Prebilovci, prebijanje hrvatsko-srpskih povesnih računa i EU

Dok se na hrvatskoj strani već dve decenije vodi otvorena javna kampanja protiv Srba kao opštem kolektivnom povesnom zlu za hrvatski nacion (splitski gradonačelnik je samo jedna kap u Jadranskom moru) i time svesno i planski opravdava genocidno etničko čišćenje Lipe Njine od Srba u 20-om stoleću (Hrvatska je, inače, pored Albanije danas etnički najhomogenija evropska država), dotle se na srpskoj strani, a u duhu odluka Drugog zasijedanja AVNOJ-a, prećutkuje prava strana hrvatsko-srpskih odnosa u novijoj južnoslovenskoj povesnici. Zašto se Srbija, inače jedina međunarodno priznata država srpskog naroda, još uvek nije oslobodila avnojevskog duha „bratstva i jedinstva“? Upravo stoga što njom i dalje vladaju avnojevski deputati iz Bihaća i Jajca, zajedno sa svojim beneficiranim potomcima.

U nameri da se konstruktivno doprinese prebijanju hrvatsko-srpskih povesnih računa donosimo jedan dokument koji može da pomogne u sklapanju slagalice hrvatsko-srpskih povesnih odnosa. Radi se o italijanskom dokumentu, tj. pismu italijanskog generala Aleksandra Luzana dučeu Italije – Benitu Musoliniju kao očevica a koje je štampano u prevodu na srpski jezik u knjizi: Miloslav Samardžić, Saradnja partizana sa Nemcima, ustašama i Albancima, Pogledi, Kragujevac, 2006, stranice 140-141:

„Duče! Moja bezgranična odanost prema Vama mi, nadam se, daje za pravo da, u nečemu, odstupim od strogog vojničkog protokola. Zato i žurim da Vam opišem jedan događaj kojemu sam, unazad tri sedmice, lično prisustvovao.

Obilazeći sreska mesta Stolac, Čapljinu i Ljubinje (između 60 i 130 km severno od Dubrovnika) – saznam od naših obaveštajnih oficira da su Pavelićeve ustaše, prethodnog dana, počinile neki zločin u jednom selu (Prebilovci), i da će, kad se to pročuje, okolni Srbi ponovo da se uznemire.

Nedostaju mi reči da opišem ono što sam tamo zatekao. U velikoj školskoj učionici, zatekao sam zaklanu učiteljicu i 120 njenih učenika! Nijedno dete nije bilo starije od 12 godina! Zločin je neumesna i nevina reč – to je prevazilazilo svako ludilo! Mnogima su odsekli glave i poređali ih po đačkim klupama. Iz rasporenih utroba ustaše su izvukle creva i, kao novogodišnje vrpce, rastegli ih ispod plafona i ekserima ukucali u zidove! Roj muva i nesnošljiv smrad nisu dozvoljavali da se tu duže zadržimo. Primetio sam načeti džak soli u ćošku i zgranuto ustanovio da su ih klali polako, soleći im vratove! I, taman kad smo odlazili, u zadnjoj klupi se začulo dečje krkljanje. Pošaljem dvojicu vojnika da vide šta je. Izneli su jednog đaka, još je bio u životu, disao je sa napola presečenim grkljanom! Svojim kolima odvezem to jadno dete u našu vojnu bolnicu, povratimo ga svesti i od njega saznamo punu istinu o tragediji.

Zločinci su najpre, na smenu, silovali učiteljicu Srpkinju (ime joj je Stana Arnautović) i onda je, pred decom, ubili. Silovali su i devojčice od osam godina. Za sve to vreme, pevao je silom dovedeni orkestar Cigana i udarao u tambure!

Na večnu sramotu naše, rimske crkve – i jedan božji čovek, jedan župnik, u svemu tome je učestvovao! Dečak koga smo spasili, brzo se oporavio. I čim je rana zarasla, našom nepažnjom pobegao je iz bolnice i otišao u svoje selo, da traži rodbinu. Poslali smo patrolu za njim, ali uzalud: našli su ga na pragu kuće zaklanog! Od hiljadu i nešto duša, u selu više nema nikoga! Istoga dana (to smo otkrili kasnije) kad je izvršen zločin u školi, ustaše su pohvatale još 700 stanovnika sela Prebilovci i sve ih bacili u jamu ili na životinjski način na putu do jame pobili. Spasilo se samo oko 300 muškaraca: jedino je njima uspelo da probiju ustaški obruč oko sela i da pobegnu u planinu! Tih 300 preživelih jače je od najelitnije Pavelićeve divizije. Sve što su imali da izgube, oni su izgubili! Decu, žene, majke, sestre, kuće, imovinu. Čak su i straha od smrti oslobođeni. Smisao njihovog života je jedino u osveti, u strašnoj osveti njih je, u neku ruku, i stid što su preživeli! A takvih sela, kao što su Prebilovci, puna je Hercegovina, Bosna, Lika, Dalmacija.

Pokolji Srba su dostigli takve razmere da su, u tim krajevima, zagađeni i mnogi vodeni izvori. Iz jednog vrela u Popovom Polju, nedaleko od jame u koju je bačeno 4.000 Srba, izbijala je crvenkasta voda, lično sam se u to uverio! Na savest Italije i naše kulture pašće neizbrisiva mrlja, ako se, dok je vreme, ne distanciramo od ustaša i ne sprečimo da se nama pripiše da podržavamo bezumlje!“

Etnički čisto srpsko selo Prebilovci, sa populacijom od 1000 žitelja po poslednjem popisu stanovnika Kraljevine Jugoslavije pred Drugi svetski rat, inače se nalazi u blizini Čapljine u Hercegovini a gore spomenuti masakr dogodio se  u noći 4. avgusta 1941. g. Prema nekim izvorima, masakr je preživelo ne 300 već samo 174 meštana iz samog sela Prebilovaca. O masakru, pored navedenog pisma italijanskog generala, svedoče i 44 preživela Prebilovčana, koji su nakon rušenja Golubinske jame u koju su živi bačeni uspeli da iz nje izađu.

Smatramo da je došlo krajnje vreme da država Srbija zvanično pokrene i sudski spor pred nekim međunarodnim sudom pravde protiv države Hrvatske (kao jedinog legitimnog predstavnika hrvatskog naciona) za zločine etnocidnog karaktera počinjene nad srpskim stanovništvom u NDH od strane Hrvata i njihovog „cvijeća“. Bez sravnjivanja povesnih računa nemoguć je i iskreni suživot u okvirima nove Jugoslavije – Evropske unije, a kako zvanična Hrvatska tako i zvanična Srbija žele njeno članstvo (o raspisivanju opštenacionalnog referenduma za članarinu u EU pre podnošenja zvanične kandidature nekom drugom prilikom), neophodno je da se pre učlanjivanja u tzv. Euro-klub podvuče crta na hrvatsko-srpske povesne odnose – da se slučajno i Evropska unija ne bi raspala po uzoru na Titovu Jugoslaviju.

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je na sajtu Novinar.de)