SRCE: ZA TRAGEDIJU U NOVOM SADU MORAJU DA ODGOVARAJU SVI NADLEŽNI. ALEKSIĆ: HITNO UTVRDITI LANAC ODGOVORNOSTI ZA TRAGEDIJU U NOVOM SADU
IVICA DAČIĆ: JEDANAEST TELA JE IZVUČENO IZ RUŠEVINA NADSTREŠNICE ŽELEZNIČKE STANICE U NOVOM SADU, TRI OSOBE SU SPASENE. OVAJ BROJ SIGURNO NEĆE BITI KONAČAN. NAŽALOST, HITNA POMOĆ NIJE IMALA PUNO POSLA
MIRAN POGAČAR: GRAĐANI SU SLALI UPIT I GOVORILI DA JE „ZGRADA NAPUKLA I DA IMA OŠTEĆENjA“. SNS JE SA KINESKIM IZVOĐAČIMA RADOVA ČETIRI GODINE OVU STANICU REKONSTRUISAO
INFRASTRUKTURE ŽELEZNICE SRBIJE: „NADSTREŠNICA KOJA JE NA ULASKU U STANICU NOVI SAD PALA NIJE BILA PREDMET REKONSTRUKCIJE“
IVICA DAČIĆ: OSAM OSOBA NASTRADALO U NOVOM SADU, IMAMO KONTAKT SA DVOJE LjUDI ISPOD RUŠEVINA. MILOŠ VUČEVIĆ: OVO JE UŽASNA TRAGEDIJA I ZA NOVI SAD I ZA CELU SRBIJU
SERGEJ LAVROV: KO GOD DA POBEDI NA IZBORIMA, RUSIJA NE VIDI NIKAKVE IZGLEDE DA ĆE SE PROMENITI RUSOFOBIČNI KURS SAD
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Ostrašćenost istoričara

PDF Štampa El. pošta
Jovan Nenadov   
sreda, 16. jul 2008.
(Reagovanje na izlaganja prof. Stankovića u članku “Ostrašćeni istoriografski revizionizam”, Politika, 04.07.2008)

Na zahtev za rehabilitaciju Milana Nedića, koji su Okružnom sudu u Beogradu podneli Srpska liberalna stranka i nekoliko udruženja, oglasio se profesor dr Đorđe Stanković, šef Katedre za istoriju Jugoslavije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. On se nije oglasio sa protestom istoričara što to pitanje pokreću političari a u zahtevu da odlučuju sudovi, već sa načelnom osudom pokušaja izmene postojećeg istorijskog vrednovanja Nedića u vremenu okupacije.

Ono što posebno iznenađuje u izlaganju dr Stankovića, to je jezik isključivosti i preterivanja, sa kulminacijom u svrstavanju revizionista (koji ne misle, naravno, kao gospodin profesor) u domen “socijalne psihopatologije”. Po njemu je preispitivanje istorije ostrašćeni revizionizam, jer, eto, određene vrednosti su već utvrđene i nastojanja da se one stavljaju u okvire novih saznanja su “najgore vrste revanšizma”, podložnog “provincijalizmu i profitabilnosti” u “izlivima kolektivne i lične mržnje najvećeg stepena”. Nameće se utisak da je “građenje istinite slike” (u nasem slucaju o novijoj srpskoj istoriji) povlastica samo kruga istomišljenika prof. Stankovića.

Dr Stanković poručuje “da reviziniostički istoričari treba da odgovore na pitanje ko od subjekata Drugog svetskog rata nije vodio perfidnu politiku i politiku vlastitih interesa”.
To saznanje nije novo ali je pitanje zašto su naši istoričari komunističko-ideološkog pedigrea sakrivali tu stvarnost lažnim paravanom jednostrane osude perfidnosti - takvu politiku su vodili drugi, a ne i mi. Tako su i ratne zločine činili samo “oni drugi“, pa istrazivanja o stratistima Slovenije i Austrije, gde su od partizana pobijeni “nedužni kvislinzi” (ironija g. Stankovića), spada, po tom postulatu, u kategoriju “najgore vrste (istorijskog) revansizma”. 

