Rasizam bez rase

Kažu da je čuvena filozofkinja Hana Arent bila deo jevrejske porodice koja je bila potpuno integrisana u nemačko društvo i da je postala svesna svog jevrejstva tek kada se počela suočavati sa nacističkim antisemitizmom. To je stavlja u poziciju u kojoj su bile sigurno stotine hiljada ljudi vaspitavanih u multietničkoj Jugoslaviji u kojoj je preovlađivala univerzalistička kultura. „Do svoje osamnaeste nisam znao da li sam Srbin ili Hrvat“, češće će se verovatno čuti od Srba, koji su bili i brojniji i integrativniji deo te zajednice, koji je poturao svoja leđa za zajednički identitet. U ovom tekstu ću pokušati da osvetlim način na koji je to „biti Srbin“ bilo osveštavano u godinama koje slede i da li je tu postojala jedna senka koja se lako može pokazati kao onaj „drekavac iz tunela“ koji je pokrenuo ratove na prostoru bivše Jugoslavije na početku devedesetih.

A počećemo od kraja. Nedavno je hrvatski književnik Ante Tomić objavio kolumnu1 u kojoj se dotakao toga kako je „biti Srbin“ u današnjoj Hrvatskoj. On najpre prepričava kako se ćerka njegovog prijatelja zaljubila u nekog momka, Miloša, na moru. Po povratku kući ona je ispričala društvu da je našla momka, pomenuvši samo ime, ali su oni ipak odmah shvatili da je momak Srbin. Naivno je kasnije pitala ćaleta „Kak oni znaju da mi je dečko Srbin?”, pokazujući u kojoj je meri neupućena u ono što svi znaju. Ante i roditelj ove devojke setno su uzdahnuli nad nemogućnošću da ova devojčina nevinost u pogledu podela na Balkanu ostane neokrnjena. U toj priči očigledno je da devojka nije blagovremeno upućena da se ne druži sa Srbima, koja su imena srpska itd, otac joj čak ni ne kaže da odmah prekine svoju vezu, što je sve pozitivno. Međutim, pre ove priče Tomić se uživljava u nevolje Srba povodom vesti da je jedna srpska porodica tražila iz Hrvatske politički azil u Irskoj. Tomić misli da su sigurno preterivali u opisu svojih nevolja, ali da ipak sve nije u redu, na primer: „tu je uvijek ona zlokobna rečenica „Znaš, on ti je Srbin”. Premda sam ja pripadnik većinskog naroda, mogu se uživjeti u tu nelagodu. Uznemirujuće je i ponižavajuće provesti cijeli život u sjeni te rečenice i krivnje da sam na neki nejasan, nedokučiv način odgovoran za zločine Slobodana Miloševića. Velika većina hrvatskih Srba, ovih što su ostali živjeti s nama, o Slobodanu Miloševiću misle i gore nego ijedan Hrvat, s razlogom jer je on njihove živote sto puta gore zajebao. Ali, neke ljude u to nikada nećete uvjeriti.”2

Ovde Tomić sugeriše da je rečenica “Znaš, on ti je Srbin” posledica nekakvog uvida u odgovornost koju dotični Srbin ima za zločine Slobodana Miloševića. A stvari stoje sasvim drugačije. Najpre, zašto prosečan Hrvat nije u senci brojnih zločina nad Srbima u toku rata? Zato što ti zločini sistematski ostaju van govora, a velikom većinom i van suda, oni ne postoje. Ali, za nas sada nije čak ni to ono najbitnije, poenta je da rečenica “Znaš, on ti je Srbin”, nema nikakve veze sa politikom devedesetih. Ona nije posledica nego uzrok te politike. Skoro da je glavni mit u Hrvatskoj upravo to objašnjenje da je proterivanje Srba, brojni individualni zločini iza linije fronta, raširen rasizam prema njima, spaljivanje svih ćiriličnih knjiga, brisanje iz javnog govora – samo posledica rata, i da svega toga ne bi bilo da nije bilo Miloševića. Međutim, upravo ta krajnja zaoštrenost pokazuje da to nije tačno. Kao što svako zna ko je imalo upoznat sa Hrvatskom, “On ti je Srbin” je rečenica koja nema nikakve veze sa ratom nego mu prethodi i umnogome ga uzrokuje.

