Satanizacija Srba kao propagandni udar

 (Global Research, 9. april 2009)

Uspešna satanizacija Srba zbog koje se smatra da su najodgovorniji za ratove na prostoru bivše Jugoslavije i da su jedini vršili genocide jedan je od najvećih trijumfa propagande u našem dobu. Vodeći zapadni mediji su je sproveli tako brzo, uniformno i sa nekritičkim fanatizmom da su se dezinformacije prštale sa svih strana, što je i danas slučaj. Ova satanizacija potiče od naivnih interesa Zapada, njegovih medija i intelektualaca. Kako posle pada Sovjetskog Saveza Jugoslavija više nije bila koristan saveznik, već je postala prepreka kao nezavisna država socijaldemokratske orijentacije, vodeće sile NATO-a počele su da rade na njenom razaranju, pa su aktivno podržale secesiju Slovenije, Hrvatske, bosanskih Muslimana i kosovskih Albanaca. Netačno je da su ih oterali pretnje i ponašanje Srbije – svi oni su imali nacionalne i ekonomske motive da se odvoje, koji su bili jači od srpskih.

Miloševićevi čuveni govori iz 1987. i 1989. nisu bili nacionalistički. Uprkos lažima koje tvrde suprotno, u oba govora je pozvao na toleranciju među svim „nacijama“ u okviru Jugoslavije. Isto tako, nikada nije pokušavao da stvori „Veliku Srbiju“, već da očuva ujedinjenu Jugoslaviju, a kada mu je taj pokušaj propao, čemu su sile NATO-a aktivno doprinele, Milošević je pokušavao, i to samo sporadično, da omogući srpskoj manjini koja je ostala u drugim državama da ostane u okviru Jugoslavije ili da se pridruži Srbiji, što je očigledan slučaj „samoopredeljenja“ koje je NATO omogućio kosovskim Albancima i svima ostalima osim Srba.

Pristrasno izveštavanje

Mnogi kvalifikovani posmatrači u Bosni bili su zgranuti pristrasnim izveštavanjem i naivnošću vodećih novinara koji su sledili partijsku liniju i progutali sve što bi im bosanski Muslimani (i američki zvaničnici) servirali. Neverovatan porast tvrdnji kako su Srbi zli i nasilni (i umanjivanje nasilja koje su počinili štićenici NATO-a), uz izmišljene „koncentracione logore“, „logore za silovanje“ i slične analogije sa nacistima i Aušvicom navele su nekadašnjeg šefa američkog obaveštajnog odseka u Sarajevu, potpukovnika DŽona Sreja da 1995. godine izjavi kako Amerika nije doživela tako bednu obmanu otkako je Robert Meknamara manipulacijama doprineo eskalaciji rata u Vijetnamu. Opštu percepciju o vladi bosanskih Muslimana stvorila je moćna propagandna mašinerija. Neobičan tim sačinjen od tri velika majstora spinovanja u koji spadaju i firme za odnose s javnošću u službi Bosne, medijski stručnjaci i duševno srodni članovi američkog Stejt Departmenta uspeli su da manipulacijom stvore iluzije kako bi potpomogli ciljeve Muslimana.

I mnogi drugi su imali isti cilj. Sedrik Tornberi, visoki zvaničnik Ujedinjenih nacija koji je ispitivao zločine u Bosni napisao je 1996. u časopisu Foreign Policy da se početkom 1993. stvorio konsenzus kako su Srbi glavni krivci, pre svega u SAD, ali i u nekim zapadnoevropskim zemljama, a naročito u delovima međunarodnih liberalnih medija. Ovakvo stanovište nije se slagalo sa viđenjem nekoliko viših zvaničnika UN-a koji su bili upoznati sa svakodnevnim događajima, a jedna dobra duša iz direkcije UN-a me je ljubazno upozorila da se primirim jer je lavina pokrenuta.

Isto je tvrdio i kanadski general Luis Makenzi koji je uporno tvrdio da „slika nije crno-bela i da nije u pitanju priča u kojoj ’negativci’ ubijaju ’pozitivce’. Situacija je daleko složenija.“ (Globe and Mail, 15. jul 1995.). Isto ovo su rekli i bivši zamenik komandanta NATO-a Čarls Bojd, bivši komandant UNPROFOR-a Satiš Nambijar, zvaničnici UN-a Filip Korvin i Karlos Martin Branko, kao i bivši zvaničnik Stejt Departmenta DŽordž Keni. Međutim, svi koji su se udaljili od partijske linije su ili ignorisani ili marginalizovani.

Kada je DŽordž Keni sa antisrpskog intervencionizma prešao na kritikovanje, vodeći mediji su ga hitro odbacili. Novinar Piter Brok, koji je u zimskom izdanju časopisa Foreign Policy za 1993/94 objavio članak pod naslovom Dateline Yugoslavia: The Partisan Press, a gde su dokumentovani sistematska pristrasnost i greške, doživeo je silovite napade i osuđen na višegodišnju ćutnju. Dopisnik novina New York Times, Denis Bajnder, koji je odbio da se drži politike satanizacije Srba, ubrzo je premešten.

Značajan deo ove prevare bila je nečasna satanizacija, kao što je slučaj sa čuvenom slikom Fikreta Alića iz 1992. na kojoj se iza bodljikave žice srpskog „koncentracionog logora“ vidi ispijeni zatvorenik. Međutim, britanski novinari su odabrali čoveka koji je bio bolestan i potpuno nereprezentativan – bodljikava žica je okruživala novinare, a ne koncentracioni logor, jer je u pitanju bio tranzitni, a ne koncentracioni logor. Zapadni novinari su digli halabuku zbog navodnih koncentracionih logora, ali nisu izvestili da je Crveni krst konstatovao kako „i Srbi, i Hrvati i Muslimani imaju zatvoreničke logore i moraju snositi jednaku krivicu.“ DŽon Berns je 1993. godine dobio Pulicerovu nagradu pre svega zahvaljujući intervjuu sa Srbinom Borislavom Herakom, koji je navodno silovatelj i ubica, a koji je kasnije priznao da je ispričao ono šta su ga bosanski Muslimani koji su ga zarobili naterali da kaže.

Dobitnik kolektivne Pulicerove nagrade za 1993. je bio Roj Gatmen, koji se specijalizovao za dokaze tipa „rekla-kazala“ i objave hrvatskih i muslimanskih propagandnih izvora. Gatmen nikada nije ni prišao logorima koje su držali Hrvati i Muslimani. Njegove tvrdnje i tvrdnje ostalih novinara da postoji „arhipelag [srpskih] logora u kojima se vrši silovanje“ bile su spektakularne i netačne. U krajnjoj liniji bilo je više verodostojnih podataka o žrtvama silovanja među Srpkinjama nego među bosanskim Muslimankama. Svi ovi novinari su prikazivali lidera bosanskih Muslimana Aliju Izetbegovića kao čoveka posvećenog etničkoj toleranciji. Niko nikada nije citirao njegovu Islamsku deklaraciju, u kojoj je pisalo da „nema mira ni koegzistencije između islamske vjere i neislamskih društvenih i političkih institucija.“

Odmazda

Još jedan deo ove prevare je bilo neobraćanje pažnje na zločine koji su prethodili brutalnim dejstvima Srba. Ovo se često dešavalo, iako je izvesno bilo slučajeva kada su Srbi (uglavnom njihove paravojne jedinice) udarali prvi. Odmazda je, međutim, bila uobičajena i uglavnom se, kao i mnogi uzajamni strahovi, može pripisati masovnim ubistvima u kojima su najviše stradali Srbi tokom Drugog svetskog rata, nacističke okupacije i od ruke hrvatskih fašista ustaša. Ovi podaci o istinskim masovnim ubistvima su uglavnom prećutkivani.

Najveća nedavna odmazda je srebrenički slučaj, u kome se i dalje ignorišu razlozi za ponašanje Srba tokom jula 1995. U britanskoj štampi nećete pročitati tvrdnju britanskog novinarskog veterana DŽoan Filips od 31. marta 1993. da je „od 9.300 Srba koji su živeli u srebreničkoj opštini ostalo manje od devet stotina i da su ostala samo tri srpska sela od nekadašnjih 26. („Žrtve i zločinci rata u Bosni“, South Slav Journal, proleće-leto 1992, objavljeno 1993.). Posle toga je uništeno još mnogo sela, a u srpskoj monografiji Knjiga mrtvih iz 1995. pobrojano je 3.287 Srba iz okoline Srebrenice koji su ubijeni u prethodne tri godine. Srpski medicinski veštak dr Zoran Stanković i njegov tim otkrili su u okolini Srebrenice preko hiljadu tela Srba ubijenih pre jula 1995, a general Luis Makenzi je izjavio da „dosadašnji dokazi nagoveštavaju da je Naser Orić, bosanski zapovednik u Srebrenici, odgovoran za ubistvo istog broja srpskih civila izvan Srebrenice koliko je i vojska bosanskih Srba odgovorna za masakr nad bosanskim Muslimanima u tom gradu.“ Stanković i srpske vlasti nikada nisu uspele da za ovaj masakr zainteresuju Međunarodni tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, kao ni zapadne medije.

Mikrokosmos predrasuda Međunarodnog tribunala može se videti po tome kako se odnosio prema Naseru Oriću. Kada se 2005. godine pojavio snimak na kome se vidi kako neki bosanski Srbin navodno ubija šestoricu bosanskih Muslimana (neutvrđenog porekla i autentičnosti), pobudio je ozlojeđenost i veliku pažnju na Zapadu i navodno je „krunski dokaz“ da je 8.000 ljudi pobijeno u Srebrenici. Međutim, bilo je i očito autentičnijih snimaka koje je Orić pokazao kanadskom novinaru Toronto Star-a Bilu Šileru i izveštaču Washington Post-a DŽonu Pomfretu na kojima se Orić hvali ubijanjem Srba i odsecanjem njihovih glava i gde tvrdi kako je ubio 114 Srba samo u jednom od takvih incidenata. Pomfret je napisao samo jedan kraći članak o tome, Šiler dva, i to je bilo to. Niko nije rekao kako je to „krunski dokaz“ da su zločini nad Srbima u Srebrenici bili masovni niti da je navodna „demilitarizacija“ „bezbedne zone“ samo varka. Nije bilo komentara što je Međunarodni tribunal podigao optužnicu protiv Orića tek 2002. godine, i to ne zbog ubistava, već zato što u šest navrata nije imao kontrolu nad podređenima i na kraju odbacio ceo slučaj zbog tehničkog propusta. Međunarodni tribunal nikada nije pozvao Pomfreta ili Šilera da svedoče niti je upotrebio ove snimke kao dokaze.

Tribunal nije uzeo u obzir ni svedočenje Ibrana Mustafića, bosanskog zvaničnika u Srebrenici, koji je svojoj u nedavno objavljenoj knjizi Planirani haos napisao kako je Naser Orić „ratni zločinac kome nema ravna“ i opisuje grozna ubistva koja je lično video, a koja je počinio Orić. Kao svedok nije pozvan ni francuski general Filip Morion, iako je svedočio na suđenju Miloševiću, gde je tvrdio kako Orić „ne uzima zatvorenike“ i da su njegova masovna ubistva iz „bezbedne zone“ ključni faktor koji objašnjava osvetoljubivost Srba pošto su zauzeli Srebrenicu.

Međunarodni tribunal nije instrument pravde, već produžena ruka NATO-a, stvoren da služi njegovim ciljevima u ratovima na Balkanu, što je u brojnim prilikama i uradio. Glavna uloga mu je da u središte interesovanja stavi, satanizuje i osudi Srbe, koji su i bili meta NATO-a. Kad god je NATO-u bila potrebna potpora, Međunarodni tribunal se našao pri ruci, podigavši optužnicu protiv Mladića i Karadžića kako ne bi pregovarali u Dejtonu. Podigao je i optužnicu protiv Miloševića u maju 1999. kada je NATO počeo da dobija kritike zbog bombardovanja civilnih ciljeva u Srbiji, odnosno ratnih zločina.

Povećavanje broja žrtava

Naduvavanje broja ubistava koja su počinili Srbi je institucionalizovano početkom sukobâ u Jugoslaviji, a ključnu pomoć u tome su pružili mediji i lakoverna liberalna levica. Previše su se oslanjali na bosanske Muslimane i američke zvaničnike, koji su često lagali, ali štampa nikada u njih nije sumnjala. U slučaju ozloglašenog masakra na pijaci Markale koji se desio 27. avgusta 1993. pred sastanak NATO-a na kome je odobreno bombardovanje Srba, glavni stručnjaci i posmatrači sa lica mesta – iz Velike Britanije, Francuske, Kanade, Ujedinjenih nacija, pa čak i iz SAD – bili su ubeđeni da su počinioci bosanski Muslimani. Ovo, međutim, nije moglo da prođe u zapadnim medijima. Bosanski Muslimani su tvrdili da je na njihovoj strani početkom 1993. bilo 200.000 mrtvih (i naravno, da samo Srbi drže logore), u to su svi poverovali, kao i u bajke o „Velikoj Srbiji.“

Isti je postupak korišćen i u slučaju Kosova i pre i posle bombardovanja. Govorilo se o navodnom genocidu koji se desio pre rata, a još više o navodnom bombardovanju (kada je Stejt Department procenio da je ubijeno čak 500.000 kosovskih Albanaca). Sve su to bile velike laži. Onih 200.000 (što je kasnije naraslo čak na 300.000) se smanjilo na 100.000 u koje spada 65.000 civila stradalih u Bosni na svim stranama. Predratni broj žrtava na Kosovu je smanjen na 2.000 u godini pred bombardovanje, od kojih su većina žrtve dejstava OVK, a ne Srba (na osnovu onoga što je rekao britanski sekretar za odbranu DŽordž Robertson), a ukupan broj mrvih i nestalih na Kosovu je tokom bombardovanja smanjen na 6-7.000 na obe strane. Međutim, nije bilo nikakvih izvinjenja niti preispitivanja od strane vodećih medija ili liberalnih apologeta „korisnog bombardovanja.“

Srebrenica je ostala njihova. Ali, kao i kod ostalih prenaduvanih ili neistinitih elemenata procesa satanizacije, dobili su je prevarom. Nije sporno da je bilo ubistava u Srebrenici, ali nije 8.000 žrtava i po svoj prilici ih nije bilo više nego srpskih žrtava Nasera Orića na području Srebrenice, kako je nagovestio general Luis Makenzi (koji se po autorovom mišljenju ovde pokazao konzervativnim). Priča o moralnosti se u velikoj meri oslanja na prenebregavanje činjenice kako Srebrenica nije demilitarizovana „bezbedna zona“, već zaštićena vojna baza bosanskih Muslimana koja je korišćena da bi se desetkovalo lokalno srpsko stanovništvo. Prećutkuje se i to da je masakr bio od velike koristi, kao i onaj na Markalama, koji je stvorio nadu i očekivanje da će isprovocirati vojni odgovor NATO-a. Lideri bosanskih Muslimana su vrištali o „genocidu“ čak i pre nego što su Srbi zauzeli Srebrenicu.

Cela ova priča se zasniva i na brojnim manipulacijama. Posle intenzivnih pretraga kod Srebrenice je u poslednjih šest godina nađeno samo oko 2.000 žrtava od kojih nisu sve muslimanske i koje nisu sve ubijene. Intenzivnih borbi je bilo izvan Srebrenice, ali je bilo zgodno da se cifre napumpaju kako bi se brojke poginulih u borbi mogle zanemariti i da bi se svako ko se vodi kao „nestao“ mogao smatrati mrtvim.

Navod da su Srbi premestili nekoliko hiljada leševa nikada nije delovao verodostojno. Satelitski sistemi za osmatranje bi lako uočili da su prevoženi kamionima, a takve slike nikada nisu predočene, a neke od navodno novih grobnica su bliže Srebrenici od mesta sa kojih su leševi navodno premešteni. Kasno pronalaženje grobnica posle 2000. godine sprovedeno je pod kontrolom vođstva bosanskih Muslimana, koje od 1992. redovno širi dezinformacije. Nalazi dobijeni posle 2000. godine i DNK identifikacija još više su kompromitovani nenaučnim rukovanjem ostacima (koji su u zemlji proveli pet ili više godina), nemogućnošću da odvoje one koji su stradali u borbi od ubijenih ili onih koji su umrli pre 1995. i odabiranjem trenutka za akciju kako bi stvorili pogodne političke događaje.

Stalni publicitet koji se daje Srebrenici je kao i na početku u velikoj meri političke prirode. Ova selektivna i preterana viktimizacija donela je političku korist žrtvama i njihovim mentorima, kao i psihološku nagradu u vidu nanošenja bola dugogodišnjim neprijateljima. A u ovom slučaju imperijalni vladari ne samo što mogu da ukažu na navodno opravdanu „humanitarnu intervenciju“ kako bi time prikrili krupnije planove za globalnu projekciju moći, već su i uspeli da pretvore Balkan u odskočnu dasku za ekspanzionistički posthladnoratovski poredak NATO-a.

Edvard S. Herman je penzionisani profesor finansija na Vortonu, Univerzitet u Pensilvaniji, i autor je mnogih knjiga o ekonomiji, spoljnoj politici i medijima u koje spada i Degradirana moć: mediji i kosovska kriza (urednik Filip Hamond, izdavač Pluto, 2000.)

Izvor: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=13130

(Preveo Nenad Tomović)