U okupiranoj Srbiji, svedenoj na prekumanovske granice i koja je bila okruzena samo neprijateljima, sa 300 000 izbeglica i 180 000 svojih sugrađana u ratnom zarobljeništvu , u oskudici svega i svačega, vođena je borba za goli opstanak a ne za vizije nekog oslobođenja u dalekoj perspektivi i revolucionarnih drustvenih promena. A po prof. Stankoviću je sve trebalo podrediti “antifašistickoj borbi“. To bi u komunističkoj verziji značilo da društveni život prestane (nema pozorišta i bioskopa), da ne rade osnovne škole i gimnazije (štrajkuju profesori, roditelji ne šalju decu u školu), radnici da ne rade u ratnoj industriji (a u ratnim vremenima cela industrija je militarizovana). Sve to pred očima “mirno posmatrajućeg“ okupatora ? Da ne govorimo o pitanju kako preživeti, fizički i duhovno.
 
“Po kojoj to logici je trebalo da Amerikanci i Britanci ginu za Srbe, pogotovo kada je ta Nedićeva Srbija bila jedna od najkvislinskijih drzava u Evropi? “ , pita prof. Stanković.
Ne ide ni jedno ni drugo, a zajedno još manje.

Srbija, da, Srbija, a ne Jugoslavija, dala je svoj doprinos pučem od 27. marta, besmislom sopstvenog propadanja, pošto je nastavak vodio samo u rat i katastrofu. Od toga su profitirali ”braca po oružju” iz Prvog svetskog rata (politički i propagandno) a delimično i Sovjeti (plan “Barbarosa”, tj. napad na Sovjetski savez kasnio je nekoliko nedelja). Amerikanci i Britanci su ginuli na prvom mestu za svoje interese, ali su tu morali da budu ugrađeni i interesi Srbije usled demonstrirane vernosti svojim saveznicima i antifašizmu marta 1941.

U svim evropskim okupiranim državama radile su škole, osnovne i srednje, industrijska i javna preduzeća, policija i žandarmerija, pozorista i bioskopi, izlazile novine, itd. i to sve pod uslovima nemačke okupacije. Međutim, samo Nedićeva Srbija nije imala svoje vojnike na stranim bojištima, pa, prema tome, ne može da bude u grupi “najkvinsliskijih” .

Industrija neutralne Švedske radila je i za Nemačku, gvozdena ruda je transportovana do Narvika, preko Švedske su isli nemački vojni transporti, a pri početku napada na Sovjetski Savez kroz Švedsku su prolazile i nemačke trupe. Šta je to bilo: kolaboracija, prilagođavanje okolnostima ili realna politika ?  

I neutralna Švajcarska je celo ratno vreme trgovala sa Nemačkom, 75 procenata nemačkih devizni poslova odvijali se preko švajcarskih banaka, nemački teretni vagoni prolazili su kroz Švajcarsku. Vodeći restriktivnu politiku migracije, Švajcarska je tražila da nemačke vlasti oznacavaju pasoše svojih Jevreja sa pečatom”J”, a sa devizom “Das Boot ist voll” (Čamac je pun) vraćala je sa granice i one izbeglice za koje se znalo da ce završiti u koncentracionim logorima.  

SS-jedinice (Waffen-SS, koje su polagale zakletvu vernosti Hitleru) imale su 1944. godine 910 000 vojnika, od kojih su polovina bili stranci. Iz okupiranih zemalja bilo je 50 000 Holanđana, 3 878 Norvežana, 1 180 Finaca, 7 800 Danaca, 40 000 Belgijanaca (Flamaca i Valonaca), 25 000 iz NDH (Hrvata i Muslimana), oko 5 000 Albanaca, oko 110 00 Letonaca, oko 70 000 Estonaca, 8 000 Francuza. To je oko 320 000 “kvislinskih” boraca samo ovih elitnih jedinica, jer oni iz drugih rodova vojske nisu uračunati.  