Taj odnos dela hrvatskog društva prema Srbima zaista se može opisati najpre kao rasizam, jer on ima sve formalne karakteristike rasizma. Rasizam je stanovište koje, pošto uoči neku materijalnu razliku među ljudima, od tog trenutka određenu skupinu isključuje iz skupa ljudi, oduzima joj sva prava. Žrtva rasizma je onaj “sused” o kome govori Žižek. Sused koji se više ne ubraja u ljude.3 Tu nije reč o nacionalizmu, jer nacionalizam kao izrazita posvećenost vlastitoj naciji ne mora da uključuje ovaj rasistički stav. To nije čak ni šovinizam, jer se drugi narod može mrzeti i iz zavisti. Da se radi o rasizmu pokazuje striktna logička struktura hrvatskog rasizma prema Srbima. Ništa, od ćirilice, ekavice4, preko muzike, do fizičkog prisustva i javnog pominjanja vlastite nacionalne pripadnosti, kod trenutno dominantne politike kod Hrvata nije društveno prihvatljivo5.

Ovaj rasizam nije odmah pretočen u masovno nasilje, ali su spoljašnji znaci koji su ukazivali na njega bili prisutni od samog početka promena, koketiranje sa ustaštvom u izjavama zvaničnika, crne policijske uniforme, promena ustava, bile su ono objektivno nasilje, koje može biti strašnije od subjektivnog nasilja iza koga ne stoji tolika rasistička odlučnost. Naravno, nisu svi u Hrvatskoj pristali na ovu atmosferu. Najbolji deo Hrvatske je otišao odmah na početku rata, a deo ostalih je morao da trpi divljanje ultranacionalista. Ali, ni dan danas nisu nestali oni koji ne dele ovo Tomićevo mišljenje da je problem Srba u Hrvatskoj danas u tome što su Hrvati mahom nedovoljno spremni da shvate u kolikoj meri su i oni bili protiv “Miloševićevih zločina”. Sasvim suprotno, njihov problem je isti kao i pre rata: rasistička osuda u koju spada i svaljivanje odgovornosti za sve na njih, koji su podržali Miloševićeve zločine. Na primer, nedavno je Igor Mandić, jedan od retkih intelektualaca u pravom smislu u Hrvatskoj, u emisiji “Da, možda ne“ na RTS-u rekao nešto što će retko ko i u Hrvatskoj i u Srbiji ponoviti: “Srbi su počeli rat u Hrvatskoj, ali s pravom!” Jednostavna rečenica, ali ipak nepojmljiva za većinu i naših i hrvatskih intelektualaca. Mandić je naravno objasnio da je proustaštvo u Hrvatskoj uoči početka rata bilo toliko da se pobuna Srba odatle mogla razumeti.

Kasnije je rat tekao svojim tokom uslovljen taktikom, zamislima i sredstvima koje su raspolagali nacionalisti koji su bili vođe svih strana. Niko od njih nije nevin u pogledu tog rata. A slika koja danas, 18 godina od njegovog početka, preovlađuje u Hrvatskoj i Srbiji pre ima veze sa potrebama hrvatskih nacionalističkih vlasti nego sa bilo kakvom istinom. Nedavno je na naslovnu stranu Politike dospeo jedan hrvatski poslanik tako što je izjavio “Srbi nisu napali Hrvatsku!”, ali kada se vest bliže pogleda ona nije svedočila o bilo kakvim promenama. Naime, poslanik je izjavio da nije tačno “da su naši neprijatelji bili Srbi, jer mi se nismo borili protiv srpskog naroda nego protiv onih koji su zastupali velikosrpsku fašističku ideologiju.” Ova rečenica pre služi da se zamaskira istina o ratu, nego da se ona otkrije. Najpre, kako pokazuje iskustvo i razvoj tadašnjih događaja, cilj rata u Hrvatskoj je bilo etničko čišćenje Srba, a zadovoljstvo postignutim Tuđman je izrazio više puta. Ono što ovaj poslanik zapravo hoće je nešto potpuno nevezano za istoriju, hoće da još jednom podvuče da je hrvatska strana rata potpuno čista, jer zaboga oni se nisu borili kao neki rasisti protiv srpskog naroda, nego protiv onih koji su imali velikosrpsku fašističku ideologiju. Problem je samo u tome što tada među Srbima nije bilo nikakve fašističke ideologije - “fašistička ideologija” je jedna od etiketa koje su smišljene da posluže u totalnom propagandnom ratu, a današnje insistiranje na istoj terminologiji pokazuje da se hrvatska javnost ne pomera u pravcu realističnije slike o ratu6.

