HRONIKA:
UN: SITUACIJA U POJASU GAZE JE APOKALIPTIČNA. CELOKUPNO PALESTINSKO STANOVNIŠTVO JE U NEPOSREDNOM RIZIKU OD SMRTI OD BOLESTI, GLADI I NASILjA
MIROSLAV ALEKSIĆ GORANU VESIĆU: OVO SU PLODOVI VAŠEG RADA. ONO ČIME SI SE HVALIO U KAMPANjI, SADA UBIJA GRAĐANE. POČELI STE DA SPINUJETE DA „NISTE ODGOVORNI“ JER NAVODNO „NADSTREŠNICA NIJE REKONSTRUISANA“
ALEKSANDAR VUČIĆ: TRAŽIM I POLITIČKU I KRIVIČNU ODGOVORNOST ZA TRAGEDIJU U NOVOM SADU. NE ZNAM ZAŠTO NADSTREŠNICA NIJE RENOVIRANA. SVI SMO KRIVI U POSLEDNjIH 60 GODINA
VIŠE JAVNO TUŽILAŠTVO U NOVOM SADU: DO SADA JE IZ RUŠEVINA IZVUČENO 14 TELA STRADALIH. IDENTIFIKOVANA SU DVA LICA ŽENSKOG POLA – A.R. (21) I A.Ć.S. (35) I PET LICA MUŠKOG POLA – H.S. (27), M.M. (21), Š.Đ. (77), R.V. (69) I S.V. (45)
URUŠILA SE NADSTREŠNICA ŽELEZNIČKE STANICE U NOVOM SADU, AKCIJA SPASAVANjA I DALjE TRAJE: GRAĐANI SPONTANO POČELI DA PALE SVEĆE. PROGLAŠEN DAN ŽALOSTI U SUBOTU U CELOJ SRBIJI, A TRI DANA U NOVOM SADU
JANKO VESELINOVIĆ: ŽELEZNIČKA STANICA U NOVOM SADU PREDSTAVLjA SLIKU SRBIJE DANAS. ODGOVORNI SU SVI ONI KOJI SU BILI DVA PUTA NA NjENOM OTVARANjU - OD VUČIĆA DO VUČEVIĆA
MARINIKA TEPIĆ: NOVI SAD PLAČE ZA SVOJIM SUGRAĐANIMA I PUTNICIMA, A ŽELEZNICE SRBIJE BI DA SPERU KRIVICU SA SEBE, VESIĆA I VUČIĆA SKANDALOZNOM OBJAVOM DA „NADSTREŠNICA NIJE BILA PREDMET REKONSTRUKCIJE“
GORAN VESIĆ: "NADSTREŠNICA KOJA SE OBRUŠILA NA NOVOSADSKOJ ŽELEZNIČKOJ STANICI NIJE BILA REKONSTRUISANA. NAREDNIH DANA BIĆE UTVRĐENO KO JE ODGOVORAN ZA TO"
ORGANIZACIJA „STAV“ POZVALA GRAĐANE NA PROTEST VEČERAS U 20 SATI NA TRGU SLOBODE U NOVOM SADU: „KO JE ODGOVORAN?“
VESNA TURKULOV, V.D. DIREKTORA KLINIČKOG CENTRA VOJVODINE: TRI OSOBE U VRLO TEŠKOM STANjU SU DOVEZENE U URGENTNI CENTAR, SVE SU ŽIVOTNO UGROŽENE
SSP: ONI KOJI SU UČESTVOVALI U REKONSTRUKCIJI STANICE DA SE NAĐU PRED LICEM PRAVDE. SRCE: ZA TRAGEDIJU U NOVOM SADU MORAJU DA ODGOVARAJU SVI NADLEŽNI. ALEKSIĆ: HITNO UTVRDITI LANAC ODGOVORNOSTI ZA TRAGEDIJU U NOVOM SADU
IVICA DAČIĆ: JEDANAEST TELA JE IZVUČENO IZ RUŠEVINA NADSTREŠNICE ŽELEZNIČKE STANICE U NOVOM SADU, TRI OSOBE SU SPASENE. OVAJ BROJ SIGURNO NEĆE BITI KONAČAN. NAŽALOST, HITNA POMOĆ NIJE IMALA PUNO POSLA
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Smutnje oko Srebrenice

PDF Štampa El. pošta
Jovan Nenadov   
utorak, 23. septembar 2008.
Neobjavljeni dopis dvonedeljniku Republika, povodom članka Perse Vučić "Bolni
zapisi", Republika br. 434-435, 1-31 avgust 2008. (www.republika.co.yu).

Dopis je samo reagovanje na deo o Srebrenici u navedenom članku, sa nastojanjem da se ukaže na u njemu iznete neistine ("istine" bez dokaza) kao i da se ukaže na ono što u prikazanim događajima nedostaje.
 
"Gospođa u crnom", Persa Vučić, napisala je najprljaviju, meni poznatu, priču o Srebrenici, a čitao sam ih podosta. Iznenađujuće je da je tako nešto publikovano u Republici, u novinama koje pretenduju da predstavljaju jednu drugu, bolju Srbiju. Težište je mahom bilo na broju žrtava, izolovanih od svih prethodnih i pratećih događaja. Spominjući usput i zločine nad srpskim stanovništvom u istočnoj Bosni, autorka opravdava muslimanske (bošnjačke) prepade na srpska sela "najpre zarad otimanja namirnica", da bi se preživelo : "Jedini spas od sigurne smrti od gladi bila je krađa salate, zelenog voća i zelenog klasja žita ", ali su Srbi ubijali kradljivce, "te su Bošnjaci u krađu slali decu, računajući da decu niko neće ubiti, ali su i deca ubijana". Stvarnost ratnih zbivanja u tom vremenskom periodu izgleda, međutim, drugačije.

Naser Orić je komandovao jedinicama u području Srebrenice od 20. maja 1992. (TO Srebrenica) pa do aprila 1995. (kada je napustio Srebrenicu), tada već kao komandant 28. divizije (koja je u Srebrenici imala skoro 6000 vojnika) 2. korpusa Armije BiH. Sve vojne akcije kao i kasniji ispadi iz "zaštićene zone" Srebrenica bili su dirigovani iz Sarajeva.

 "Između maja 1992. i januara 1993. napadale su jedinice iz Srebrenice mnoga srpska sela i potom ih razarala. (…) Postoji dokumentacija da su Srbi bili mučeni, sakaćeni i živi spaljivani u vatri sopstvenih zapaljenih kuća" (1). Naser Orić je svoje podvige "ovekovečio" i na video snimcima koje je ponosno pokazivao stranim novinarima u Srebrenici, koji su o tome i pisali: John Pomfret, Washington Post (2), i Bill Schiller, Toronto Star (3). Tu je bilo klanja, seča glava, paljevina, miniranja gomile leševa ( “Mi smo ih poslali na mesec”, komentar Orića). “Nasmejan za sve vreme gledanja filma, Orić je uživao u svom radu. Uz jednu sliku praznog i devastiranog sela Orić je rekao: “Ovde smo pobili 114 Srba” “ (Bill Schiller).

General Morijon, Unprofor-komandant u BiH od oktobra 1992. do jula 1993., piše u svojoj knjizi „Reči vojnika“ : “Iz tog bezbednog mesta (Srebrenica - JN) Naser Orić i njegovi ljudi vodili su niz uništavajućih napada na okolna srpska područja. Najpoznatiji i najkrvaviji desio se u vreme pravoslavnog Božića u januaru 1993. Prema sopstvenom priznanju, Naser Orić nikoga nije zarobljavao, braneći se da zakoni akcije takve vrste to ne dozvoljavaju” (4).

U proleće 1993., patolog dr Zoran Stanković je ekshumirao pobijene u Kravici. Govori, pri tome, pred kamerom : “Najmlađi ima 20 godina. Risto Popović. Ispaljen mu je metak u usta ... Ljubica Baškić. Sedamdeset godina. Prostreljena rana ispod leve dojke, udarac tupim predmetom na desnoj strani glave... Lazar Veselinović. Odsečena glava...” (5) General Morijon je takođe bio u to vreme u Kravici, pri ekshumaciji srpskih žrtava, naglašavajući da Naseru Oriću niko ne može da oprosti masakr srpskog stanovništva “svete noći januara 1993.”. Naser Orić je, po sopstvenom priznanju, vodio jedan rat sa posledicama masakriranja srpske populacije u selima područja Srebrenice (6).