Nije ovde mesto za raspravu o Visi-režimu, kako je počeo a kako završio. Činjenica je da je taj režim zakonom od 23. jula 1943. dozvolio Francuzima da stupe u SS-jedinice. Među poslednjim braniocima Berlina, sve do njegove kapitulacije 02. maja 1945., bili su pripadnici
francuske SS-divizije Charlemagne i norveske SS-divizije Nordland. Visijeva Francuska je otišla znatno dalje u kolaboraciji od Nedićeve Srbije.  

Kvisling (Vidkun Quisling) nije bio od onih koji su smatrali da je za opstanak naroda najbolje da se sarađuje sa okupatorom, nego je saradnjom sa Nemcima hteo doći do vlasti pri čemu je težio da nametne svoj sistem vladavine. Maja 1933. godine osnovao je fasisticku partiju Nacionalni front. Njegova stranka je bila peta kolona pri napadu Nemačke na Norvešku . Posle rata je osuđen na smrt. Njegova ekstremistička kvinsliska uloga je nepobitna i niko je ne osporava. 

Knut Hamsun (1859 – 1952) bio je simpatizer Nemačke i odlučni protivnik britanskog imperijalizma i komunizma, i to davno pre pojave Hitlera. Za vreme okupacije otvoreno je podržavao Hitlerovu politiku uz izvesnu kritičku distancu prema realizaciji iste u Norveškoj. Posle rata je osuđen na visoku novčanu kaznu zbog navodne štete koju je pričinio norveškoj državi.

Dosijei Kvislinga i Hamsuna su u Norveškoj davno zatvoreni. Poređenje njihovog slučaja sa Nedićem je deplasirano. Radi upoređenja da spomenemo jos da je u Drugom svetskom ratu stradalo ukupno 10 262 Norvežana, od kojih nešto više od 2 000 u pokretu otpora. Pri kraju rata obustavljene su subverzivne aktivnosti protiv okupatora da bi se izbeglo krvoproliće u sukobu sa 400 000 nemačkih vojnika u zemlji. U Jugoslaviji je stradalo oko milion njenih građana od kojih preko 500 000 bilo Srba. 

U diskusiji o uzrocima i posledicama savezničkog bombardovanja Beograda, prof. Stanković se poziva na bombardovanje Normandije od strane Angloamerikanaca prilikom iskrcavanja 06. juna 1944. Tom prilikom su “samo u prvom danu (…) pobili 21 000 građana Kaena i okolnih mesta“. Ovo se, navodno, dešavalo uz znanje generala de Gola i “preživeli i mladi su i danas na to ponosni”. 

Izkrcavanje u Normandiji je dugoročno planirano i za to nije bila potrebna de Golova dozvola. Bitka za Kaen, udaljen 15 km od obale, trajala je 6 nedelja, a mostobran, dubine oko 30 km, obezbeđen je tek krajem avgusta. To su bile operacije za “biti ili ne biti”. To je bio pocetak kraja Drugog svetskog rata. Caen je bio razrusen, 35 000 njegovih stanovnika su ostali bez krova. U opštim enciklopedijama nema podataka o 21 000 pobijenih građana već prvog dana invazije. Koliko god da ih je bilo, apsurdno je tvrditi da tu ima razloga za ponos preživelih. 

“U civilizacijskom okruženju kome mi pripadamo, istinu o prošlosti ne izriču ni sudovi niti skupštine već istoričari na osnovu temeljnih istraživanja svih raspoloživih izvora”, rekao je, agenciji Beta, prof. Ljubodrag Dimić, takođe sa Katedre za istoriju Jugoslavije . To je jasno. “Istina o prošlosti” koju do sada poznajemo nije konačna i nedodirljiva, već nju treba i dalje istraživati u svetlosti novih ili ranije nepristupačnih dokumenata. Na tom putu ne bi smelo da bude tabu tema.

 

Pully, Švajcarska, 14.07.2008