Slika o ratu koja kod nas postoji u Drugoj Srbiji takođe nema u stvari nikakve veze sa samim ratom. Otprilike ona izgleda ovako. U Jugoslaviji, u kojoj su svi osim Srba bili mirni i okrenuti zajedničkom životu, dolazi nešto kao nacionalistička zver koja pokušava da iscrta granice Velike Srbije ratom. Ona je isključivi uzrok svega što se dešavalo, tako da sve što su radili drugi u toku tih ratova spada u razumljivu reakciju i u principu je amnestirano. Budući da je tako, završetak ovih ratova vidi se kažnjavanju Srba putem oduzimanja što više kolektivnih prava. Iz Krajine su proterani, Kosovo oduzeto, proterani takođe iz ostatka Bosne; ostala Republika Srpska, ali je to genocidna tvorevina koja se mora ukinuti i na kraju, a to je sada aktuelno, Vojvodina bi otprilike imala odrešene ruke u pogledu toga koliko i da li uopšte želi da bude u Srbiji. U principu svako ima prava da se odvoji od Srbije ili da zahteva nešto od nje. Ništa što se uradi Srbiji ili Srbima nije neopravdano, jer sve to služi tome da se suzbije ili kazni za prošle zločine nacionalističko jezgro koje još postoji u njoj i uvek ostaje pitanje da li je dovoljno uništeno.

Šta ne valja sa ovom slikom rata koja je definicija Druge Srbije? Pre bi možda trebalo pitati šta valja. Ona je već svojom formom potpuno u službi interesa jedne strane u ratu, jer sasvim jasno logički odvaja narod krivaca od naroda žrtava. Ona potpuno zanemaruje objektivno nasilje sadržano u pripremama Hrvatske za rat i u promovisanju ustaštva u njoj pre rata, a u slučaju Bosne i Herecegovine preglasavanje jednog naroda pri odvajanju. Ona sasvim očigledno amnestira brojne zločine koje su učinile druge strane u ratu. Dalje ne treba ni nabrajati, nego promeniti ugao gledanja na ovu stvar. U stvari je pogrešno raspravljati o tome kako je rat tekao i šta je uticalo na njega. Ova preovlađujuća slika rata nema nikakve veze sa željom da se rat prikaže onakvim kakav je bio. Sasvim obrnuto, ona nastaje u skladu sa istim onim rasističkim predrasudama koje su rat i uzrokovale. Ona je čisti, mahom hrvatski, wishful thinking.

Drugim rečima, ovde uloge nisu određene prema realnosti rata, nego prema rasističkim željama. Srbi su agresori, pokretači rata, počinili su najmasovnije zločine; drugi ničim nisu uzrokovali rat (tu se briše ono o čemu je govorio Mandić7), i kad su činili zločine bili su izazvani (čime se brišu i ti zločini) i njihovi zločini nisu bili najveći (tako da u stvari treba pominjati samo Srebrenicu). Ono što je ovde dodatno zanimljivo jeste da je ta slika toliko nerealistična da se mora ponavljati uvek u istom dogmatskom obliku i da čitav diskurzivni prostor Srbije, a i Hrvatske, mora biti aranžiran da bi se ova slika održavala. Rasistička pripisivanja moraju biti stalno obnavljana, jer se u suprotnom, ako je iole omogućena normalna rasprava ova slika može raspasti u paramparčad.