Dr Zoran Stanković je sudskomedicinski obrađivao srpske žrtve u Podrinju (Kamenica, Zvornik, Kravica, Sandići, Milići, Faković, Sekoviž, Srebrenica, Skelani, itd.), i to u prisustvu generala Morijona, generala Kejsa, Arne Fletheima (šef biroa EU u Beogradu), i dr. Prema podacima prikupljenim do sredine jula 1996., broj žrtava je “premašivao 1000 lica”. Na telima pokojnika registrovani su oblici nasilja: odsecanje glava i delova tela, klanja, utisnutih preloma kostiju glave, zadavljivanja i sl. Izveštaj o tim žrtvama dostavljen je UN a predstavnicima Haškog tribunala (Goldston, Bluit) i lično od strane dr Stankovića. (7) Navešćemo još neke činjenice koje su poznate već godinama i koje se uporno ignorišu kao da ih nema. U Srebrenici stacionirana 28. divizija, u jačini od 5.803 vojnika, probijajući se prema Tuzli izgubila je 2.806 ljudi (podaci Armije BiH ) (8). Prema holandskom vojnom izveštaju "Debrifing o Srebrenici", do 04. avgusta 1995. u Tuzlu je stiglo 33.362 izbeglica iz Srebrenice, od kojih oko 800-1.000 vojnika (9). Oko 1.000 izbeglica prešlo je preko Drine u Srbiju (kasnije su otišli u druge zemlje) (10) (11). Nije poznat broj izbeglica u drugim pravcima, među kojima i oko 2.000 vojnika, niti broj civila koji su poginuli povlačeći se sa vojskom van predviđenog koridora za evakuaciju. Nije pouzdano poznat broj egzekutiranih. Na spomen-groblju u Potočarima sahranjeno je 3.215 identifikovanih srebreničkih žrtava (12).

Autorka ima svoje interpretacije julskih dana u Srebrenici, koje, međutim, nigde nisu validno potvrđene. Vrhunac je u tvrdnji da su "ubijanja pratili stravični zločini" u fabričkoj hali u Potočarima, "koja je tokom jula služila za mučenje Bošnjaka pred ubijanje i iz koje su se danonoćno čuli užasni krici", i u prikazu nekrofilnih bahanalija: dok su jedni ubijali, drugi Srbi i Srpkinje donosili su im iz obližnjih sela "rakiju, pečenje, kolače, torte i obavezno srpsku pogaču i "četničku" gibanicu", i potom su na zaravnjenim grobovima igrali "srpsko kolo i pevali srpske patriotske pesme". Ima još i dodatak: pogrešno je, navodno, uverenje "da je oko deset hiljada Bošnjaka ubijeno za tri dana", ne, trajalo je to još nekoliko dana duže. (Sve civili, nigde vojnika, niko nije poginuo u borbi. Hiljadu ljudi ubijano dnevno).

Deset hiljada ubijenih jula 1995. u Srebrenici ima samo u bošnjačkim ekstremističkim kuhinjama, iz koje se i gospođa Vučić obilno poslužila. Postoje jedino prijavljeni spiskovi nestalih i ubijenih lica, koji su se vremenom menjali kako po broju tako i po imenima, ali nikada ih nije bilo deset hiljada. Prema istraživanjima Izdavačko dokumentacionog centra (IDC) u Sarajevu, koja su objavljena krajem 2007. godine, u regionu Podrinja (od Rogatice do Zvornika), od 1992. do 1995. god. poginulo / ubijeno je i nestalo 8.945 osoba (8.460 Bošnjaka), od toga u 1995. god. 6.975 a u vremenu od 10. do 19. jula 6.774. (13). Srbi tu imaju svoje brojeve. Milivoje Ivanišević iznosi "konačan spisak srpskih žrtava" koji sadrži 3.262 imena, od kojih je 880 stradalih iz redova vojske i policije dok su 2.382 žrtve bili civili. Pri tome je najviše stradalo 1992. god., oko 70%. (14).

Uporno ponavljanje optužbi, kleveta i difamiranja - uprkos logici, uprkos činjenicama - jezik je isključivosti i demonizacije a ne nastojanja u traženju istine, na putu katarze i pomirenja. Zloupotreba Srebrenice uvreda je za žrtve Srebrenice.

***

U "Bolnim zapisima" imamo demonizaciju bosanskih Srba kroz sadističku spiralu navodno pričinjenih grozota: masovnim ubijanjima prethodila su "mučenja Bošnjaka", uz "danonoćne užasne krike" i istovremena srpska pirovanja, sa završnim igrankama na grobnicama ubijenih, uz učešće žena i pridošlica (nedostajala su jos deca).

