Srbija pred Međunarodnim sudom pravde

Međunarodni sud pravde (MSP) nas je sve iznenadio kada se 18.novembra 2008. godine oglasio nadležnim po tužbi Hrvatske protiv Srbije za navodno počinjen genocid. Rezignacija našeg pravnog tima i javnosti je bila očigledna. Odluka je iznenađujuća prevashodno zbog toga što se isti sud oglasio nenadležnim po tužbi Srbije protiv 10 NATO država podnetoj 1999. godine sa obrazloženjem da Srbija tada nije bila član UN, ni potpisnica Konvencije o genocidu, pa samim tim nije imala pristup sudu. Tužba Hrvatske je podneta iste godine, ali se u ovom slučaju sud ipak proglasio nadležnim, obrazlažući oprečnu odluku “potrebom za fleksibilnošću”. Srbija je munjevito reagovala odlukom da podnese protiv-tužbu i, ko zna, možda su ova dešavanja u skladu sa onim engleskim izrazom koji naoko nepovoljne događaje označava kao “blagoslove u prikrivenju” (“blessing in disguise”). Jer, ako naš pravni tim valjano formuliše protiv-tužbu, gotovo je sigurno da će naši argumenti biti daleko jači od hrvatskih. Tu pre svega treba imati na umu akciju “Oluja” u kojoj je oko 160.000 Srba etnički očišćeno iz Krajine. Inače, šanse Hrvatske da u raspravi o glavnoj stvari dokaže da je Srbija počinila genocid su praktično – nepostojeće. Stoga bi predlaganje nekakve vansudske nagodbe sa naše strane bilo kako izraz slabosti, tako i bespredmetno.

Međutim, cilj ovog članka nije da se bavi ovom odlukom MSP-a, već predstojećim savetodavnim mišljenjem suda po pitanju Kosova i Metohije. Ovo stoga što je rok za podnošenje našeg podneska u vezi KiM 17. april 2009. godine, dok će se o tužbama u sporu sa Hrvatskom raspravljati znatno kasnije. Dakle, 8. oktobra 2008. Generalna skupština UN je usvojila predlog rezolucije Srbije i zatražila Savetodavno mišljenje od Međunarodnog suda pravde da li je odluka privremenih institucija Kosova o proglašenju nezavisnosti u saglasnosti sa međunarodnim pravom. Time je jedan period izvesnog kolebanja u pogledu pravnih sredstava koje treba preduzeti nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. godine – okončan. Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić je period pred redovno godišnje zasedanje Generalne skupštine UN proveo u energičnoj aktivnosti u cilju pridobijanja saglasnosti što više zemalja za našu inicijativu, a Predsednik Tadić je na samom zasedanju održao odista impresivan govor. Rezultat je da se našoj inicijativi, uz 74 uzdržanih, protivilo svega šest zemalja: SAD, Albanija, Mikronezija, Maršalska ostrva, Nauru i Palau.

Ovakvom ishodu prethodila je diskusija koje pravno sredstvo je bilo bolje preduzeti, odnosno da li je bilo bolje tužiti zemlje koje su priznale nelegalnu nezavisnost Kosova ili zatražiti savetodavno mišljenje. U tom pogledu mišljenja su i dalje podeljena: profesor Flajner iz Švajcarske i jedan broj stručnjaka za međunarodno pravo i dalje smatra da su tužbe bile bolje rešenje, pre svega zato što su presude MSP-a obavezujuće, a u takvom postupku bi sud u svakom slučaju morao da ispita, kao prethodno pitanje, da li je proglašenje nezavisnosti Kosova bilo u skladu sa međunarodnim pravom ili ne. Zagovornici tužbi navode da se u tom slučaju od MSP-a mogla zatražiti i privremena mera zabrane priznanja Kosova od strane zemalja koje to još uvek nisu učinile, i to do konačne odluke suda, te da broj zemalja koje su priznale Kosovo ne bi bio onoliki koliki je sada da se odmah reagovalo tužbama. I na kraju, ne bez osnova, zastupnici tužbi navode da su zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova tim činom povredile suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, delajući u suprotnosti sa obavezujućom rezolucijom SB UN 1244, završnim aktom iz Helsinkija, Poveljom UN i drugim međunarodno-pravnim aktima. Ovakve stavove deli i g. Koštunica, kao i njegova stranka DSS.