Rasizam o kome ovde govorimo je sam unutrašnji logički oblik rasizma, koji ne mora biti, a verovatno i nije, sasvim prenesen u psihološku sferu aktera. Ovaj rasizam može biti i sasvim nesvestan. Ali i pored toga on nepogrešivo opredeljuje mišljenje aktera. Njegov cilj je da u simboličkoj sferi striktnom logikom raspodeli izrazito negativne osobine i oznake Srbima i da izbriše eventualne negativne osobine ili činjenice koje govore nešto negativno o ostalima. Žrtva rasizma se prepoznaje i po tome što je u odnosu na nju dozvoljeno i ono što se inače smatra neprimerenim. Tekst Teofila Pančića “Seci ruke, krpi Kosovo”8 pruža dobru ilustraciju ovog fenomena. Evo samo nekih termina koji se primenjuju na Srbiju u tom nevelikom tekstu: degenerisanost, besramnost, nemoral, beda, idiotizam. Jedna rečenica sažima to sve: “Srbija Jeremića Vuka... je jedno amoralno, plitkoumno, na primitivan i nekoristan način sebeljubno Prkno Kosmosa koje životari u uverenju da je i stvarno i moguće postojanje parcijalnog, takoreći palanačkog dobra, i isto takvog zla, i da je na nama da, postiđujuće banalnim šibicarskim trikovima, ugrabimo za sebe što više onog prvog, a drugo neka uzme ko hoće.” Povod za ovaj izliv je to što Srbija nije glasala u UN za rezoluciju koja osuđuje Iran iz realpolitičkih razloga vraćanja usluge zbog prethodne rezolucije o Kosovu. A to očigledno nije dovoljan razlog jer i Teofil zna da se ovakvim rezolucijama ne uspostavlja nikakav krhki moralni poredak koji nalaže bezuslovno ispravno glasanje, što pokazuje i da sličnih rezolucija o Gvantanamu ili Abu Graibu nije bilo. Isto tako, razlog za to ne može biti legitimna kritika, jer evo i ja sam kritikovao svašta u Srbiji pa nijednom nisam napisao nijedan o ovih termina. Izgleda da je razlog za sve to jedan detalj, Teofil se neposredno vratio iz Hrvatske, pa se frustriranost što mora da živi u Srbiji, zajedno sa slikom koju o Srbiji emanira nacionalistička Hrvatska, jednostavno pretočila u tekst. 

Svetlana Lukić u svojim uvodnicima u čuveni Peščanik takođe nepogrešivo primenjuje ovu logiku. Name it – bilo koji uvodnik da uzmete naći ćete neku radikalnu negaciju vrednosti Srbije kao celine. Na primer, u uvodniku9 emisije koja je prethodila nedavnim incidentima u vezi Peščanika, ona kaže: “Kako to da su Srbi, zajedno sa svojim predsednikom, ostali ravnodušni prema onome što toliko ljudi na ovoj planeti smatra toliko uzbuđujućim [inauguracija Baraka Obame za predsednika SAD]? Slobodno razmišljajući na ovu temu došla sam do mnogih zaključaka i ne umem da ih obrazložim, a da ne pomenem neizlečivu niskost i osujećenost i da ne citiram Aristotelovovu Politiku: ko sa opštim nema veze i nema šta da mu da, taj je ili bog ili životinja.” A pošto Srbi sigurno nisu bogovi, onda su životinje. Skoro istovremeno sa ovim uvodnikom emitovan je film o nacističkom logoru na Sajmištu na B92 u kome jedan od svedoka kaže kako su logoraši imali naravno loš tretman, ali da su se prema Ciganima nacisti odnosili kao da su životinje, njima se moglo raditi sve što se hoće. Rasističku crtu u ovim izjavama često potcrtava besprizivnost, Srbi nisu samo životinje nego neizlečive životinje. Nema načina da se ovo stanje promeni.

Da završimo ove primere sa neizbežnim Vladimirom Arsenijevićem. U nedavnom razgovoru u Utisku nedelje10 gde su se pojavile teme odgovornosti za ratove i genocida, Arsenijević ponavlja sve obavezne rečenice Druge Srbije. U pripisivanju odgovornosti za rat treba po njemu imati u vidu “ko je prvi počeo”, Srbi, jer su ostali svoje zločine činili kao reakciju “iz osvete”, što je dakle, razumljivo i čega ne bi bilo da nije bilo onog prvog napada. Osim toga, kaže Arsenijević, “treba voditi računa o brojkama” što izdvaja samo masovne zločine, kao što je Srebrenica ili Ovčara, a briše brojne pojedinačne ili grupne zločine po hrvatskim gradovima.