Slične kategorije (gradacije bestijalnosti) bio je i nastup u nemačkom parlamentu poslanika Stefana Švarca, 10.12.1992., koji je, u pledoajeu za vojnu intervenciju u Bosni, opisivao ubijanje 15-oro muslimanske dece, "od najmanjih pa do petogodišnjaka", pred očima njihovih majki, ubacivanjem, jedno po jedno, u užarene peći, na kojima je zatvaran "cug" tako da deca nisu spaljivana već pečena. (Ralph Hartmann: "Die ehrlichen Makler" ("Pošteni mešetari"), Berlin 1998., str 192). Pričao je a dokaze nije imao. Niko mu ih nije ni tražio. (Bolji odziv u štampi, i van Nemačke, imao je drugi "doprinos" istog poslanika, januara 1993., da srpski lekari u Bosni implatiraju Muslimankama pseće embrione da bi rađale pse, tvrdeći da za to ima i videosnimke. Videosnimke nije imao ni tada, a ni kasnije).

O posledicama pohoda na "salatu, zeleno voće i zeleno klasje žita" najozbiljniji svedoci su general Morijon, koji je obilazio srpska zgarišta na licu mesta, i dr. Stanković, koji je sudskomedicinski obrađivao žrtve, o čemu postoji dokumentacija, dostavljena i Haškom tribunalu. Morijon je svedočio u Hagu, dr. Stanković nije.

Srebrenica jula 1995. ima svojevrsni medijski tretman: sve što se prikazuje u (pro)muslimanskoj veziji prolazi bez prepreka, čak i priče koje nemaju ni glavu ni rep; zavijanju u čoporu istorodnih vukova nema granica. Osnovna konstrukcija je: svi nestali Bošnjaci – 7.000 pa do 12.000 - proglašavaju se za ubijene (nigde poginulih!), uz često naglašavanje da se radi o "nedužnim civilima" (nigde muslimanske vojske!). I tako to traje vec 13 godina. Protestna reagovanja na takva jednostrana izlaganja najčešće se ignorišu (u našem slučaju Republika), a ponekad se objave u amputiranoj formi - da bi se potom nastavilo i dalje u neizmenjenom šablonu.

Manipulacija velikim brojevima je postupak sa željom da se izazove veći medijski odjek nego što bi to "normalni" brojevi mogli da postignu. Veoma lagodno je izlagati argumente koji se ne moraju dokazivati. (Setimo se, npr. fame, lansirane u medijima vec krajem 1992. godine, o 60.000 silovanih Muslimanki od kojih je 30.000 ostalo u drugom stanju. Repovi te fame se protežu do današnjih dana, premda je broj ukupno dokazanih žrtava silovanja, svih etničkih grupa – 1.100 - poznat još od 1996., nakon izveštaja Instituta za ljudska prava De Paul Univerziteta u Čikagu).

O broju nestalih lica u Srebrenici postoji čitava istorija. U izveštaju Komisije Vlade RS (u kojoj su učestvovali i bošnjački predstavnici) za istraživanje događaja u i oko Srebrenice od 10. do 19. jula 1995., od jula 2004., govori se o spisku od 7.806 imena lica koja su prijavljena kao nestala navedenih dana, od kojih je, do tada, bilo identifikovano 1.438 posmrtnih ostataka. U bošnjackoj štampi se, međutim, i dalje govori o 8.000 do 10.000 pobijenih pa i zaklanih Srebreničana (Dnevni avaz). Tako, npr. u Vikipediji, u članku "Masakr u Srebrenici" (bošnjačka obrada), piše da je navedena Komisija utvrdila "da je u Srebrenici izvršeno masovno ubistvo između 7.800 i 8.000 bošnjačkih muškaraca", a u redakcijskom komentaru Danas-a o izveštaju te Komisije (12.11.2004.) nalazi se podatak o "srebreničkom masakru u kojem je zverski (!?) ubijeno (!?) vise od sedam hiljada ljudi". U izveštaju Komisije toga nema, dokazati se ne može, ali, eto, može se pisati.

O sadističkom prikazu događaja u Potočarima, u verziji gđe Vučić, nema traga ni u bošnjačkim izvorima. U citiranoj Vikipediji nabraja se 12 lokacija navodno masovnih egzekucija - Potočari se ne spominju. A teško je pretpostaviti da niko ništa nije ni čuo ("danonoćne užasne krike"), niti video ("tokom jula") ubijanje na stotine/hiljade Bošnjaka, kao ni srpske "svetkovine" na njihovim grobnicama. (O tom"dramskom prikazu" nije bilo reči ni na suđenju generalu Krstiću pred Haškim tribunalom).

Izveštaj generala van der Vinda (fusnota br. 9) daje najpotpuniju sliku o Srebrenici jula 1995. Rađen je tokom septembra 1995., saslušanja je vršila ekipa od 118 članova, a saslušavano je 490 osoba, od kojih su 460 bili pripadnici holandskog kontigenta u Srebrenici. U njemu nema ništa o egzekucijama u Potočarima niti o masovnim grobnicama. (Član 4.29 izveštaja: "Nije se došlo do bilo kakvih informacija tokom razgovora, koje bi sugerisale moguće postojanje masovnih grobnica"). Vredno je napomenuti da se taj izveštaj, nepovoljan za bošnjački prikaz Srebrenice, ne spominje u izvorima informacija uz članak "Masakr u Srebrenici" u navedenoj Vikipediji.

"Poverenje se može graditi samo na temelju istine i pravde", rekao je Sulejman Tihić, Predsedavajući Predsednistva BiH, jula 2004. u Potočarima. Problem je u razlici poimanja istine i pravde između bosanskih Muslimana i Srba. I ne samo između njih, kao što se vidi u napred navedenim primerima.

"Početak buđenja iz košmara i suočavanje sa istinom počinje onda kada se sve vidi do kraja". (Kulturolog dr Ratko Božović, u diskusiji u Pančevu, 27.05.2005., na temu "Etika u našim medijima. Ima li mesta moralu?"). Koja je to istina u slučaju Srebrenice i ko je zna? Šta se sve to "vidi do kraja": sa jedne ili sa obe strane ulice, sve od samog početka ili samo jedan deo iz njene sredine? Dali smo stigli do kraja ulice?

Pully / Lozana (Svajcarska), 20. i 22.08.2009  

FUSNOTE 

1. J. W. Honig / H. Both: Srebrenica, Minhen 1997. (nemački prevod)

2. John Pomfret, Washington Post , 16.02.1994. (24.02.1994. objavljeno i u ciriškom nedeljniku Die Weltwoche).

3. Bill Schiller, Toronto Star, 16.07.1995.

4. General Morillon: Paroles de soldat, Paris, 1996. str. 72

5. Krvavi trag Nasera Orića, Novosti, 16.06.2005.

6. Protokol o saslušanju generala Morijona o događajima oko Srebrenice, kod Fransoa Lonkla, predsednika francuske Parlamentarne komisije za spoljne poslove, 25.01.2001. (www.voltairenet.org./article9988.html).

7. Pismo dr Zorana Stankovića od 19.07.1996. god., dostavljeno mi na moju molbu, za potrebe mog dopisa nemačkom magazinu Der Spiegel o Srebrenici (Dopis nije objavljen).

8. Izjava generala Envera Hadzihasanovića, bivšeg načelnika štaba Armije BiH, na svedočenju u Haškom tribunalu. Monitor, Podgorica, 19.04.2001.(Intervju sa Zan-Rene Ruez-om, istražnim organom UN za Srebrenicu).

9. "Rapport based on the Debriefing on Srebrenica", 4.10.95., by Brigadier General O. van der Wind. (O. van der Wind. Izveštaj baziran na debriefingu o Srebrenici. Assen, 4. oktobra 1995. (srpski prevod))

10. Nataša Kandić govori o 1'000 do 1'200 Srebreničana, koji su, prema njenom saznanju, prešli granicu Jugoslavije (Ingtervju u nedeljniku Dani, Sarajevo, 22.06.1998.).

11. "UNHCR traži azil za Muslimane iz Srebrenice". Naša borba, Beograd, 24.01.1996. Tražio se azil za 796 Muslimana koji su prešli iz Srebrenice u SFJ. Od toga je 230 već otišlo, 229 je dobilo azil, dok se za preostalih 337 traže budući domaćini.

12. Od 31.03.2003. pa do 11.07.2006 sahranjeno je u mezarju u Potočarima, u šest grupnih ukopa, ukupno 2.442 srebreničkih žrtava (Milivoje Ivanišević: Srebrenica, jul 1995. www.vidovdan.org ), jula 2007. i 2008. još 465 i 308. Među sahranjenima ima i žrtava van julskih dana 1995.

13. Istrazivačko dokumentacioni centar Sarajevo (IDC). www.idc.org.ba "Ljudski gubici u Bosni i Hercegovini 91-95. Srebrenica".

14. Milivoje Ivanišević: Srebrenica, jul 1995. Beograd, 2007.