Zastupnici mišljenja da je bilo bolje tražiti Savetodavno mišljenje, koje nema obavezujuću snagu, ali je uglavnom poštovano zbog ogromnog autoriteta suda, smatraju da bi u slučaju da Srbija izdejstvuje mišljenje koje ide njoj u korist dobila vrlo jaku pravnu i političku kartu u rukama, navodeći da precedenti za povlačanje priznanja postoje: to je slučaj kada je Makedonija (BJRM) povukla svoje priznanje Tajvana pod pritiskom Kine, kao i povlačenje priznanja Južne Sahare od strane bivše SFRJ. Takođe, očigledno je da su zastupnici ovog puta, koji je očigledno i stav Ministarstva spoljnih poslova, povlačenjem ovakvog poteza pokazali i zabrinutost u pogledu eventualnog negativnog dejstva tužbi na odnose sa tuženim zemljama, prevashodno onim iz EU dok su pregovori o našoj kandidaturi u toku. Ministar Jeremić u pogledu eventualnog povlačenja priznanja u slučaju pozitivnog ishoda za nas navodi da mu je u bilateralnom susretu ambasador Kostarike u UN lično obećao povlačenje priznanja.

Koji stav je ispravniji, reći će vreme. Do sada je 51 zemlja priznala nezavisnost Kosova, a neke poput Crne Gore, Makedonije i Malezije su to učinile nakon što se GS UN obratila MSP-u za Savetodavno mišljenje. Broj priznanja ipak nije mali. Zastupnici tužbi su tu pokazali da je jedan od njihovih argumenata opravdan, jer sada ne postoji razlog da, dok se čeka mišljenje suda, bilo koja druga zemlja prizna Kosovo i time uveća broj priznanja. Takva situacija bi znatno otežala našu poziciju i olakšala posao sudu u smislu eventualne primene načela efektivnosti u međunarodnom pravu. To načelo bi se, slobodnim rečima, moglo okarakterisati kao mogućnost da sud prihvati političku situaciju na terenu kao pravnu realnost. U tom smislu nema dileme da su Crna Gora i BJRM priznale Kosovo pod spoljnim pritiskom ne bi li se nakon uspeha Srbije u GS UN prebacila ta psihološka granica od 25% zemalja članica UN koje su priznale Kosovo.

Mora se primetiti da je Srbija tokom proteklih 15-tak godina postala žrtva jedne čudne “doktrine” koja se zove “nelegalno, ali legitimno”. Kada je NATO bombardovanje 1999. godine preduzeto bez autorizacije Saveta bezbednosti UN, čuli su se komentari međunarodnih pravnika sa zapada da je to bombardovanje “nelegalno, ali legitimno”. Ovakvo rezonovanje u pogledu nelegalnog proglašenja nezavisnosti Kosova nije moguće, pošto priznanje tog nelegalnog akta od strane nekih država ga, po međunarodnom pravu, ne može retroaktivno legalizovati.

Šta nas čeka pred MSP-om i koliko daleko u prošlost Srbija treba da ide ne bi li argumentovano dokazala da je nezavisnost Kosova nelegalna? Kratak odgovor bi bio: očekuje nas uspeh ukoliko iznesemo čvrste pravne argumente i apolitično idemo u prošlost onoliko koliko to bude trebalo.

Prvo pitanje koje se postavlja je da li bi NATO bombardovanje Srbije trebalo da bude deo predmeta rasprave pred sudom, odnosno deo argumenata koje će Srbija izneti? Ovo pitanje se postavlja pošto (ne samo) u Srbiji postoji mišljenje da je ta agresija za cilj u suštini imala otimanje Kosova, a da je taj grabež učinjen pod velom “humanitarne intervencije”. Odgovor na ovo pitanje je vrlo efektno dao niko drugi do Vilijam Montgomeri, bivši ambasador SAD u Beogradu, kada je gostujući uživo, preko video linka u emisiji “Upitnik” RTS-a 11. marta 2008. bez ikakvog okolišavanja izjavio “da je odluka da se Kosovu dodeli nezavisnost doneta još 1999 godine”! Tom prilikom g. Montgomeri nije rekao ko je tu odluku doneo, ali iz njegove izjave svako može izvući svoje zaključke, pri čemu znamo da je tada na čelu SAD bio Bil Klinton, a britanski premijer - Toni Bler. Možda bi ovu izjavu g. Montgomeri mogao da pojasni upravo pred Međunarodnim sudom pravde.

U tom smislu, tokom samog bombardovanja, su se čuli gotovo očajnički apeli moralnih međunarodnih pravnika da se agresija na SRJ zaustavi. Gospodin Volter J. Rokler, bivši tužilac pred Nirnberškim sudom koji je osudio najokorelije nacističke zločince obratio se američkoj javnosti u “Čikago Tribune”-u 10. maja 1999. godine sledećim rečima: “Mi smo preduzeli flagrantnu vojnu agresiju, neprestano napadajući jednu malu zemlju prevashodno da bi dokazali da vladamo svetom...Kao primarni izvor međunarodnog prava, presuda Nirnberškog tribunala iz 1945-46 glavnim nacističkim zločincima je čista i jasna. Naši lideri često citiraju i veličaju ovu presudu, ali je očito nisu pročitali. Taj međunarodni sud je presudio (citat): inicirati agresivni rat nije samo međunarodni zločin, već vrhunski međunarodni zločin koji se od drugih ratnih zločina razlikuje samo u tome što u sebi sadrži skup svih tih zločina zajedno.” Odista snažne reči jednog visoko moralnog i moćnog čoveka i to usred bombardovanja koje treba da zauvek budu zapamćene.

Nadalje, na red dolazi ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za mir Marti Ahtisari. On je pred kraj bombardovanja zajedno sa Viktorom Černomirdinom doputovao u Beograd i tom prilikom je 2. i 3. juna 1999. godine skovan sporazum Ahtisari-Černomirdin-Milošević. Po tom sporazumu Kosovo ostaje deo Srbije, na njega dolaze međunarodne mirovne snage, a bombardovanje prestaje. Nema dileme da se Ahtisarijev potpis nalazi na ovom dokumentu koji je zatim 10. juna iste godine pretočen u Rezoluciju SB UN 1244. Nakon toga, isti taj Ahtisari postaje izaslanik UN i sačinjava plan u kome Kosovu daje atribute nezavisne države! Ovakva “akrobacija” na tako visokom nivou je verovatno nezabeležena u istoriji diplomatije. Naši zastupnici pred MSP-om ne bi trebalo da propuste da sudu ukažu na ovaj “luping” Ahtisarija koji bi se mogao čak nazvati i obmanom. Ovo je lako učiniti pošto navedeni sporazum postoji, kao što postoji i Ahtisarijev potpis na njemu.

Deklaracija nezavisnosti Kosova se bazira upravo na Ahtisarijevom planu. Međutim, taj plan nije prihvaćen niti od UN, niti od bilo kog drugog tela, niti od Srbije koja na njega nije stavila svoj potpis. Dakle, taj plan je prazno slovo na papiru i to prevashodno u svetlu Bečke konvencije o pravu ugovora. Stoga je kosovska deklaracija bazirana na aktu koji formalno-pravno ne postoji, te je ništava. To je upravo razlog zbog koga naše vlasti moraju biti izuzetno oprezne da na bilo koji način, izrično ili prećutno, ne priznaju taj plan, a to se pre svega odnosi na misiju EULEX, ustanovljenu tim planom, koja možda predstavlja “kukavičje jaje”.

Pored toga, deklaracija nezavisnosti Kosova pokazuje da se Kosovo ne može smatrati nezavisnom državom pošto se u deklaraciji ingerencije koje ima jedna suverena država prepuštaju spoljnim činiocima. Naime, prema Konvenciji o pravima i dužnostima država iz Montevidea iz 1933. godine, koja predstavlja čvrsto ustanovljene principe međunarodnog prava, jedna teritorija se može smatrati državom ukoliko ima stalno stanovništvo, definisanu teritoriju, vladu koja vrši vlast nad njima, kao i kapacitet da održava međunarodne odnose. Međutim, kosovska deklaracija nezavisnosti, koja izričito prihvata Ahtisarijev plan i navodi da će ga slediti, prenosi mnoge nadležnosti koje može vršiti isključivo nezavisna država u korist inostranog činioca. Konkretno, ta deklaracija dozvoljava strancu da stavi veto na kosovski ustav. Ahtisarijev plan u tački 10.4. predviđa: “ Skupština ne može formalno usvojiti Ustav sve dok ga međunarodni civilni predstavnik (ICR), imenovan od ključnih predstavnika međunarodne zajednice i EU, ne odobri u skladu sa odredbama ovoga plana”. Dakle, teritorija koja ne može sama da donese svoj ustav i oformi vlast na osnovu njega ne ispunjava principe kako su formulisani u Konvenciji iz Montevidea i ne zadovoljava uslove za postojanje nezavisne države. Jer, jedna teritorija ili ispunjava ili ne ispunjava te principe. Ahtisarijev plan, pak, ustanovljava neki novi pojam “nadgledane nezavisnosti” što samo po sebi dokazuje da Kosovo još uvek ne zadovoljava uslove iz Montevidea. Stoga je priznanje takve tvorevine kao nezavisne države i preuranjeno i nelegalno. To je još jedan argumenat koji ide u prilog pristalicama tužbi pred MSP-om.

Razmatrajući pitanja vezana sa bombardovanjem i motivima za njega, dolazimo i do nedavne autobiografije Helene Rante, finskog (zubnog) patologa, čiji je neistiniti ekspertski izveštaj u vezi događaja u Račku poslužio kao direktan povod za bombardovanje. U toj autobiografiji ona priznaje da je bila pod pritiskom Vilijema Vokera, šefa civilne misije OEBSA, kao i pod pritiskom tri finska ministra da događaje u Račku okarakteriše kao masakr. Gospođu Rantu očito grize savest, pa nam saopštava i to da je Vilijam Voker lomio olovke i gađao je polomljenim delovima, ljut što je njen izveštaj prvobitno bio blag. Ima pravo naš patolog dr Duško Dunjić koji je bio angažovan u Račku što sada zahteva saslušanje Helene Rante od naših vlasti, jer je njen lažni izveštaj doveo do smrti više hiljada ljudi i bombardovanja Srbije.

Pored toga, Račak je izuzetno mnogo interesovao i DŽefrija Najsa, tužioca haškog tribunala u slučaju Milošević. Aferi Račak je tokom tog suđenja dato značajno vreme, a g. Milošević je praktično dokazao da je u pitanju inscenirani događaj. U svakom slučaju, haško tužilaštvo ni na koji način nije bilo u stanju da van svake razumne sumnje dokaže da je u pitanju masakr. Briljantno vođen svojim pravnim savetnicima, kao i patolozima iz Beograda, g. Milošević je tribunalu prezentirao čak i fotografije koje dokazuju da su tela pomerana, tj. da su jedna te ista tela fotografisana na različitim mestima u okviru same scene “zločina”.

Dakle, može se izvući zaključak da bi naši pravni savetnici pred MSP-om ipak trebalo da se pozabave određenim pitanjima koje se tiču samog bombardovanja i događajima koju su neposredno prethodili i desili se nakon njega. Oni će to verovatno i morati, a to sugeriše i činjenica da pred haškim tribunalom tek predstoji izricanje presude generalima Pavkoviću, Lazareviću i Lukiću, kao i Nikoli Šainoviću, a u vezi dešavanja na KiM. Ta presuda će verovatno biti predmet posebne analize MSP-a. Što se Prištine tiče, nagrađivati je nezavisnošću, pri čemu je Kosovo sada verovatno teritorija sa najgorim stanjem ljudskih prava u svetu, sa oko 250.000 proteranih Srba, a povratka nema, 1.500 ubijenih i nestalih, oko 150 srpskih svetinja porušenih, 200 grobalja sravnjenih i 5.000 nadgrobnih spomenika oskrnavljenih deluje odista izopačeno u očima vrednosti koje bi trebalo da gaji civilizovani svet. Valja reći još jednu stvar: kada bi i pretpostavili da je akcija “Milosrdni anđeo” odista izvršena iz humanitarnih razloga, nije li njome Srbija već kažnjena? Zašto joj pored toga otimati i deo teritorije (priznavanjem Kosova)? Bilo bi to dvostruko kažnjavanje, a dvostruka sankcija za istu stvar strana je svakoj grani prava.

Na red dolaze čisto međunarodno-pravna pitanja. Prvo je da li je naše pitanje sudu pravilno formulisano. Ono je kratko i jasno: da li je proglašenje nezavisnosti od privremenih institucija Prištine u skladu sa međunarodnim pravom? Pitanje jeste dobro formulisano, a izričito pominjanje Rezolucije 1244 je suvišno, budući da će njeno postojanje sud svakako imati u vidu. Inače, ta Rezolucija eksplicitno poziva sve članice UN na poštovanje suvereniteta SRJ tj. Srbije u skladu sa završnim aktom iz Helsinkija i to ne samo u preambuli, već se isto pominje i u aneksima 1 i 2. Stoga je tumačenje većine zapadnih zemalja da je nezavisnost Kosova moguća po ovoj Rezoluciji upravo začuđujuća. Jer, poznato je da završni akt iz Helsinkija iz 1975. godine garantuje nepovredivost granica, a da se u Rezoluciji 1244 nezavisnost Kosova uopšte ne pominje, već ona predviđa “suštinsku autonomiju i značajnu samoupravu” za pokrajinu.

U pogledu navedene Rezolucije i njenog poštovanja Stenli Kobler iz američkog Kato instituta u slikovito nazvanom članku “Evropska olupina od voza dolazi” (“Europe s Approaching Train Wreck”) 24. marta 2007. u “International Herald Tribune”-u piše: “ Ukoliko 1244 ne bude poštovana, nerazumno je očekivati da naši postupci neće biti tretirani kao precedent za ignorisanje drugih rezolucija UN u budućnosti. Upravo stoga je poštovanje Rezolucije 1244 tako važno. A ukoliko budemo klesali rešenja koja zaobilaze postojeće pravo, onda treba da priznamo da stvaramo prilike za nevolje u budućnosti.”

Sledeće pitanje je da li je MSP pred lakim zadatkom? Svakako ne. Odgovornost suda u ovom predmetu je ogromna i bolje je da stoga ne odlučuje u hitnom postupku. Rusija je, na primer, povukla izuzetno spretan potez kada je, znajući za našu inicijativu pred UN, priznala Abhaziju i Južnu Osetiju. Tajming ovakvog poteza ruske diplomatije može biti i te kako od pomoći Srbiji. Jer, savetodavnim mišljenjem koje bi bilo suštinski protiv Srbije, a u prilog secesije Kosova, MSP bi praktično raskomadao dve države odjednom – Srbiju i Gruziju. A ukoliko bi u međuvremenu Baski u Španiji i Škoti u Ujedinjenom Kraljevstvu održali referendum u korist nezavisnosti, komadanje država koje bi sud aminovao bi se nastavilo. To samo ukazuje da će odluka MSP biti od dalekosežnog značaja, prilikom čega će sud morati ne samo da gleda u prošlost, već i daleko u budućnost imajući stabilnost svetskih političkih prilika u vidu.

Jedno od složenijih pitanja po kojima će sud na samom početku morati da zauzme stav jeste da li kosovski Albanci u Srbiji, u međunarodno-pravnom smislu, imaju status “naroda” ili “nacionalne manjine”, pošto pravo na samo-opredeljenje imaju samo “narodi”. Mišljenja su tu podeljena već sada. Profesor Đankarlo Guarino sa napuljskog Univerziteta Federiko Drugi, smatra da pitanje samo-opredeljenja nema veze sa Kosovom. Po njemu, Kosovo je deo Srbije, pa se stoga može govoriti o pravima nacionalne manjine koja bi trebalo rešiti, na primer, kao što je u Italiji rešeno vruće pitanje pokrajine Alto Adiđe. Guarino zastupa tezu da se nezavisnost ne može uspešno suprotstaviti preovladavajućem principu teritorijalnog integriteta država, te da do secesije može doći samo u slučaju konsenzusa, recimo referenduma, celokupnog stanovništva jedne države, nikad samo jednog njenog dela. Na kraju, prof. Guarino ističe da bi primena principa efektivnosti u slučaju Kosova dovela do vrlo opasnog precedenta. Stav profesora Guarina je očito podstaknut činjenicom da Albanci kao narod već imaju jednu državu, NR Albaniju, kao izraz svog prava na samo-opredeljenje. Njegov stav je takođe u skladu sa rečnikom koji koristi Rezolucija 1244 kada predviđa suštinsku autonomiju i značajnu samoupravu. Dakle, naš pravni tim bi trebalo da zastupa tezu da su kosovski Albanci nacionalna manjina u okviru Srbije, imajući u vidu da su Albanci kao narod svoje pravo na samo-opredeljenje ostvarili još 1912. godine kreacijom NR Albanije, pa ne mogu imati pravo na dve države.

Stoga, ukoliko bi naš pravni tim uspešno prezentirao pred MSP-om tezu da kosovski Albanci u okviru Srbije imaju status nacionalne manjine, a ne status “naroda”, to bio bio ogroman uspeh. Takva teza bi morala biti poduprta činjenicom postojanja NR Albanije kao izraza prava albanskog naroda na samo-opredeljenje kao celine. U tom slučaju bi pitanje secesije gotovo sigurno palo u vodu. Jedan od zastupnika teze da kosovski Albanci u okviru Srbije imaju status nacionalne manjine je i profesor beogradskog pravnog fakulteta dr Milan Paunović. Ipak, MSP ume da neprijatno iznenadi kao u slučaju kada se oglasio nadležnim po tužbi Hrvatske protiv Srbije. Stoga treba biti spreman na sve, pa i na mogućnost da sud zauzme stav da kosovski Albanci imaju status “naroda” u okviru Srbije.

Nema dileme da će kosovski Albanci u svom izjašnjenju pred MSP-om, pak, izneti tezu da imaju pravo na samo-opredeljenje kao narod. Takav stav mogu izneti i neke druge države koje budu eventualno podnele svoje podneske sudu, a neki zapadni autori takođe diskutuju u tom pravcu, upadljivo previđajući da Albanci kao narod već imaju jednu državu. U slučaju da MSP pođe od teze da kosovski Albanci u Srbiji imaju status “naroda”, na red će gotovo sigurno doći analiza jednog vrlo važnog pravnog izvora. Taj izvor je čuveno Savetodavno mišljenje Vrhovnog suda Kanade iz 1998. godine po pitanju secesije Kvebeka. Ova odluka detaljno analizira pitanje samo-opredeljenja u međunarodnom pravu.

Navedeno Savetodavno mišljenje Vrhovnog suda Kanade, iako izričito ne pominje krvavi raspad SFRJ, je sigurno doneto sa jednom nobl intencijom: da u svetu nikada ponovo ne dođe do krvoprolića u slučaju kada jedna teritorija pokuša otcepljenje od majke-države. Ova odluka priznaje dve vrste prava na samo-opredeljenje: spoljne i unutrašnje. Po odluci Vrhovnog suda Kanade, narodi pravo na samo-opredeljenje prevashodno ostvaruju u okviru matične države, dakle putem prava na unutrašnje samo-opredeljenje. Ovo pravo podrazumeva ostvarenje političkog, ekonomskog, društvenog i kulturnog razvoja unutar granica postojeće države. Primetno je da je ovakva definicija unutrašnjeg samo-opredeljenja takođe u skladu sa rečnikom koji upotrebljava Rezolucija 1244, dakle ostvarenje suštinske autonomije i značajne samouprave za Kosovo u okviru Srbije.

Pravo na spoljašnje samo-opredeljenje, secesija, pak, se javlja samo u najekstremnijim slučajevima, pa čak i tada, pod vrlo pažljivo definisanim okolnostima. Ovo pravo imaju samo dve vrste naroda: 1) narodi pod kolonijalnom vlašću i 2) oni koji su pod stranom okupacijom. Očigledno je da kosovski Albanci ne potpadaju ni pod jednu navedenu kategoriju.

Kvebek mišljenje može poslužiti kao značajna pomoć u ostvarenju naših želja pred MSP-om, pošto poput prof. Guarina daje prevagu principu teritorijalnog integriteta nad pravom na secesiju. Pored toga, ova odluka do detalja opisuje kako bona fides proces pregovora između matične države i teritorije koja teži otcepljenju treba da bude sproveden. Taj proces, kako je izložen u Kvebek odluci, nikako nije ispoštovan tokom pregovora srpskih i kosovskih predstavnika, niti od Ahtisarija niti od samih kosovskih Albanaca. Čak šta više, proročanski, Kvebek mišljenje predviđa da pregovori odu u ćorsokak, tj. impasse, što se i desilo u pregovorima srpske i kosovske strane. Vrhovni sud Kanade tu zastaje i izričito navodi da ne može predvideti ishod zahteva za secesiju u takvom slučaju. Ali je sud jasan: svaka strana ima dužnost bona fides pregovora, a to nije bio slučaj sa kosovske strane. Tada nema ni secesije. Naš pravni tim sigurno neće ovu činjenicu ispustiti iz vida.

Ma koliko korisna za nas, Kvebek odluka u pojedinim segmentima nalaže oprez. U njoj se navodi da pred željom jednog dela teritorije za secesijom matična država ne može držati zatvorene oči. To se navodi u paragrafu 92; u takvom slučaju slede pregovori vođeni u dobroj veri, ali ti pregovori, kaže Vrhovni sud Kanade, niti će biti laki, niti garantuju da će njihov krajnji ishod odista biti secesija.

Takođe, u paragrafu 134 Vrhovni sud Kanade navodi da, eventualno, još jedna kategorija naroda može prizvati pravo na secesiju i to samo kao krajnje sredstvo. To su oni narodi koji su u okviru matične države suštinski lišeni mogućnosti da ostvare pravo na unutrašnje samo-opredeljenje. Ovo pak Vrhovni sud Kanade navodi sa jednom velikom ogradom: za takav stav se ne može reći da je usvojen kao važeće pravilo međunarodnog prava, tj. nije jasno da li jeste ili nije. Naš pravni tim mora biti spreman za slučaj da MSP pokuša da dublje razvije ovo nedovoljno razjašnjeno pitanje. Ovo u pravcu dokazivanja da su kosovski Albanci imali različiti status široke autonomije od 1945 pa nadalje, da su imali dva predsednika Predsedništva SFRJ (!), da i time nisu bili zadovoljni, te da se njihovo neučestvovanje u političkom životu i drugom obliku angažovanja u institucijama Republike Srbije može pripisati njima samima. Oni koji svesno i namerno bojkotuju matičnu državu u cilju ostvarenja dugotrajnih secesionističkih ideja nemaju pravo da se pozivaju na navedeni argumenat, a secesionističke ideje kosovskih Albanaca nisu od juče i postajale su intenzivnije iz godine u godinu nakon Titove smrti, iako ih niko nije sprečavao da učestvuju u vlasti.

Ipak, ma koliko verovatno bilo da će se MSP baviti odlukom Vrhovnog suda Kanade, stoji činjenica da kosovski slučaj sadrži i određene specifičnosti i različitosti u odnosu na slučaj Kvebeka. Tu pre svega valja navesti činjenicu da je Kvebek federalna jedinica Kanade, a Kosovo autonomna pokrajina. Nema dileme da su Kvebečani “narod” u okviru Kanade, dok je to malo verovatno kada su u pitanju kosovski Albanci, koji za razliku od Kvebečana imaju NR Albaniju kao izraz samo-opredeljenja celog albanskog naroda. Pored toga, važan izvor prava direktno vezan za raspad Jugoslavije je i izveštaj Badinterove komisije koja u svojem trećem mišljenju, pozivajući se upravo na praksu MSP-a u slučaju Burkina Faso v. Mali iz 1986. godine, izričito navodi da su granice republika bivše SFRJ, a time i Srbije, nepromenljive. Možda bi se moglo reći da je ovaj stav Badinterove komisije čak i lex specialis u odnosu na Kvebek odluku, budući da se direktno odnosi na republike bivše SFRJ.

Nadalje, nema dileme da će se Priština u svom izjašnjenju pozivati i na kršenja ljudskih prava kosovskih Albanaca, pri čemu će ta kršenja neizbežno biti preuveličavana do ekstrema. To sve u cilju dokazivanja da je Srbija time izgubila moralno pravo na Kosovo. U tom pravcu, naš tim će se verovatno baviti transkriptima sa suđenja Slobodanu Miloševiću koji se ovim pitanjem efektno bavio, prosto raznevši eksperta tužilaštva Patrika Bola koji je svedočio o tom pitanju, a posebno o broju žrtava na Kosovu tokom 1999. godine. Iako je mnogima teško da priznaju tu činjenicu, odbrana Slobodana Miloševića u Hagu je bila briljantna, a on je tamo branio ne samo sebe, već i srpske interese minimizujući mnoga preterivanja zapadnih medija, kako u pogledu svoje ličnosti, tako i o obimu srpskih zločina.

Uostalom, danas niko ozbiljan ne može da porekne da je talas izbeglica sa Kosova počeo tek nakon što je počelo bombardovanje, dok se pitanjem srpskih izbeglica, kako sa Kosova, tako iz same Srbije, malo ko bavio. Potvrđujući ove činjenice, DŽejms Biset, bivši kanadski ambasador u Beogradu piše u autorskom tekstu u “Otawa Citizen”-u 18. februara 2008. godine: “ Iako zapadni mediji nastavljaju da opravdavaju nezavisnost Kosova na bazi etničkog čišćenja i zločina počinjenih od snaga bezbednosti Slobodana Miloševića, činjenice ne podupiru ovakve navode. One, pak, stoje kao svedočanstvo uspeha propagandne mašine NATO-a. Intervencija na Kosovu nije imala ništa sa humanitarnim razlozima, već je namerno smišljena da opravda daljnje postojanje NATO-a i da fundamentalno izmeni njegovu ulogu iz čisto odbrambene organizacije koja dela u skladu sa Poveljom UN, u organizaciju koja će intervenisati kada god i gde god joj se prohte, sa ili bez autorizacije UN”. A koliko ovog meseca, u tekstu u “Die Zeltu”, bivši nemački kancelar Helmut Šmit kaže: “U slučaju Kosova i Bosne svesni smo teškog propusta da je intervencija pod plaštom humanitarnog delovanja predstavljala kršenje Povelje UN sa stanovišta međunarodnog prava, a učešće Nemačke je kršenje Ugovora dva plus četiri koji je osnova za naše ponovno ujedinjenje. Sa ovom greškom svi moramo da živimo”. Sa njom živimo i mi u Srbiji, ali nam je takvih vaših grešaka već preko glave.

Razloga za optimizam za ishod naše inicijative pred MSP-om svakako ima. Oklevanje nakon proglašenja nezavisnosti Kosova verovatno nije pomoglo, pošto se blagovremenijom akcijom moglo sprečiti da se broj zemalja koje su priznale Kosovo popne na 51. Ali, broj međunarodnih pravnika, profesora i učesnika dešavanja na Balkanu koji uviđaju da je nezavisnost Kosova nelegalna i da vodi ka nestabilnosti svetskog pravnog poretka nije mali. Zato za kraj, valja navesti dve izjave, generala Luisa Makenzija i profesora Roberta Hajdena, direktora Centra za ruske i istočno-evropske studije Univerziteta u Pitsburgu, SAD.

U autorskom članku gotovo neverovatnog naslova “Bombardovali smo pogrešnu stranu” general Luis Mekenzi 6. aprila 2004. godine u “Canadian National Post”-u piše: “ Kosovski Albanci su nas odsvirali kao Stradivarijus. Mi smo dotirali i indirektno pomogli njihovu nasilnu kampanju za etnički čisto i nezavisno Kosovo. Nikada ih nismo krivili kao učinioce nasilja ranih 90-tih i nastavljamo da ih opisujemo kao žrtve danas, uprkos dokazima koji ukazuju na suprotno. Kada budu ostvarili nezavisnost uz pomoć naših poreskih dolara i onih od Bin Ladena i Al Kaide, zamislite koju će to poruku ohrabrenja poslati drugim teroristički potpomognutim pokretima za nezavisnost širom sveta. Smešno kako sami sebi kopamo rupu sve dublje!” Ove reči generala Makenzija, koji je komandovao UN trupama u Bosni, bi samo valjalo ispraviti u jednom pravcu: ako budu ostvarili nezavisnost, jer će ipak poslednju reč imati Međunarodni sud pravde.

A odmah nakon proglašenja nezavisnosti Kosova profesor Hajden je rekao: “U Srbiji imamo situaciju u kojoj su SAD isforsirale akciju – proglašenje nezavisnosti kosovskih Albanaca – koja predstavlja čisto kršenje najfundamentalnijih principa međunarodnog prava nakon Drugog svetskog rata. Granice ne mogu biti promenjene silom i bez pristanka, a taj princip je bio glavni razlog naveden za američki napad na Irak 1991. godine”.