U stvari ove obavezne mantre “Srbija je uzrok rata”, “Srebrenica je najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata”, nemaju nikakve veze sa tokom rata (po motivima iskazivanja), nego služe sasvim prozaičnim trenutnim interesima. One bi trebalo da 1) oslobode Hrvatsku i aktere u Hrvatskoj odgovornosti za brojne zločine uključujući i finalno etničko čišćenje Srba iz Hrvatske. Zatim, 2) one treba da omoguće da interesi Srba budu lakše suzbijani u međunarodnoj utakmici; zbog toga, na primer, treba posmatrati samostalnost Kosova, osamostaljivanje Crne Gore, čak odvajanje Vojvodine kao moralni imperativ. I najzad, 3) stigma o odgovornosti za rat i zločine, o potrebi beskonačnog i jednosmernog, autoritarnog suočavanja sa prošlošću i katarze, omogućava da se rasprava o ovim pitanjima ne vodi jer oni koji su krivi za zločine, a to su svi osim Druge Srbije, zbog toga nemaju prava da govore.

Kada kažem da ova slika rata nema nikakve veze sa ratom, ne želim da kažem da su činjenice koje se pojavljuju u toj slici nužno lažne, nego da je unutrašnji princip koji stvara tu sliku smešten u interese jedne strane u ratu, i to interese kako ih shvata nacionalistička Hrvatska, u koju sigurno ne spadaju Igor Mandić ili, recimo, Boris Dežulović. Ali, ono što mi imamo je to da Druga Srbija ne reprodukuje stavove Mandića ili Dežulovića, što bi još bilo i dobro, nego rasističke stavove hrvatskih nacionalista.

A delotvornost ovog skrivenog rasizma najbolje se vidi kada rasizam utiče na naizgled sasvim udaljene stvari. Trenutna rasprava o Vojvodini i njenom novom Statutu daje dobre primere za to. Druga Srbija je naravno u potpunosti za novi statut i nešto veću autonomiju Vojvodine. Međutim, problem sa tom autonomijom je u onima koji autonomiju mešaju sa stavovima koji nemaju veze ni sa raspodelom sredstava, ni sa decentralizacijom. Jer, mogli bi da imamo i lokalnu regionalnu raspodelu sredstava i ovaj ili onaj stepen decentralizacije, a da nemamo ove argumente. Na E-novinama Ljiljana Jokić Kaspar ispisuje tekst “Štucovanje autonomije”.11 U njemu postojeći predlog Statuta naziva bledom kopijom autonomije i naširoko komentarišući situaciju dolazi i do “genijalnog” predloga Dragana Markovića Palme da se svi građani Srbije izjasne o Statutu, što je naravno besmisleno jer se unapred zna odgovor, a evo i zašto: i Palma zna “da srpski seljak ne bi dao ni Bogu tamjana, a kamoli vratio tuđu njivu, koju džabe žanje decenijama”. Nas tu naravno interesuje upotreba reči “srpski”. Izgleda da je Ljiljana prvobitno htela da napiše “srbijanski”, ali joj se to učinilo previše otkrivajuće i rasistički, pa je promenila u “srpski”, ali problem je ostao. Da li to znači da na primer neki Srbin iz Vojvodine takođe ore tuđu njivu? Pa čija je onda ta njiva? Možda je taj Statut samo bleda kopija jer u originalu u stvari stoji da nijedna njiva u Vojvodini nije srpska.

Dobro, ako ste eventualno pomislili da se možete usprotiviti stavu da Srbi u Vojvodini oru tuđe njive, dočekaće vas Dinko Gruhonjić sa tekstom “Zver je opet gladna”.12 U ovom tekstu se vidi kako ono što je nekad naizgled služilo kao opis istorijske istine postaje instrument za nešto sasvim drugo. Gruhonjić u tekstu postavlja sliku sukoba Dobra i Zla, koja se nastavlja na sliku koja je navodno objašnjavala ratove iz devedesetih: “Nakon Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka, Albanaca i Crnogoraca, sada su na red došli Vojvođani. Očigledno, nacionalistička zver ne zna da funkcioniše drugačije već da proizvodi sve nove i nove „neprijatelje” kojima se potom i bukvalno ‘hrani’.” Nacionalistička zver je, naravno, Srbija, oličena u Skupštini Srbije, kojoj po Gruhonjiću, treba odreći pravo da potvrđuje Statut Vojvodine. Inače, ovaj tekst od reči do reči pruža ilustracije za fenomen o kome ovde govorimo. Pitanje Vojvodine, koje je po svemu pitanje o stepenima decentralizacije koji bi trebalo da budu po definiciji stvar dogovora ili kompromisa i pitanje svrsishodnosti, pretvaraju se pomoću ove priče u sukob Dobra i Zla u kome naravno prava Zla ne postoje, i u principu svaki kompromis sa Zlom predstavlja samo stepenicu ka konačnom cilju uništenja Zla. Da ponovimo, Zlo je nacionalistička zver – Srbija. Čak i Gruhonjić zna da je ova priča u principu nerealna, pa je prikazuje kao stvar koja je eto paradoksalna, jer za razliku od Hrvatske, Bosne, Kosova itd. ovde su Srbi sa obe strane, doduše, kako kaže Ljiljana, s jedne su Srbi koji oru tuđe njive.

Ali, najjasniju predstavu o tome kako stvari treba da stoje izgleda da ima Pavel Domonji, šef kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji13 u Novom Sadu. On se uključio u raspravu o Vojvodini tekstom “Oživljavanje mrtvaca”.14 Tekst je prevashodno napisan povodom inicijative trenutnog predsednika vojvođanskog parlamenta Šandora Egerešija da promoviše novi Statut Vojvodine po “srbijanskim centrima”. Srbijanski centri su naravno centri u tzv. užoj Srbiji. Barem ja ne upotrebljavam reč „Srbija“ za tu užu Srbiju. Srbija je republika koja u tom obliku postoji već 60-ak godina, a osim toga u užoj Srbiji ne manjka naziva za regione kojima se može bliže odrediti neki grad ili nečiji zavičaj. Međutim, u ovom tekstu, reč “Srbija” nekako lavira između dva značenja. Na početku se kaže da su autori statuta predmet optužbi za “dezintegraciju Srbije i secesiju Vojvodine”. Tu se očigledno ne radi o užoj Srbiji. Ali to je jedino mesto gde postoji to značenje, kasnije je odmah jasno da je “Srbija” zapravo uža Srbija, pošto se opisuje uzaludnost promovisanja statuta po “srbijanskim gradovima”, a još kasnije se za te građane, kojima bi se obraćao Egereši, koristi baš fraza “građani Srbije”, za njihove političare “srbijanska politička klasa”, a za parlament Srbije “srbijanski parlament”. Inače, reč “srbijanski” upotrebljena za neku instituciju države Srbije kao ovde ili u frazi “srbijansko društvo” itd. je skoro precizan znak da će se u tom govoru pojaviti i sve ostale predrasude ili fraze o kojima govorimo u ovom tekstu. Jer, ako imamo vojvođanski i srbijanski parlament nekako se izgubio srpski parlament, a Srbija nekako prvo postaje neodređena – ne zna se da li uključuje Vojvodinu i Kosovo ili ne – a, sa druge strane, ona postaje samo geografska odrednica koja više ne ukazuje na suverenitet nijednog naroda koji stoji iza te geografske odrednice.15 Domonji se u nastavku teksta uopšte ne dvoumi oko ovih naziva: parlament je dosledno “srbijanski” iako je očigledno da “srbijanci” nisu svi građani Srbije nego samo oni ispod Save i Dunava: “Vojvođanskom Statutu nisu potrebne ama baš nikakve ekskurzije po Srbiji, nikakva tumačenja i uveravanja srbijanaca u njegovu važnost i korist.” Što se tiče rešenja pitanja Statuta, Domonji je sasvim jasan: “Najviši pravni akt Vojvodine treba da usvoji Skupština Vojvodine i samo Skupština Vojvodine! Nikakva dodatna potvrda od strane srbijanske Skupštine nije potrebna.” Ovde je već jasno da je svemu ovome potrebno neko tumačenje. Očigledno je da Domonji Vojvodinu i Srbiju posmatra kao susedne entitete, a trenutnu Skupštinu (cele) Srbije, kao srbijansku Skupštinu ili skupštinu srbijanaca, koja je dakle potpuno tuđa vojvođanima. Ali, dobro, zašto to onda nije prosto slučaj otvorenog separatizma koji bi mogao postojati i nezavisno od rasizma? Rasizam se tu vidi ne samo iz načina na koji Domonji vidi “narod u Srbiji” (“pojam naroda je u Srbiji izgubio svako demokratsko značenje. Ranije nam se pod tim nazivom najpre prodavala svetina, zatim histerična nacionalistička masa, a sada je on sveden na etnos, neprestano sluđivan i obmanjivan navodnim vojvođanskim separatizmom.”), nego još više iz celog konteksta u kome se pojavljuje njegov separatizam. To što on nije otvoren, nego skriven iza sličnih formulacija Gruhonjićevoj “zveri”, pokazuje da će buduća odvojena Vojvodina nastati ne slobodnim pristankom građana tog dela Srbije, većinom Srba, nego manipulacijom, kombinacijom istorijske nužnosti odvajanja od nacionalističke zveri i u stvari neopisive slučajnosti da bi ljudi u Vojvodini mogli da svoju volju založe za jedan tako ekstreman cilj. Neki rasizam bi morao da igra ulogu u tom odvajanju, u ovom slučaju autorasizam. Verujem da ni Ljiljana Jokić Kaspar ne bi oduzimala njive Srbima u Vojvodini, ali bi pozdravila kad bi oni pristali da se ne zovu srpski seljaci, nego, na primer, vojvođanski seljaci.

Ono što je za celu ovu priču najvažnije je da u stvari naš problem nije u tome što postoje ljudi koji su, ‘ajde da kažemo, pod uticajem ovog Velikog drugog koji generiše ove rasističke predrasude protiv označitelja “srpsko”. U svakoj državi ima rasista i mi bi mogli da trpimo određeni broj njih. I ne samo to, stavove koje smo navodili u stvari zaoštrava šansa da se ono o čemu oni govore ostvari. Kada bi rasizam kao takav, ovaj specifičan balkanski simbolički rasizam, koji prevashodno emanira Hrvatska, bio prepoznat kao rasizam, izgubio bi mnogo na svojoj privlačnosti. Naš problem je u tome što upravo taj rasizam u dobrom delu javnosti funkcioniše kao istina o ratu, budućnost, moralna vertikala. Postoji čitav relativno širok krug ljudi koji će ove stavove podržati ili će, kao što je izgleda u velikom delu slučaj sa javnošću koja inklinira DS-u, sve ovo posmatrati kao nevažne sitnice na putu ka Evropi u kojoj će ionako sve biti svejedno. Ili, da budemo još precizniji, oni o svemu ovome ne razmišljaju uopšte, nego im se čini da je fensi biti uz nevladine organizacije ili ličnosti koje imaju nedvosmisleno odobrenje od “Evrope” za svoje delovanje. Uzgred budi rečeno, činjenica je da se ovaj rasizam pojačava kako je približavanje EU veće, što pokazuje da mnogi ulazak u Evropsku zajednicu, koji bi trebalo da znači neko smirivanje sporova, u stvari shvataju kao priliku da se autoritet Evrope i šargarepa evropskih sredstava iskoristi za još snažnije nametanje stereotipa i “istorijskih istina” koje smo ovde opisivali i koji imaju sasvim lokalno nacionalističko poreklo.

Sve ovo dodatno komplikuje i uzrokuje okolnost da savremena politička kultura, koja favorizuje relativizam, razlike, atomizaciju, u stvari gura ka rasizmu. Ako su svaki zajednički smisao i intersubjektivna istina nestali onda su ostale samo materijalne razlike, kojima fali samo neki sukob interesa ili strah da se pretvore u predrasude i međusobna potiskivanja. Rasizam je u neku ruku i tržišno najjeftiniji način da steknete prednost nad nekim drugim, dovoljno je da neku njegovu karakteristiku proglasite za neprihvatljivu. Verovatno je da je i Hana Arent sa početka ovog teksta bila u dilemama o svom poreklu. Možda joj se činilo da je jevrejsko poreklo breme koje je u stvari prokletstvo i da sve od normalnog života deli samo to da odustanu od te, uostalom, spoljašnje osobine. Ali, ona je zaključila da to nema smisla. Ono što nam je prirodno ili društveno dato, kao što je nacionalna pripadnost ili bilo koja druga osobina koja ne zavisi od nas, nije nešto što u bilo kom cilju treba potiskivati.

Umesto da potiskujemo ono što rasizam označava kao neprihvatljivo, treba da potiskujemo rasizam.

Fusnote: